Na Balkanu ima i nešto zajedničko!

0
437

Odavno je uvreženo mišljenje (u ostatku sveta) da je Balkan bure baruta. Ovaj neveliki prostor, u svetskim razmerama, i sa relativno malim brojem stanovnika tobože je oduvek bio poprište sukoba, ratova, netrpeljivosti, jednom rečju, nestabilno područje. Mnogi „civilizovani Evropljani“ Balkan su nazivali rupom Evrope. Čirom kulturnog sveta!

Doduše, bilo je sukoba, ratova i borbi za prevlast među balkanskim narodima, ali tome su najviše doprineli oni „civilizovani“. Stalno su podbadali jedne Balkance protiv drugih, rovarili, obarali vlast, kupovali sledbenike, izazivali revolucije i prevrate… Iz svojih sebičnih interesa, razume se, ali balkanski narodi su plaćali ceh večitim hegemonističkim sukobljavanjima velikih sila u neprekidnoj težnji za svetskom dominacijom!

Razlikuju se balkanski narodi po jeziku, religiji, kulturnim dostignućima, istoriji… Po ekonomskoj moći nešto manje. Tu smo prilično ujednačeni. No, danas ćemo se posvetiti sličnostima. Po onome što nas spaja. Dovoljno je onoga što nas udaljava, odvaja jedne od drugih. Pa, da vidimo u čemu smo slični?

Najpre, radi se o demokratskim državama, s duboko ukorenjenim parlamentarizmom i slobodom građana u svakom pogledu. Nesporna je činjenica da je sama demokratija ponikla na Balkanu. U Grčkoj, tačnije u atinskom polisu. Antička Atina je kolevka takozvane Zapadne demokratije i uopšte civilizacije. Danas je i grčka demokratija nešto posustala, kao i sama država, ali fakat je da Grcima moramo zahvaliti za demokratiju kojom se danas dičimo. Demokratska praksa  se u međuvremenu nešto izmenila od starog veka. Razumljivo. Vreme sve menja. Parlamentarni život, izbori, sloboda štampe, u Albaniji, Montenegru, Srbiji, Bugarskoj, Bosni, Hrvatskoj, pa i na onom Kosovu (kao i u Metohiji) nije baš po grčkim uzorima. Oseća se ovde i uticaj drugih demokratija. Poput slavnog „Bugarskog voza“ na izborima, sicilijanske prakse, komunističkog nasleđa, sve do pojedinačnih slučajeva kojima bi uzor mogle biti i latinoameričke vrle demokratije. Od pre tridesetak godina!

Odnos prema religiji takođe je sličan u većini balkanskih suverenih država. Makar kada se radi o odnosu vladajućih režima prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi! Srpska pravoslavna crkva je ujedinila balkanske demokrate. Svi su protiv nje. Svima smeta. Za sve njih srpska crkva iskazuje velikosrpske težnje. Opasnost po tako ozbiljna društva. Hrvati nimalo ne podnose pravoslavlje, kao ni samu srpsku crkvu. To već traje stolećima. Neprekidna je ta borba. Ipak, nisu baš poklali sve srpske sveštenike kroz istoriju. Nisu uspeli ni sve pravoslavne crkve i manastire da spale i razruše. Nešto je preskočilo. Kao što je šačica Srba uspela da preživi Prvi i Drugi svetski rat na hrvatskom prostoru, kao što su opstali u vreme samoupravnog socijalizma, i nešto je preteklo i poslednju kataklizmu u vreme nastajanja današnje nezavisne Hrvatske. Inače, članice Evropske unije!

Hrvatsku praksu sledili su muslimanski prijatelji u Bosni i Hercegovini, potom i Albanci na KiM. Dobar primer je podstrek sličnima. Začudo, SPC smeta i „Srpskoj Sparti“. To nekad beše. Sada se to naziva Montenegro. Tamošnjem gospodaru SPC je isto ono što je bila i Tuđmanu, Izetbegoviću, bliskim prijateljima Tačiju i Haradinaju, dakle, neprijatelj. I sprema gospodar minijaturne državice otimačinu imovine SPC-a, rušenje pojedinih crkava, verovatno skoru zabranu rada srpskim sveštenicima. Nadajmo se da bar ne dođe do pokolja i bacanja u jame!

Mlade demokratije poput Kosova (Metohija pride) u nedostatku samostalne demokratske tradicije oslanjaju se na već proverenu sabraću. Najpre na onu iz Albanije, gde je Enver Hodža rešio stvar religije, do Hrvatske kao najboljeg primera iz vremena Pavelićeve NDH. Na KiM je za jedan dan spaljeno i porušeno mnoštvo srpskih crkava i manastira. Srpskim sveštenicima i monasima se preti i vređaju ih, crkve se skrnave i permanentno pljačkaju, crkvena zemlja se otima a putevi grade pored manastira pod zaštitom Uneska! Svet ne može da spreči varvare da ne uništavaju kulturno nasleđe trajne vrednosti! Kao što ne mogu da spreče uništavanje srpskih grobalja i spomenika na KiM, kao što ne mogu da omoguće malobrojnim Srbima da izađu iz enklava i slobodno da se kreću demokratskim čedom zapada nastalom pod Nato bombama!

Severna Makedonija se potrudila da ne zaostane u opštem trendu prem SPC-u! Malobrojni srpski sveštenici u Severnoj Makedoniji, koji se nisu priklonili raskolničkoj Makedonskoj crkvi, bivaju proganjani, vređani javno, optuživani i tamničeni kao kriminalci. Može država ime da menja, ali ćud se ne menja. Ipak, najviše čudi stav srpske vlasti i dela srpske opozicije prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Kao da SPC u sopstvenoj državi dobija status protivnika. Ide se dotle da cenjeni srpski poslanici u skupštini ili u medijima traže da se crkva bavi samo svojim poslom. Da se mole Bogu, kako to ovi razumeju. Da se ne mešaju u državne poslove. Kao da crkva ne treba da brine o narodu, državi, o budućnosti. Komunizam je ostavio pogubne posledice po srpski narod, a danas su na sceni unuci  i unuke komunizma. 

Moguće da je netrpeljivost vlasti prema SPC-u potekla i zbog odbijanja da najviši crkveni predstavnici podrže famozni plan o razgraničenju Srbije i Kosova? Koliko sam primetio sveštenici ne putuju autobusima na mitinge za budućnost Srbije. Nema ih ni među onima koji u prvim redovima aplaudiraju svakodnevnim otvaranjima novih industrijskih pogona, auto-puteva i pruga, škola i bolnica. Nešto ne hvale preterano naše ekonomske podvige, kao ni evro-atlantske integracije. Može biti da i među popovima ima nedoličnih stvari i ponašanja, kao i kod drugih ljudi, uostalom. Ali da neko za igumana manastira Dečani kaže da je on strani plaćenik i izdajnik, previše je pa bilo to čak i iz usta samozvanog vojvode i omiljenog opozicionara. Jer radi se o crkvenom velikodostojniku koji živi i kreće se u najgorem neprijateljskom okruženju i živ je samo zbog zaštite međunarodnih oružanih trupa. A to da je strani plaćenik ima smisla koliko i tvrdnja da je zemlja ravna površina. Ne misli valjda „vojvoda“ da igumanu novac treba da bi gradio kuće i vikendice, da bi letovao i zimovao po svetu ili da bi kupovao besna kola? Ne ide to!

Među balkanskim narodima verovatno najveća sličnost je u neprikosnovenom vođi. Ličnost s kojom se većina naroda poistovećuje, koga obožava i koga neće promeniti dok nas smrt ne rastavi. Svi ti lideri vladaju sličnim metodama, međusobno se poštuju i uvažavaju, mada glume razlike i netrpeljivost, na istoj su talasnoj dužini. Dugovečni su i nezamenljivi, i već dobro poznati, tako da na njih ne treba trošiti reči. Nisu vredni pomena!

Miodrag Tasić

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime