Dragi dnevniče, muštuluk- legla prva platica u „Službenom glasniku“!
Tako sam bila uzbuđena kad se „tetkica“ razdrala hodnikom: „Plataaaaa“ da sam joj momentalno dala otkaz i neko cveće što sam dobila za 8. mart!
Šteta, fina žena, samohrana majka troje dece, ali šta ću joj kad me prepade usred šminkanja pa mi se ote ruka i nakarminisah se do obrva?..
Nego, plata, uraaaaaaa!!! Nije nešto, ali je moja! Malo me je smorilo što sam u banci stajala u redu sa svim onim ljudima koji mirišu na ručak od prekjuče, naftalin, radnički znoj, kopije parfema…ma, zaudaraju na svakodnevicu da to nije podnošljivo, ali morala sam, ovi smarači iz banke kažu da ne rade dostavu plate iako sam naručila da donesu usput i kinesku klopu, neko piće da častim drugare s posla i obećala štampanje zbirke poezije toj nadobudnoj šalteruši koja se javila!
Zamisli šta mi je prostakuša odgovorila: „Hoćeš poeziju? Evo ti haiku na brzinu: Krvave mi oči a ten mi bled- dođi gusko i stani u red“!
Ej, to da mi kaže?! Istresirala sam se kao one noći kad smo pukli na izborima, kad je Boris vikao za mnom: „Stani, bre, ostani mi verna barem do konferencije za štampu“, a ja otrčala niz Krunsku k’o Pepeljuga…
Jeste, posle je ovaj divni princ Alek pronašao cipelicu koju sam izgubila na kišnoj kaldrmi izbornog poraza, tražio me godinama, lutao, skoro odustao, ali se sve lepo završilo- nema te cipelice koja meni ne odgovara…
Dakle, plata, uraaaaaaaa!!! Rekoh, nije nešto ali je moj dinar, mojih 154.000 dinara, socijala maltene, dvadesetak mesečnih socijala u proseku, tačnije, ali obraz nema cenu, ponosno nosim svoju kovertu s crkavicom! Ostatak mi nosi portir u džakčiću, nije moglo sve u koverat… Mislim da ću i njemu dati otkaz, ne može da prati ritam reformi koje sprovodim- kaska tri butika za mnom, jednostavno nije u stanju da prati korak: ja u parfimeriji on još u butiku iz kojeg sam izašla pre 20 minuta, kao ne može da ponese sve kese odjedanput- klasičan kočničar refomri i jedan od onih što i telo peru šamponom za kosu! Ne može se tako u Evropu, moj Milovane portiru! Tamo ljudi ne mirišu na šampon od koprive u pakovanju od dve litre, pa još razblažen da duže traje, fuj!
E, da, rešila sam da deo plate dajem u humanitarne svrhe, osnovala sam i fond „Pomozimo Jeleni Trivan“ i da vidiš kako mi je super krenulo, odmah leglo 154.000 dinara! Veruj mi, osmeh na Jeleninom licu i suze radosnice kad sam joj rekla za kintu- nema cenu!
Pitala i ona „tetkica“ može li i ona nešto da dobije?! Dobila otkaz i malo joj je, hoće još! Što naš narod kaže: „’leba preko pogačica, bureka, žu-žua“, tako nešto valjda?..
Trebala bih da kupim nešto Aleku, simbolično, čisto da se zahvalim za posao, red je!
Mislim, red je u banci, ne mogu više da čekam sedeći na ovom beskorisnom portiru, ne ume ni da se namesti ko tabure, stalno se meškolji- otkaz, definitivno, i zbirku poezije, deluje kao priprosta pesnička duša!
Odoh da nađem nešto slatko za Aleka. Možda onaj privezak za lančić, ma onaj kič što kao simbolizuje vernost, odanost i posvećenost!
More, što da trošim ovu crkavicu, zvaću Borisa da mi vrati onaj što sam mu kupila 2010. neće Alek ni da provali.
Molim te Bože samo da ga ne izgubi, blam me je da za koju godinu opet idem u istu zlataru i slušam onu glupaču: „Jelena, sine, šta radiš s tim privescima, bre?! Nije to kašalj, pile, pa da ga prenosiš kako se ka kome okreneš“…
Toliko za danas, dragi moj dnevniče!
Bila plata, uraaaaaaa! Želim da učinim nešto dobro za državu koja brine o meni- vratiću onu „tetkicu“ na posao, pa ću joj sutra dati otkaz!
Ja najbolje znam kako je biti bez posla, raditi za tričavih desetak minimalaca mesečno, staviti maskaru kod Borisa a puder kod Aleka, sanjati kako te progoni šampon od koprive, onaj od dve litre, fuj…
Mihailo Medenica
NJegoš je prvo krenuo od poturica.Tako će ponovo biti,druge nema.