Mural čuva od zaborava heroje sa karaule Košare

1
1148

Na parkingu između stadiona, hale i stare zgrade Elektrodistribucije oslikan je mural HEROJIMA SA KOŠARA. Mural je rađen dve nedelje. Razlog zašto smo izabrali ovu lokaciju, jeste zbog blizine parka, hale, stadiona i bazena Čair, velikih institucija poput Elektrodistribucije i Kliničnog centar.

Na taj način mural može biti lako uočen i poslužiti da se ljudi malo više informišu za tematiku vezanu za bitku za Košare. Mural je ideja dvojice prijatelja Miloša Rašuoa i mene, velikih poštovalaca lika i dela HEROJA SA KOŠARA, dok je sam mural radio treći član ekipe Sava Mišić.

Ideja se rodila pre dve godine, kada je tema oko bitke za Košare postala malo aktuelnija, nakon dugog perioda u kome se nalazila u dubokom zapećku.

Za bitku na Košarama, slobodno možemo reći da predstavlja najvažniju bitku u modernoj istoriji Srbije. Svako ko je malo upućeniji u ovu tematiku, zna da su ovi junaci sprečili kopnenu invaziju na našu zemlju tokom NATO agresije 1999. godine. Da srpska omladina nije stala na put agresorima i teroristima, verovatno bi usledila okupacija države, što je i bio plan kako bi se SRJ naterala na kapitulaciju.

Golobradi momci nisu dozvolili da do takvog ishoda dođe, jer su znali šta se nalazi iza njih i šta brane – Svetu srpsku zemlju Kosovo i Metohiju i Srbiju!

Prema zvaničnim podacima, na Košarama je palo 108 boraca, najviše na celoj teritoriji zahvaćenom ratom, te je sinonim otpora našeg naroda tokom agresije, što svakako ne znači umanjenje žrtava i datih života na drugim lokacijama na prostoru KiM i ostatka SRJ. Sve navedeno su bili naši glavni motivi da do izrade murala dođe.

S obzirom da su murali HEROJIMA SA KOŠARA urađeni u Beogradu, Negotinu i Kosovskoj Mitrovici, rešili smo da mural koji mi radimo izgleda drugačije od ovih.

Da Vas podsetimo:  ”Parovi ishitreno stupaju u brak. Ako nema srednjeg puta onda su kao dva ovna na brvnu “

Na mural smo stavili likove diretnih učesnika borbi na Košarama, koji su poginuli na karauli 1999. godine. Izuzev jednog momka, Dragana Grubića (1978-2004.), koji je bio prvi gde je bilo najteže i uvek davao sebe kada je najviše trebalo, i na takav način nesrećno okončao svoj život 2004. godine. Ostali borci sa muralu su naš Nišlija vodnik Dejan Mitić (1976-1999. iz sastava herojske 125. motorizovane brigade), vodnik Ivan Vasojević Jaguar (1975-1999.) i potporučnik Predrag Leovac (1975-1999.) koji su sa Grubićem bili u sastavu 53. graničnog bataljona Prištinskog korpusa.

Svaki od navedenih likova ima svoju ratnu priču. Naš Nišlija vodnik Mitić, hrabar starešina kako ga opisuju njegovi vojnici. Tokom jedne akcije, 16. aprila 1999. biva ranjen zajedno sa vojnikom Acić Zlatkom, dok vojnik Kostić Dejan ostaje na bojnom polju. Nekako dolaze unutar naše teritorije, uz pomoć dvojice vojnika, kojima Mitić naređuje da ih maskiraju, a oni pobegnu kako ih šiptari ne bi uhvatili. Na žalost, nakon toga se Mitiću i Aciću gubi svaki trag u rejonu Maja Glave. Telo je Mitiću pronađeno iste godine, ali je bilo prepoznato DNK analizom tek 2003. godine, dok Aciću telo nije pronađeno.

Vodnik Vasojević, još jedan hrabar starešina, takođe omiljen među vojskom. Zajedno sa Draganom Grubićem zaustavio je prodor oko 300 šiptarskih terostista na njihov položaj tokom napada na karaulu Košare 9. aprila 1999. godine. Domišljatošću, inteligencijom i taktikom iako brojčano nadmašeni, uspeli su da zbune i uplaše brojnijeg neprijatelja i odbiju napad na njihovom položju. Ostavivši uključenu motorolu, stalno je bio u komunikaciji sa Grubićem, gde su stalno izdavali naredbe našoj vojsci koja je bila malobrojna, ali na ovaj način terostistima dao lažnu sliku da je mnogobrojna. Što se ispostavilo kao razlog odbijanja napada. Na žalost, nastradao je od šiptarskih snaga na Vaskrs 11. aprila 1999. kod Musine kuće na Opljazu.

Da Vas podsetimo:  Odlazak preko: Kad dođe red na tvoje dete

Potporučnik Predrag Leovac, mladi starešina tek pristigao u 53. granični bataljon po završetku Akademije, vrlo brzo pokazuje veliku hrabrost i stiče poverenje vojske. Tokom 1998. godine biva teško ranjen od gelera protivpešadijske mine, koju pas tokom patrole aktivira. Nedovoljno oporavljen samoinicijativno se vraća na karaulu. Leovčev vod je u borbu uveden 11.04.1999. Leovac je tražio da ostavi svoje mlade vojnike u pozadini i ode na zadatak sa trideset rezervista, koji su tu pristigli. Tri dana je bez hrane i vode vodio borbu za granični kamen C4. Poginuo je 14. aprila od snajperskog metka, koji ga je pogodio u vrat. Izdahnuo je na putu za Đakovicu.

Dragan Grubić, vojnik iz sastava 53. graničnog bataljona, jedan od najhrabrijih graničara. Iako jedan od najmlađih, uvek je bio prvi na zadatku ili pružanju pomoći. Grubić je jedini na muralu koji je preživeo pakao Košara. Ali, se on nalazi na muralu zbog svog patriotizma, koji je ispoljio tokom i nakon rata. Kako je izvršavao uspešno zadatke tokom rata, nastavio je istim pravcem i u miru. Osnovao je udruženje ,,Branioci otadžbine”. Ova organizacija se na početku isključivo bavila prikupljanjem pomoći za ranjene i porodice poginulih vojnika. Da bi kada su krenula hapšenja naših generala, organizacija počela održavati mitinge podrške. Vraćajući se sa mitinga povodom godišnjice NATO agresije u Kruševcu, na auto-putu ispred njihovog vozila desiće se nesreća. Grubić je rekao drugu za volanom da zaustavi vozilo, kako bi prvi priskočio u pomoć automobilu koje sleteo sa puta. Ali, dok je prelazio auto-put, na njega naleće drugi automobil i na licu mesta ostaje mrtav.

Likovi i njihove priče sa murala, su samo neke u moru istih, čiji su vinovnici učesnici bitke za Košare, kako poginuli, ranjeni, tako i preživeli. Na ovaj način, hteli smo da im se zahvalimo za njihova besmrtna herojska dela i živote utkane u odbrani otadžbine u nadi da će se u budućnosti, voditi veća briga o obeležavanju bitke, pomoći borcima i novim muralima i spomen-obeležjima ne samo bitke za Košare, već i ostalih herojskih dela pripadnika vojske i policije u poslednjem ratu.

Da Vas podsetimo:  Ne Ćirilica, već Srbska Azbuka!

Pošaljite me u raj, pakao sam već prošao… – rekao je jedan od boraca.

Piše: istoričar Mladen Stanković
www.gradjanin.rs

1 KOMENTAR

  1. Mртва стража са Kошара
    (Стихови: Ненад Милкић; стихове рецитује: Миле Васиљевић)

    Лутајући светом земљом,
    где одавно нема мира,
    пратио сам уске стазе
    ловаца и пастира.

    Од људи сам склањао се,
    да зликовци ме не би чули,
    пут жеља доведе ме
    у ходочашће караули.

    Ал’ превари ме Божје време,
    мрак на путу ухвати ме,
    зграду свету ја угледах
    у сумраку, усред зиме.

    Љубим зидове рушевине,
    сузе не знам сада скрити,
    ја по мраку не смем назад,
    овде морам преноћити.

    Ватру палим од сувог лишћа,
    ту где беше спаваона,
    полусрушен зид заклања,
    не види се споља она.

    Покушавам да се згрејем,
    од студени док се склањам,
    ипак, не кајем се што сам дош’о,
    већ ноћима ја је сањам.

    Вук се зачу у даљини,
    и фијук ветра који дува,
    а ја сам у планини,
    не бојим се – Бог ме чува.

    Глуво доба, поноћ прође,
    тмина овде тајне крије,
    док цео свет спава, снива,
    тад се буде Проклетије.

    Оживе караула.
    Све утваре Бог да прости,
    на њима су униформе
    наше војске из прошлости.

    ,,Ко сте ви добри људи?,,
    гласом страх се мени ствара
    „Не бој се, ми смо стража,
    мртва стража са Кошара.“

    Тад угледах око себе
    свако својим путем иде,
    млади момци чедних лица
    као да ме и не виде.

    „Којим добром дође брате?“
    тргнух се на глас дечака,
    „овде ретко и дању сврате,
    а камоли усред мрака.“

    „Углавном су то шверцери
    што беже из Албаније,
    многи од њих што дођоше
    не напустише Проклетије.

    Али и њих је сад све ређе,
    због тога је овде тама,
    живи више не долазе,
    сад припада она нама.“

    „Видим наш си, нашег рода,
    како си стиг’о довде,
    Хајде реци сада нама,
    Што си дошао? Шта ћеш овде?“

    „Дошао сам“ – одговарам,
    а срце ми од страха бије,
    „да се Богу ја помолим
    на месту ваше погибије.“

    Тад утихну караула,
    у свом су послу стали,
    граничари тужних лица
    у мене су погледали.

    Уплаших се те тишине,
    уз кичму ми крену зима,
    као да сам и сам мртав,
    стрељан њиховим погледима.

    „Откуд знаш да смо мртви?“
    проговара тад утвара,
    па се смех заорио
    одјекујући са Кошара.

    „Шалим се. Знаш да јесмо.
    Свако од нас у смрти спава,
    али дрхтимо сваке ноћи,
    бојимо се заборава.“

    ,,Ето ја сам имао мајку,
    што је мене срећом звала,
    на пут често гледала је,
    мене није дочекала.

    И имао сам трудну жену,
    са њом сам снове снио,
    родила је мени сина,
    син ме није запамтио.“

    „Видиш ли оног тамо,
    сви му помреше кад су чули
    да су му горе у планини
    вукови тело растргнули.

    А јауке које чујеш,
    тај нам се вратит’ жели,
    њега су још живога,
    у ланцима к’о пса одвели.“

    „Не жали нико од нас
    што је свој живот дао,
    ја бих се опет, кад бих мог’о,
    за Србију жртвовао.

    Али не желим ћутати више
    о неправди што нас дави,
    ми смо српству све предали
    а српство нас заборави.“

    „Гробови су расути нам
    њих пазити нико неће,
    кад нас наши забораве
    ко ће за нас палити свеће.

    Само другови што су живи
    присете се током разговора
    о данима заједничким.

    Него брате сад’ ће зора,“
    „Хајде крећи, брзо иди,
    нек’ ти пут прође у срећи,
    о нама пиши, причај,
    ал’ више се не окрећи.

    Не долази, не тражи нас,
    легенда се речју ствара,
    Србију поздрави нам
    од мртве страже са Кошара.“

    Пробудих се сав у зноју
    од ватре тек дим оста,
    присетих се прошле ноћи,
    нека им је земља проста.

    Палим свећу, Бога молим,
    сузно око наду тражи,
    ја вас нећу заборавити,
    завет дајем мртвој стражи.

    Слава палим херојима Кошара!!!
    https://www.youtube.com/watch?v=CKnW5-eOtqk#t=32

    Драган Славнић

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime