Muke po 22 000 Aleksandra

0
1009

Njegoš: A JA ŠTO ĆU, ALI SA KIME ĆU

A ja što ću, ali sa kime ću?
Malo rukah, malena i snaga,
jedna slamka među vihorove,
sirak tužni bez nigđe nikoga…

svajcarski-franak-krediti

Priču o Aleksandru Erekoviću počeli smo stihovima jedne od naših najumnijih glava, a sve zbog nastavljanja priče o mađarskom modelu rešavanja problema.

Istražujući problem, ponovo smo se vratili u naše dvorište napunjeno sa 22 000 identična problema. Nismo preveliki fanovi (ovu reč koristimo da bi nas novokomponovane Leuše razumele) mađarskog premijera, ali jesmo fanovi državne nacionalne politike i modela državnosti, koji uz ruski model postaje prepoznatljiv u svetu i počinje da nervira one što izigravaju bogove.

Aleksandar Eraković, vrsni inženjer, ostao je kući jer nije hteo nigde da ode. Kaže da bi u Australiji i na Novom Zelandu imao osećaj da hoda naglavačke, ali posle onoga što mu se desilo u našoj zemlji, pomislio je na trenutak da ne zna gde se nalazi. Što kaže prost narod, uhvatio se za glavu. Takvih Aleksandra u državi Srbiji ima 22.000. Da su se zaduživali u proseku 50.000 CHF, a sigurno je ta suma veća, jer u to vreme vrednost stanova bila veća, ukupno zaduženje je oko 12,100,000,000 CHF.

Pročitajte i poslušajte muku 22.000 pojedinca (i više) koju nam je poslao Aleksandar.

Za Ćirilizovano i SRBIN.INFO, Milorad Đošić

Kada je Švajcarska centralna banka krajem januara odustala od fiksnog deviznog kursa, postalo je jasno da korisnici stambenih kredita u francima ubrzanim koracima hrle ka provaliji.

MOJA PORODICA JE JEDNA OD TIH!

Moja porodica je jedna od 22.000 u Srbiji koju čeka neizvesna i mračna budućnost u svojoj rođenoj zemlji, a pre sedam godina kada smo uzimali kredit za stan mislili smo da tim činom osiguravamo budućnost naše dece i nas samih. Te 2008 god. bili smo rešeni da nađemo stan i da posle dugog niza podstanarskih godina najzad obezbedimo trajni smeštaj i prekinemo mučna seljakanja po iznajmljenim stanovima.

Kada smo napokon našli nešto što nam iole odgovara, cene nekretnina su otišle u nebo, ali smo odlučili da zagrizemo i da idemo do kraja. U banku smo došli bez nekog velikog znanja o celom bankarskom sistemu, ali imali smo poverenja i bili smo sigurni da smo na pravom putu. Kredit smo želeli da podignemo u eurima, što nam se činio kao najlogičniji izbor obzirom da se i nekretninama trgovalo u toj valuti, ali službenik u banci nas je sistematski ubeđivao i ubedio da je kredit u francima bolji izbor, još kada smo na to dodali i preporuke tadašnjih vodećih ekonomista i finansijskih eksperata, nismo imali dvojbu. Ruku na srce, guverner Jelašić je tada bojažljivo upozoravao na oprez, ali ako je on sam i dozvolio da se takvi krediti puste u promet, pomislili smo da je to jedna od uobičajenih političkih priča. Bili smo mirni sledećih šest meseci, sve je bilo po planu, a onda već početkom sledeće godine počinju da stižu aneksi i kreće se sa promenom uslova kredita. Sve se objašnjava svetskom krizom i lošim rejtingom naše zemlje, a nas dovode pred svršen čin, potpiši ili odustani, isplati banku u celosti, ili pristani na nove uslove. Potuno smo usamljeni i zatečeni, a Narodna banka služi više kao filijala i portparol stranim bankama, nego nama građanima ove zemlje koji ne znaju šta ih je snašlo.

Da Vas podsetimo:  Kako je 100 mladih na čelu sa Srećkom donelo novu energiju u Bor

Ubrzo posle 2008. godine, za sve te porodice počinje pakao. Niko ko nije u toj koži bio, ne može da zamisli kako izgleda „život sa švajcarcem“, koliko se ljudi razbolelo, razvelo, koliko dece nije otišlo na ekskurziju, počelo da se bavi sportom, kako su noći teške, a jutra mučna. Kako izgledaju stege koje ti ne daju da odustaneš, da se izvučeš iz živog blata.

Nije moguće bankama vratiti stanove, nije moguće više zaraditi toliko novca za mesečnu ratu, nije moguće ni dušu đavolu prodati. Ostajete večiti robovi, jer nekretnina koju ste uzeli više ne vredi ni približno onoliko koliko dugujete banci i ako je vratite banci, opet ste dužni i tako u krug. Dug banci se iz godine u godinu ne smanjuje, već se povećava. A onda premijer, guverner i ostali koji bi trebalo da budu odgovorni dodatno potapaju svoje građane. Kažu sami ste krivi, preuzmite rizik, čupajte se sami. Prepuštamo vas kandžama banaka.

U mom ugovoru glavnica je iskazana na 179.000 CHF, ili u tom trenutku 112.000 Evra, koliko je i vredela nekretnina (78kvm), koja je bila predmet kupovine. Rata je iznosila 43.000 dinara prvih šest meseci. Danas, posle šest i po godina urednog otplaćivanja kredita, rata nam je preko 85.000 dinara, a glavnica preračunato 137.000 Evra!!! U isto vreme, cena naše (i svake druge nekretnine u ovoj zemlji) je drastično pala (preračunato za 30%). Ovo je očigledna lihvarska otimačina u kojoj si posle šest godina davanja para nekome dužan (mnogo) više nego što ti je pozajmljeno, ne računajući uobičajeno kamatno zaduženje…

Krivi smo što nismo pobegli iz ove zemlje pre dvadeset godina!!

Poražavajuća je izjava Premijera da nema mnogo građana koji su se zadužili u ovoj valuti. Ne znam da li su svi svesni težine ovakve „liderske“ izjave. Nema mnogo građana! Pa to je 22.000 kredita, što je minimum 44.000 građana, a verovatno oko 100.000 ljudi ukupno, ako uključimo članove njihovih porodica. To je jedan veći grad u Srbiji koji trenutno tone, mnogo više od broja Srba na Kosovu i Metohiji, stanovnika Obrenovca, radnika Sartida i sl., svih onih koje su već pustili niz vodu.

Da Vas podsetimo:  Tamara je student generacije, a vozi kombajn!

Svesni smo da intervencija države u ovom smislu košta. Čak i da nisu upoznati sa sadržinom zelenaških ugovora koje su banke tada potpisale sa građanstvom, znam da vrlo dobro znaju šta je sve bankama dozvoljeno u Srbiji. Verujem da je Vlada Srbije dobro upoznata sa bogaćenjem (stranih – domaće sami uništavaju – videli smo kako) banaka na ovom tržištu, i sumanutom zaradom banaka od kredita u CHF. Mi ne očekujemo da neko drugi plaća naše dugove, već da se oni svedu na razumnu meru „normalnih“ kredita i omoguće život dostojan čoveka.

Banka sa kojom smo potpisali ovaj lihvarski ugovor je tadašnja belgijska KBC Banka, filijala Beograd, a sve kredite u Švajcarcima je 2013 g. preuzela Societe Ženeral Banka koja je, kao što znate, francuska. Ona nas danas tlači, iako nemaju nikakvih gubitaka po ovakvim ugovorima, jer su sve obaveze razdužili u evrima, svojevremeno. Uzaludne su bile pritužbe, žalbe i molbe, začarani krugovi birokratije, rate su rasle kao i glavnica duga, bankarski službenici su nam nudili „dobronamerna“ rešenja, baš kao što su i nacisti želeli da pomognu jevrejskom narodu u Drugom Svetskom ratu. Promenili smo preko dvadeset „ličnih“ – kakva hipokrizija! – bankara u našoj banci, tražeći odgovore i pomoć, sve dok nismo shvatili da su nas u stvari namerno vrteli u krug, ostavljajući nas da se snalazimo kako umemo i da plaćamo ono što su nam servirali. Kada je Centralna banka Švajcarske 2011. godine fiksirala kurs u odnosu na evro, te kada je u cilju podrške predizbornoj kampanji Borisa Tadića, NBS odlučila da preporuči stranim bankama da nam ipak vrati deo novca od kamata, koji su nam opljačkali poslednjih godina pri nezakonitom podizanju kamata, ponadali smo se da nam stižu bolji dani. Neke banke su usvojile ovu preporuku, neke nisu. One koje su usvojile, vratile su, u proseku, oko 1,6% glavnice, jednokratno. Eto, da navedem i to, iako je smešno u poređenju sa novcima koje nam otimaju. Dinar je nastavio da tone i posle toga, rate su rasle, a mi smo se sve nekako nadali da će Narodna banka ipak smoći snage i pokušati da nađe trajno rešenje za sve nas. Uhvaćeni u klopku, bez mogućnosti za bilo kakav manevar, cene stanova su padale, glavnica duga se povećavala, a moja porodica iz dana u dan zapadala u sve veći mrak i strah.

Da Vas podsetimo:  Mirjana Živković već tri godine pobeđuje na Tortijadi

I onda je usledio novi udarac, kao završni direkt u boksu. Švajcarski franak je oslobođen fiksnog kursa i preko noći se izjednačio sa evrom. Rata nam se u crnom trenu vinula u nebo, glavnica takođe, postalo je jasno da je brod potonuo, i samo je pitanje vremena ko će se prvi udaviti u ledenim vodama „bankarskog sektora“!

Narodnu banku Srbije, kao i ceo bankarski sistem ove države ne zanima 22.000 porodica, ostavljaju nas da se podavimo kao mačići, a pošto je to relativno teško pravdati, izvrgavaju nas ruglu da smo kockari i prevaranti koji su hteli da zarade na početku (?!), a sada se još i bune i traže pomoć. Mi ne tražimo da neko drugi plaća umesto nas, mi tražimo da nas neko zaštiti od stranih lihvara i zelenaša i da naša zemlja stane iza nas, a ne iza stranih okupatora.Stručnjaci iz Narodne banke i Ministarstva finansija ne žele da razumeju da ako mi propadnemo, to neće biti kraj muka i za samu državu. Kako su naše glavnice toliko narasle, skoro su duplirane, a cene istih stanova drastično opale, te se ne mogu prodati i pokriti ceo kredit, bankarski sektor će se naposletku naplatiti od same države, jer su mahom svi krediti i osigurani kod NKOSK-a, pa će se sve preliti ponovo na poreske obveznike.

Da raščistim: država (svaka pravna, doduše) može da primora banke na izmene uslova kreditiranja u razumnom okviru, primer su Mađarska, Hrvatska i sl., ali mora postojati politička volja i svest da se prvenstveno pomogne sebi i svom narodu, pa tek potom pokuša zaštititi interes stranih zelenaša.

Mi, nas 22.000 porodica, 100.000 stanovnika, dečaka, devojčica, majki i očeva, ne živimo u Švajcarskoj i stanove koje smo kupili nismo izneli iz zemlje, pa onda molim ovu državu da se prema nama ne ophodi kao prema stranom kancerogenom telu koga treba odstraniti.

DA LI TREBA DA ŽIVIMO U NAŠOJ ZEMLJI ILI U NJIHOVOJ DRŽAVI?

Aleksandar Eraković

Ćirilizovano

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime