Mučenici – treći deo

1
1245

Babić Mirko: Dovode tamo njihove švalerice, ženske. One nas isto tako muče, neka Tanja izvesna, to je, kako sam kasnije saznao, bila ovaj supruga oni zapovjednika zatvora, Tome Dujića, koji je sad u bjekstvu. Ona je izmišljala takve grubosti, takve muke, žensko tako da smisli, a ne može niko ko žensko. I, ovaj, da nas muči, da nas gađe. A znate šta, skine nas gole, skine nas gole, i sad mučite deset sati navečer, i ovaj, tako slomljen, tako ubijen, prebijen, od pete do glave niđe nisi mogao stavit kažiprs da nije sve bilo plavo i modro kao tinta, kao mastilo. I onda dođe i kaže: ’ajde sada četnici su se bavili sportskim zadaćama i sad ćemo da vas malo tuširamo. I oni puste hidrante one F 100, ona mlaznica i mi, skine nas potpuno gole, a gore ima krug je pravougaonog oblika i gore bodljikava žica sa onim ovako natpustom. I gore…su ovako natpustom i ovako su govorili da stavimo gore hlače, pantalone, da se ne bi nakvasile. To je četri metra visine. I sad te on šmrkom onijem tuče, a oni se amo, sakrije se i pripremi, recimo, opeke lomljene, cigle, klocne, drveća, boca, svega, i ovaj, ona je to radila. I onda: e sad ste se okupali četnici tijem špricem i sada da dovatite hlače, obucite se. I mi skačemo gore, gdje ćeš dovatiti četri metra, bolan, slomljen čovjek. Svi polomljenih rebara. I mi uskačemo da digneš svoju odjeću, a onda te ona dolje gađa oko članaka, cevanica sa tom ciglom, su čim stigne.

Tripković Damjan: Šta mi je radila, posebno ta, njegova žena. Al’ to je svako veče bila tortura, svaki dan, svaki. Da ne govorim mnoge neke stvari, mnoge neke stvari.

Deretić Veso:  Poslije njenih batina tolikih, došla me je pitala me kao: Čedo bi li silovao, znaš kao, samo ako kažeš, bi, dobijaš batine. Ako kažeš ne bi, isto dobijaš batine. Svakako dobijaš batine. To je, to je strašno nešto bilo. I onda me stavi na koljena i na ruke stane. Stane mi stražar čizmama na ruke. Kaže: mrdneš li se, prste ću ti otkinut

sve. Otkinuću ti ruku. I onda daje pendrek, ima sad pendreka nekih malih, ima velikih. I onda udara, bije te, bije te  dok se nisi onesvjestio. I onda su mi okačili lisice, pa me okače za rešetke i visim gore. I onda me udara po bubrezima, baš ta zenska.

Kovač Vukan: Jednom nas je ona okrenula da gledamo u zid. I ona nas je, znači, između naših glava pucala iz pištolja i svi oni rikošeti od rasprsnutih metaka su nams e zabijali po licu, po grudima, jer smo bili goli, nagi, potpuno nagi ispred nje. I u jednim određenim momentima, on bi pit’o: bi li ti ovu gospođu, da oprostite na izrazu, ako bi kazali da ne bi, onda udara. E zašto ne bi, šta njoj fali? A ako bi rekli da bi, onda imate obrnutu situaciju. Onda vas bije: E što bi ti moju ženu, i tako dalje.

Babić Mirko: Onda recimo, ona je konkretno radila, te se jedne noći sjećam, kad smo trčali ovako pravougaoni krug i trčali smo u redu, pjevali ustaške pjesme, i sad kad dođeš iz ovog lijevog ugla dvorišta prelaziš ovo desno, ovde je bila kao neka kapija, tranzitna njihova za automobile, i kad dođeš u taj recimo desni ugao na jedno metar, ona iz pištolja taf, preda te puca. Znaš, a ti trčiš, ne smeš smanjiti brzinu. Ko da je misliš gled’o neko od nas oće li nas potrefit, neće, samo da prije dušu pustiš ono koje smo preživjavali..

Majić TončiDalmatinski komitet za ljudska prava Split: To je…to je zanimljiva epizoda u čitavom slučaju Lora. Naime zatvorenici su po zlu upamtili i jednu žensku osobu. Bila je to žena koja se predstavljala kao supruga Tome Dujića. I za mene osobno nema nikakve sumnje da je ona to i bila. Na desetke svjedoka upamtilo je, kako ih je ta žena mučila. Kako je bila prisutna, a čak je bila i aktivna prilikom spajanja zatvorenika na struju. Zanimljivo je da su mediji, se pre otprilike godinu dana, dakle 2006. počeli interesirati za ulogu te žene. I objavljeno je nekolko članaka o njoj. A spomenuta je i u jednoj udarnoj emisiji hrvatske televizije. Ona, odnosno njen odvjetnik, ne samo da su pokušali demantirati, nego su čak nedavno i uložili tužbu protiv „Slobodne Dalmacije“. Ona je tućila medije, što je po meni, izuzetno drsko, tražeći odštetu za patnje i boli koje su joj takvi članci nanjeli. Iznos je relativno beznačajan. Nije neki jako visok iznos. Mislim da je ona naprosto željela ušutkati medije. I upravo zbog toga je važno to suđenje, da se već u njemu utvrdi, da se zaista radi, odnosno, radi li se zaista o njoj. Meni nema nikakve sumnje da je to upravo ta osoba, jer mi je totalno fantastično da bi, to je zapravo znanstvena fantastika, da bi neka osoba u ono vrijeme kada je ona zaista radila u Lori, i bila u uniformi u Lori, da bi se neka druga osoba pored nje žive, predstavljala njenim imenom i prezimenom, i kao supruga zapovjednika Lore, Tome Dujića. To naprosto je priča koja ne drži vodu.

Da Vas podsetimo:  Nekada su Srbi bili većinsko stanovništvo u Temišvaru

Bojić Dobrivoje: To ti je ovaj…što je najteže od sveg toga u Lori bilo, to što ti je Anđelko Bocić doveo je Luku jednoga Hadžića, Hadžića, ovo, ovo stvarno ne mogu zaboraviti nikada, dok sam živ, života mi. Doveo jednoga Luku Hadžića, on je veseljak umro posle razmjene možda jedno godinu, dvije dana, ne znam tačno. On je umro od posljedica uboja…Naćerto me je Anđelko, Ante pardon, Ante i Anđelko bili su oba zajedno u toj smjeni, naćero me je da pušim tom Luki penis. I radio sam to, vjerujte da sam to radio u Lori, lično ja. To da je živ Luka veseli Hadžić, to bi mogao….Vjerujte, vjerujte, to jes, to jes jezivo, to jes jezivo i pričat, a ne radit. Ali, ja sam se tad osjećo, pa da li je to u nekom više stra’u, da li je to više stra’ u kosti. Ja sam, ja sam uišo, ja sam to normalno prihvatio kao nešto, kao nekakav normalan posa’. To mi nekako nije…da bi kasnije, kad mi se premoto film, to mi je teško i pričati, nazad kad sam se razmjenio, da to više dođe slabo čovjeku pričati, ane tako nešto to uraditi…Kad je bila razmjena, jedino je mene izveo jedan Saša Vidović policajac. Policajac koji je bio, jedino je mene izvjeo iz jednog stroja u Lori, i jedan civil kaže: biraj Čedo ćeliju koju ćeš. Ja sam mislio da on mene provocira, pošto me i prije tukao, maltretirao. Ima iza bloka C, gore, kad me uveo u tu ćeliju, 8. mjesec ugrijalo, možete zamislit kako je u Splitu, ni vode, niđe niko. Da ima barem neko sa mnom ni po jada. Ima vidi se krug. I tu je, parkirani autobusi međunarodne zajednica, Crveni krst. Ja gledam kroz one rešetke, stvarno ostao sam jedino ja u Lori, jedini civil od svih svih zarobljenika. Stvarno, onda kad sam osto pri pameti i kad sam…tuče srce oće da iskoči. I onda od nekog jada, muke, od tereta, šta sam ja Bogu skrivio, jedino što sam Srbin.

Babić Mirko: Pa da vam kažem kako sam se osjećao, iskreno rečeno nekako, a kako bih to…ne znam ni sm da objasnim, znaš da si razmjenjen, a ne možeš da vjeruješ da si na slobodi. Vidiš svoje dijete, svoju prodicu, vidiš braću, a ne možeš da vjeruješ. Da je to to, da je to taj dan, tako.

Čaušić Slobodan: Sa svojom sam se ženom sastao, sreo u hodniku svga stana. Ušao sam zagrlio je, nismo pričali, ne znam, to ja ne znam opisati. To je neka…neki povratak iz mrtvih, da tako kažem. Nenadano, nisam, jer ja tri mjeseca svoje dijete, sliku tog djeteta uopšte nism imao ispred očiju. Znam da imam ćerku, znam i kolika je, znam kako je izgledla. Ali, uopšte njene slike ja se nisam sjetio, do onoga momenta dok nisam ušao u kuću. Znači, dijete mi je bilo i supruga nešto iznad svega, ali tih likova ne mogu se sjetiti. Ne mogu taj sastanak da opišem. To je nešto iznad, iznad riječi kojih se može opisati.

Kovač Vukan: Što se tiče porodice, znači, razmenjivali smo te poruke, razmenjivali smo poruke. Po prvi put sam porodicu vidio u Trebinju, znači, nakon…(plače)

Tripković Damjan: Ja ne bi ovo mogao pričati, pre no što ne bi ppio litar rakije, brate moj lijepi. Ja, kad sam čuo da ćete doć, čak sam mislio i pobjeći. Nemam snage više. Ja noćas neću više imat mira. Ja, vjeruj mi, ko braći vam govorim, ko sjestri, da mi se djesi da dijete zgrabim, napadaju me, kolju, deru. Neko veče sam slomio staklo, eno ću ti pokazat, šakom kad sam udrio u prozor, ubiše me. Ne da mi mira. Ali, da sam nekom kriv, meni ne bi bilo krivo. Nek me pati, nek progonja, nisam. Imao sam prilike. Kad sam izaš+o po zatvore otići, nisam nikom čoeku…čak sam nosio krimnice, i rakije im i cigara, ja neću. Da sam ga zarobio đe, ja bih znao šta. A ovako, ne, svezane je lako pogubiti, pomozi mu. Ufatili ste me, pritvor valja šest sati, da nestane, ali ne mogu. Ne mogu ljud, pušti te me, puštite me, molim vas više. Eto molim vas.

Da Vas podsetimo:  Da li je moglo biti sve drugačije, kontroverze APRILSKOG RATA 1941.?

Babić Mirko: To su ti traume. Stresni poremećaj preživio. To je jedna golgota ljudi. To je pakao, koji nikad, nikad, ja u životu svome, nikad niko iz moje porodice, ne bi dozvolio, niti pomislio da učini suprotnoj strani i da je bila u mojoj situaciji. Znači, da sam umjesto mene, to ne bi nikad.

Deretić Veso: Prije masu stvari, masu stvari, nešto nebitno podsjeti me na primer. Non stop mi je to prisutno, non stop, non stop, prisutno, prisutno i…svi smo mi malte ne psihički popuštali psihički dolje. Pijem neke
tablete, ovi su mi bili…tablete za smirenje, tako da pokušavamo da se borimo protiv toga. Pokušavamo normalno, u stvari da živimo. Pokušavamo da živimo, mada je to teško, teško, vrlo teško. Gdje god kreneš, vazda ima nešto da te podsjeti nešto, neka šta ja znam, nešto nebitno, ali podsjeti te nešto na zatvor, na to zlo.

Ovčina Ismet: Pa kako ne. Vazda mi je pred očima. Vidim tu kola kad prođu kroz grad, piše Lora, reklama, ja se naježim. Jer to su ostali, traume, šokovi. Popustio sam malo i na živcima i na…obolio, pravo da vam kažem.

Čaušić Slobodan: Noći neprespavane i iščekivanje da li ćemo se probuditi ili nećemo, i ta metalna vrata, su mi možda, i dan danas izuzetno, izuzetno, onaj me strah udarca tih metalnih vrata. Jer, nikad nismo znali hoćemo li se moći da se…oćemo li se…ostat živi ujutru ili ne. Da li ćemo se ustat živi.

Majić TončiDalmatinski komitet za ljudska prava Split: Ubrzo će, odnosno, svaki čas očekujemo nastavak suđenja za stradanje ratnih zarobljenika. Mi smo to u organizaciji numerirali kao nekakvu Loru 2. Lora 3 će biti slučaj civilnih zarobljenika, koji su uglavnom bili dovedeni s područja Kupresa, ali i nekih drugih područja i koji još u istragama nisu niti dotaknuti. Radi se o ratnim zločinima. Ništa to ne može biti oprošteno, niti može zastariti. Tako da onima koji su učestvovali u mučenjima u Lori se izuzetno crno piše. I samo je pitanje trenutka kad će to shvatiti i oni. I da bi zaštitili sebe, jer, nikome se ne ide dvadeset godina u zatvor, da ostavi kompletan svoj život tamo, oni će prije ili kasnije početi govoriti o tome ko je izdavao naređenja da smanje svoju kaznu. Evo, to, držite me za rječ. To je samo pitanje trenutka kad će se desiti. A ja bih vrlo rado tome uvijek dodao, zapečaćena je tog trenutka i sudbina čovjeka koji je sve to inicirao, koji je sve to pod svojim kišobranom čuvao godinama. I za kojeg čujem da danas strepi od daljneg ishoda istrage, a to je general Mate Laušić. Zapovjednik Vojne policije  tada i dugo godina nakon toga.

Barišić Mariobivši komandant vojne policije Šibenik: Sve što sam rjekao u javnosti, u medijima, želio sam to potvrdit na sudu, to sam i napravio. Međutim, kada država ne želi nešto da se procesuira, onda vam je to uzalud. Proglašava se luđakom, koriste razne režimske novinare, da vas se proglasi ludim, izdajnikom i tako. Sad je situacija malo bolja, ali, ja jednostavno ne želim više svedočiti. Izašao je…prvo su se pravdali da u Hrvatskoj nema, da nije izašao Zakon o zaštiti svjedoka. Međutim, kada je izašao Zakon o zaštiti svjedoka, ja sam tražio da me se stavi u taj program zaštite. Ne iz tog razloga šta će mi tu biti neka veća sigurnost, nego jednostavno, koliko sam skužio taj zakon, vi kada jedan put date svoj iskaz kasnije ga potvrdite i vaš se iskaz normalno kasnije čita. Međutim, oni vas sad žele maltretirat, mrcvarit možda sledećih dvadeset godina. Oni gledaju točku, zarez, da li je to, da li je ovo on rijekao, smiju se. To ispada kao da je moj neki privatni rat. Razumiješ, ja sam baš išao iskušat državnog odvjetnika Mladena Bajića, poslao sam mu zahtjev da me se stavi u program zaštite. Odbijen je na neki način, to je Bože sačuvaj. Imamo isto kod sebe taj dokaz. I tako, i jednostavno u to njihovo kolo ne želim. Ja sam napravio šta sam mislio napravit zbog svoje savesti. Došao sam do najveće instance u državi, rekao sam u javnosti, potvrdio na sudu. A da me oni sad žele…ako oni misle dalje me mrcvarit, to, onda su pogrješili.

Da Vas podsetimo:  Đeneral Dragoljub Mihailović Draža, srbski vitez i mučenik

Majić TončiDalmatinski komitet za ljudska prava Split: Moram kazati da mi je privatno, izuzetno drago, upravo zbog jednog časnog čovjeka, tog Maria Barišića, koji je izlagao nekih desetak godina, i opasnostima, i poruzi, i sebe , i svoju porodicu. On je praktički do nedavno u najudarnijim terminima hrvatske televizije, od strane nekih odvjetnika, bio napadan kao čovjek koji očito ima halucinacije. Čiji su se iskazi tumačili posttraumatskim sindromom. Da bi se na kraju svi detalji njegove priče dokazali. Danas više niko ne napada Maria Barišića i drago mi je da je on izašao iz te priče kao moralni pobjednik.

Tripković Damjan: Najvolio bi da ne pričam. Ne valja da se ne zna, da ne bi doživeli ponovo nešto. Neću vratit, al’ ’oću zapamtit. I ne bi volio deca moja da vraćaju, ni niko moj. Eto Boga nek’ im sudi. Ja vam više ne mogu i nemam snage.

Čaušić Slobodan: Nadam se da će bit maksimalno kažnjeni. Samo je to pravedna kazna koja njih može stić, to je maksimalna kazna, za sve ono što su uradili. Mislim, iako je to malo, jer je to dvadeset godina po hrvatskom zakonu iz toga vremena.

Kovačević Jelenko: Najveća svetića bi mi bila da vidim da su osudili ove zlikovce u Lori, Gudića i ostale koji su nas mučili bez ikakvog razloga ostavili invalide.

Ovčina Ismet: Ali ne more, istina se ne more sakrit nikad. Istina izađe na videlo kad tad. Zločin se ne more sakrit. Zločin je, mrava čovjek kad zgazi ane šta drugo. Zločin je zločin, pa da mi je rođeni brat.

Majić TončiDalmatinski komitet za ljudska prava Split: Poslije činjenice da se ni nakon bilo kakve nesreće ne može postići puna kompezacja, i to je samo iluzija da vam kompezaciju može predstavljat čak i neka dolarska, milijunska nadoknada, kakve postoje u Americi. Onoga trenutka kad ste vi izgubili zdravlje ili godine, tu nadoknade nema. Kompezacija je, mislim, za ove ljude, već i ta što je njihova patnja priznata. Što je hrvatska javnost konačno prihvatila. Zahvaljujući medijima u Hrvatskoj, da se to, što se njima desilo zaista desilo. I što ćete vi danas u Hrvatskoj, odnosno ne danas, nego već sedam ili osam godina, vrlo teško naći medij, a ako ga nađete, to je nekakva ekstremno desničarska tiskovina koja izlazi u par hiljada primeraka bez ikakvog javnog utjecaja. Dakle, nećete naći medij koji će kazati: to su naši momci napravili, bio je rat, mi smo se branili. Te priče više ne pale. Ovaj slučaj, poput Lore, je vrlo odgojno delovao na našu javnost, jer, javnost je zauzela vrlo jednostavan stav. Utvrdimo što se tamo desilo, krivci koji su to napravili neka budu adekvatno kažnjeni. Ni više, ni manje od toga. Mi, već to doživljavamo jednom svojom velikom pobjedom.

Bojić Dobrivoje: Ja sam bio u toj ćeliji, to je tako trajalo do jedno dva tri sata, možda po ponoća. I verovatno i njima više dodijalo, htjeli bi da spavaju. I ujutru bi, ko pred zoru malo, malo ja, pošto sam sam bio u ćeliji, nemaš niđe ništa, nemaš pokrivača, nemaš…hladno, pločice dolje. Ja sam sazvio jednu čizmu i stavio je pod glavu. Vjerovatno je mene prenio san, pa je l’ to deset minuta il’ je pola sata, ja se ne sjećam toga. Jer noć je, nemaš ti tu sata, nemaš ti tu ni vremena, ni dana, ni đe si. Uopšte ne znaš kolka je doba. Ima jedna ćelija, ali prozor možda jedno trijes sa četeres, ne znam tačno, tu su rešetke, i zove me neko po imenu. Zovne me baš: Bojoviću, Bojoviću. I ja sam se trznuo, ono…kaže doći ćeš kući. Ovo je ljudi živa istina. Stvarno, ja sam se probudio, sio dolje na one pločice, gledam, nema niko na prozoru. Možda je neđe pred svanuće bilo, ne znam, četri pet sati, šest. Ne znam tačno i evo fala Bogu, stvarno i došao sam kući.

http://www.youtube.com/watch?v=0b6z1Uj4hzs  – 1. deo

http://www.youtube.com/watch?v=CgEOCVYUF9U – 2. deo

http://www.youtube.com/watch?v=Z1kxAIYiZqE – 3. deo

http://www.youtube.com/watch?v=kJKGuGnNnXw – 4. deo

http://www.youtube.com/watch?v=wO4smcf_Cqc – 5. deo

http://www.youtube.com/watch?v=a1SaV1OMyEA – 6. deo

http://www.youtube.com/watch?v=F6KDVNHHIwc – 7. deo

http://www.youtube.com/watch?v=5KapjCfaTJc – 8. deo

1 KOMENTAR

  1. Dabogda se raspadali svi oni koji su
    ove zlocine radili.Pitam se zar moze
    da se rodi takav covjek.Da ovakve stvari
    radi.Boziji sud je mnogo jaci od zemaljskog.
    Tesko ti je svima vama.Zar moze majka da rodi
    ovakve zlocince.Gospode Boze pomozi mi da sacuvam svijest.kazni ih Boze kazni i gorim mukama.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime