Muči Milo i nepravdo.. (Srbi u Crnoj Gori nisu Srbi)

1
1854
Foto: me.me

Veli Milo maniti u intervjuu „Pobjedi“ da Srbi u Crnoj Gori ne mogu biti tretirani kao dijaspora i to ne zato što su većina njih postali Srbi u političkim procesima devedesetih, već zbog toga što su im preci rođeni u Crnoj Gori!

E, pa vidiš, ableku moj, konačno da se ti i ja u jednome saglasimo- nikako Srbi ne mogu biti dijaspora u svojoj državi, jer to Crna Gora jeste, avetinjo pusta, a što se tvog Montenegra tiče- u njemu ste dijaspora i rasejanje vi mučenici koji ste ga i stvorili, jer ne može se biti svoj ni na čemu, baš kao što se ne može biti ništa ni od čega, a to su, sirače tužni, tvoji Montenegrini- epizodisti na daskama koje život znače da preko njih pređu potok ubeđeni da premošćuju Moraču!

Vidiš, Đukanoviću Milo, kako jesu čudni putevi Gospodnji, naročito ako ih trasira ona mučena brada Miraša Dedeića što kandila mirišljavom jelkicom i pričešćuje burekom i jogurtom- dobar deo tih devedesetih na koje se pozivaš i sam si proveo kao veliki i dični Srbin, što poreklom jesi, jer ti časni preci nisu bili što i ti, ako uopšte znaš šta si, gospodaru crnila gora naše Crne Gore!

No, ajde, bio si šta si bio, sada si šta jesi, odnosno nisi, jer ništa nije nešto, ali s kojim pravom nas Srbe iz Crne Gore pujdaš iz nje i nagoniš niz te vrtače laži, gluposti i besramlja, odlično znajući da ti bez Srba- Crna Gora vredi koliko i Lovćen bez svete kapele na Jezerskom vrhu!

Znam koliko ti i ona smeta, baš kao i Medun, brda, sinjavina mora, praotačka groblja, tugo žalovna!

Smeta jer te njihova tišina najglasnije demantuje- rađali su nam se preci kao Srbi i kopali jednako tako, voleći Crnu Goru kako je ti voleti nećeš pa još dva života da proživiš!

Zapravo, voleo bi je ti da smeš, al si se toliko ogrešio o našu slavnu i ponositu staricu da više nemaš kud no da se nadaš kako će poricanjem prestati da postoji! Kako će zaćutati srpski! Kako će joj struleti koren jer na njega sipaš mržnju i žuč! Kako je neće biti kad otvoriš oči i pogledaš u- prazninu svog (ne)dela, junače bežanija i odstupnica!

Moji su se, Đukanoviću, rađali i umirali u Crnoj Gori evo više od četiri veka, pišući se i na hartiji i na uzglavnom kamenu kao- Srbi!

I tvoji su, znaš to odlično, al saznanje boli i mori, jel da?!

Kako bi rado sravnio Jezerski vrh i podigao na njemu kakvu suvenirnicu jada, pa upro u presveti Ostrog, Moraču, Ćirilovac, Rumiju, cetinjsku svetinju…al možeš samo glavom o njih, no ne boj se, i toj praznini bi oprostili sve, jer vazda je Crna Gora znala i poginuti i praštati za SRPSTVO, jer ničega uzvišenijeg i Bogu milijeg ne postoji!

Ne raspituj se kod Brkovića i Dedeića, ne mislim na njihove bogove iz kinder- jaja, montažno- demontažnu veru za poneti i podneti, već onu kojom je Crna Gora zadojena, zakleta i naškropljena, a odlično znaš na koju mislim!

Baš na onu koju toliko prezireš jer joj se otrgnuti ne možeš! Na onu čiji si rod i sramni potomak! Na onu kojom su se pisali i tvoji baš kao i moji, baš kao i svi naši dok nisi rešio da je najkorisnije postojati u opseni, jer se samo u njoj može toliko stideti samoga sebe i bežati od sebe, ne znajući da tu trku vazda gubiš jer je „protivnik“ tri koraka pred tobom a ne za tobom…

Stidiš li se ponekad, u potaji dok perjanici i poslušnici mizerije ne gledaju, što si toliko zle krvi učinio među braćom, jer jednako ti ne voliš ni one koji se zovu Crnogorcima koliko i nas koji se rađamo i umiremo kao Srbi!

I oni su balast za tu šaku bezumlja na čijem vrhu stojiš zagledan u budućnost koja se ne može videti zatvorenih očiju, muko moja!

Svako je za tebe dijaspora kojem su Crna Gora i Srbija jednako na Srcu, kako god se zvao!

Svako, do Montenegrina, narikača nad samim sobom uverenih da je to zapravo liturgija!

Oprostiće tebi Crna Gora, ne sekiraj se, no sekiraj se hoćeš li moći samom sebi, a tu je situacija daleko kritičnija, jer više ni sam ne znaš postojiš li bez u „žitijima“ apostola svojeg bezumlja!

Ponavljam, u pravu si da Srbi ne mogu biti dijaspora u Crnoj Gori jer se ne može biti tuđin na svome!

Porazmisli dobro još jedanput ko je u rasejanju- mi kojima su se svi rađali kao Srbi i jednako kao Srbi ginuli za Crnu Goru, ili ti i tebi nalik koji su se rodili da bi postojali samo da dokažu kako je i ništavilo poštovanja vredno?!

Ako ti je lakše evo ti stihova kojima me je otac uspavljivao, baš kao njega- njegov, a đeda- prađed, prađeda- čukunđen…

„Gusle moje od suva javora, od najljepšeg ljudskog razgovora! Gusle moje od javora suva- vas je Srbin pet vjekova čuva!“

Ne u dijaspori, budi ubeđen, već nad Moračom, bez ako ti i ona nije postala reka s one strane granice…razuma!

Mihailo Medenica

dvaujedan.wordpress.com

1 KOMENTAR

  1. Hm,hmm…a,cuj te decki,sada je, nacionaljno,iznad klasnog,svaka nacija,hoce ” svoju”, nacionaljnu drzavu,bez obzira u cijem,dvoristu,pa da, gradjani prvog reda” ,kinje,tlace,ekspoloatisu,gradjanevdrugog,treceg,reda,da,bidnu izbaceni “‘iz srednje klase “..u treci razred,voza sa drvenim,sedistima,u vozu za evropu,da prvojmkljasi,ne smrdi jjihov znoj.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime