Ratovi su oduvek bili periodi komprimiranog protoka vremena. U samo nekoliko godina dolazi do promena za koje bi u mirna vremena trebalo da proteknu decenije i koje često imaju dalekosežne posledice, ne samo na materijalnu i demografsku sferu već i na strukturu i duhovnost društva. Isto tako u ratu se kao na rengenskom snimku jasno vide sve vidljive ali i skrivene slabosti nekog društva i države. Zato se pripremama za rat poklanja velika pažnja i zbog toga je postojanje države, kao najvišeg oblika organizovanja nekog društva, neraskidivo vezano za sposobnost za odbranu i vojsku kao oružanu silu koja je kadra da to omogući. Iz tih razloga je odnos prema vojsci neraskidivo vezan i sa suverenošću i slobodom odlučivanja i ponašanja u unutrašnjim i međunarodnim odnosima.
Savremeni svet nije izmenio ono što postoji vekovima ali je uveo neke nove običaje. Jedan od njih je i da se danas stvari ne nazivaju svojim stvarnim imenom već se u duhu „orvelovskog novogovora“ i političke korektnosti koriste izrazi i nazivi koji skrivaju svima poznatu suštinu „stvari“. Tako se stari izraz “okupirati neku zemlju“ za koji se tačno znalo šta predstavlja danas izgovara kao „obezbediti vlastito vojno prisustvo u nekoj zemlji“ ili izraz „agresija“ koji se danas izgovara kao „humanitarna intervencija“ a ubijenim, nevinim, civilima se oduzima i pravo da se zovu „žrtve“ već se nazivaju „kolateralna šteta“…
Isto tako, u savremenom svetu se otvoreni pritisci i ucene ne nazivaju starim imenima. Sada se učešće u međunarodnim misijama reklamira kao doprinos očuvanju mira i obaveza prema međunarodnoj zajednici[1]. I dok je u misijama pod okriljem UN još i moguće govoriti o nekoj vrsti međunarodnog doprinosa miru[2], misije EU koje se realizuju pod okriljem NATO nemaju ni tu iluziju jer se NATO još padom Berlinskog zida od odbrambenog saveza preobratio u zločinačku organizaciju koja širi strah, teror i pustoš gde god se pojavi, a šta su najbolje osetili građani Srbije 1999. godine.
Zato je danas veoma važno videti gde se upućuju srpski vojnici u okviru međunarodnih misija, sagledati da li se zaista radi o doprinosu međunarodnom miru i stvari nazvati njihovim pravim imenom. Srpske vlasti se na deklarativnom planu izjašnjavaju za vojnu neutralnost (mada ovaj pojam nije precizno definisan) ali njene aktivnosti sve više pokazuju da se ponovo radi o manipulaciji sa ciljem da se prikriju prave namere a koje su, po svemu sudeći, dalje približavanje NATO savezu.
Koliko veze sa neutralnošću imaju odredbe naše Strategije nacionalne bezbednosti u kojoj se nedvosmisleno ukazuje na našu upućenost ka EU i NATO: „Kroz proces evropskih integracija, Republika Srbija izražava spremnost da izgrađuje kapacitete i sposobnosti sistema nacionalne bezbednosti, u skladu sa standardima i obavezama koje proizilaze iz Evropske bezbednosne i odbrambene politike. Stupanje na snagu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU omogućiće Republici Srbiji da intenzivira dijalog sa EU o pitanjima od zajedničkog interesa, uključujući i bezbednosno odbrambena pitanja. Pristupanjem NATO programu Partnerstvo za mir Republika Srbija potvrđuje svoje dugoročno opredeljenje da pruža doprinos zajedničkim demokratskim vrednostima i učvršćivanju regionalne i globalne bezbednosti. Republika Srbija naglašava svoje uverenje da je aktivna i sadržajna saradnja svih država Zapadnog Balkana sa državama članicama NATO i Partnerstva za mir, put za trajnu stabilizaciju i napredak ovog regiona.“[3]
Strategija odbrane još više naglašava orijentaciju ka „zajedničkoj odbrambenoj politici“ sa EU i NATO, posebno izdvajajući saradnju sa „demokratskim zemljama“, prihvatajući i rečnik onih koji svet dele na onaj pod svojom kontrolom kao „demokratski“ i svet onih koji im se suprotstavljaju kao „nedemokratski“.
Samo jedan dan pre državnog praznika Dana primirja u Prvom svetskom ratu Skupština Srbije (bez predstavnika patriotske opozicije) usvojila je Odluku o učešću pripadnika Vojske Srbije u mirovnim misijama pod okriljem Ujedinjenih nacija[4] i Evropske unije[5].
Usvojenim planom predviđeno je učešće oko 700 pripadnika Vojske Srbije u desetak misija širom sveta. Tako će se naši vojnici naći pod komandom predstavnika onih država koje su na nas izvršile agresiju 1999. godine i koje pod okupacijom drže delove naše teritorije. Pod komandom onih koji su priznali Kosovo i Metohiju kao nezavisnu državu a nama nude da za njih „održavamo mir“ ili „upravljamo krizama“. Dok su turski vojnici na našem Kosovu i Metohiji mi čuvamo ono što su oni 1974. godine zauzeli nakon invazije Kipra.
Da li se 9 miliona evra uloženih u multinacionalne operacije (naš deo troškova) mogao utrošiti bolje i ko će u Srbiji zameniti ovih 700 profesionalaca, plaćenih da brane našu slobodu, dok oni brinu evropske brige u Centralnoafričkoj Republici?
Kada je u pitanju multinacionalna vojna saradnja, posebno problematično je učešće Srpske vojske u okviru borbene grupe EU „Helbrok“[6] kojoj je Srbija pristupila 7. novembra ove godine. Onima koji prate sektor bezbednosti potpuno je jasno da se radi o posrednom stupanju u NATO savez, slično „balkanskom paktu“ preko koga se Titova Jugoslavija 1953. godine povezala sa NATO bez formalnog učlanjenja. Relativno mali efektivi nisu problem. Važno je da je uspostavljen formalni okvir koji se naknadno može proširivati na isti način kao i sporazumi sa NATO, IPAP…. Kakav bi realni interes imala Vojska Srbije da se nađe pod zajedničkom komandom sa ukrajinskim vojnicima i pod komandom EU (NATO)? Pre će biti da se radi o interesu NATO da posrednim putem Srbiju „uvuče“ u svoje okrilje. Svesni nepopularnosti NATO saveza i odbojnosti koju građani Srbije imaju prema njemu, NATO lobisti su odlučili da upotrebe „strategiju posrednog nastupanja“. Umanjiće se javno pozivanje na članstvo u NATO a SAD kao glavni nosilac agresivne politike će se povući u drugi plan. Kao glavni promoteri članstva u „zajedničkom sistemu odbrane“ – što bi bio novi izraz za članstvo u NATO, pojavili bi se naši istorijsi saveznici ili „prijatelji“ – Grčka, Slovenija, Slovačka…. Njima bi pripao zadatak da nas bilateralnim i regionalnim „projektima“ vežu uz NATO tako da će naše formalno članstvo postati neizbežno ili čak nepotrebno.
I površnom posmatraču je jasno da, bez konkretnih akcija, vojna neutralnost predstavlja praznu priču za zamagljivanje istine. Signal u dobrom pravcu da se ne radi o potpunom obmanjivanju javnosti bila bi primena Godišnjeg plana upotrebe Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama u 2016. godini (usvojenog pre nekoliko dana) koji u tački 11. predviđa mogućnost učešća u humanitarnim operacijama pri čemu: „Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije izražavaju spremnost da po potrebi angažuju pripadnike Vojske Srbije u humanitarnim operacijama“[7]. Učešće u zajedničkim humanitarnim aktivnostima zajedno sa odgovarajućim snagama Ruske Federacije, nesumnjivo, bi doveo do jačanja ugleda Srbije i, umesto razaranja i „upravljanja krizama“, doneo bi neposrednu korist ljudima ugroženim bilo kojim oblikom prirodne ili tehnološke katastrofe, ili posledica oružanog sukoba.
Srbija bi kao slobodna i nezavisna zemlja morala sačuvati slobodu odlučivanja u sferi odbrane, jer bar Srbi znaju da sloboda nije sve ali da bez slobode sve drugo ne vredi ništa.
[1] Sa sličnim verbalnim obrazloženjima koalicije za napad na Rusiju su formirali i Napoleon i Hitler, skupljajući voljne i nevoljne saveznike za svoje agresivne avanture.
[2] Mada je i to diskutabilno imajući u vidu kako neke zemlje poput SAD koriste svoj uticaj da lobiranjem podriju osnovne temelje na kojima počivaju UN.
[3]www.mod.gov.rs/multimedia/file/staticki_sadrzaj/dokumenta/strategije/Strategija%20nacionalne%20bezbednosti%20Republike%20Srbije.pdf
[4] Ujedinjene nacije trenutno realizuju 15 misija u svetu a Vojska Srbije će nastaviti angažovanje u sedam multinacionalnih operacija: u Kongu, Liberiji, Obali Slonovače, Kipru, Libanu, na Bliskom istoku (Golanska visoravan-južni Liban) i u Centralnoafričkoj Republici.
[5] EU je trenutno angažovana u 5 misija u Svetu: 1. Misija Evropske unije za obuku bezbednosnih snaga Somalije (EUTM Somalia), Trenutno je u EUTM Somalia angažovano šest pripadnika Vojske Srbije. Republika Srbija je jedina država kontributor snaga u EUTM Somalia, koja nije članica Evropske unije; 2. Vojna operacija pomorskih snaga Evropske unije u Somaliji (EUNAVFOR ATALANTA), Trenutno su u EUNAVFOR ATALANTA angažovana četiri štabna oficira i autonomni tim za zaštitu brodova sastava 12 pripadnika Vojske Srbije; 3. Misija Evropske unije za obuku bezbednosnih snaga Malija (EUTM Mali). Trenutno su u EUTM Mali angažovana tri pripadnika Vojske Srbije. Mobilni medicinski tim Vojske Srbije angažovan je u sastavu lake poljske bolnice nivoa dva oružanih snaga SR Nemačke; 4. Vojna savetodavna misija Evropske unije u Centralnoafričkoj Republici (EUMAM RCA), sa medicinskim timom; 5. Misija Evropske unije za obuku u Centralnoafričkoj Republici (EUTM RCA); Godišnjim planom upotrebe Vojske Srbije predviđeno je i angažovanje njenih pripadnika u dve operacije EU za upravljanje krizama i to u Centralnoafričkoj Republici i na Mediteranu (Vojna operacija pomorskih snaga Evropske unije u Mediteranu (EUNAVFOR MED SOPHIA).
[6] www.politika.rs/scc/clanak/367393/Srbija-u-borbenoj-grupi-EU-Helbrok
[7] Humanitarne operacije podrazumevaju angažovanje pripadnika Vojske Srbije na otklanjanju i ublažavanju posledica prirodnih katastrofa, tehničko-tehnoloških nesreća i drugih nesreća koje obimom i intenzitetom ugrožavaju zdravlje i živote ljudi, materijalna dobra i životnu sredinu. Angažovanje u humanitarnim operacijama zavisiće od poziva međunarodne organizacije, regionalne inicijative čiji je Republika Srbija član i/ili države koju je zadesila prirodna katastrofa, tehničko-tehnološka i druga nesreća, kao i raspoloživih resursa Ministarstva odbrane i Vojske Srbije.
Mr Dragan Krsmanović, pukovnik avijacije u penziji
www.fsksrb.ru
