Na čemu je ovaj narod

Hrvati su krenuli sa gej slikovnicama za decu. Jedna je predstavljena u beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju. Roko ima dve tate, Ana dve mame. Promocija je podigla temparaturu u samoj Vladi Srbije, gde se gej premijerka “zahvalila” ministru Popoviću na tvitu kojim osuđuje afirmaciju nastranosti u Srbiji.

U odbranu kolege priskočile su dve ministarke, da bi se na kraju umešao, arbitražno i interventno, predsednik države.

Novu buru izazvala je Radna sveska iz srpskog jezika za peti razred, gde pesma “Sećaš li se, lepi dome moj”, Svetlane Cece Ražnatović ilustruje vokativ i to eruptivnim stihovima: “nekada je tlo pod nama pucalo”.

Jedino sa čim se slažem u ovom stihu je da nam puca sa svake strane: po glavi i šavovima. A mogli su konkretnije:

“Sini munjo, udri grome, ova zemlja stremi tome”. “ Udri jače, manijače, za pendrekom raja plače“.

“Avangardni” iskorak načinjen je u monografiji “Istorija Podgorice” gde je i poglavlju o značajnijim događajima, nekoj vrsti hronologije, uskočila starleta Soraja Vučelić.
U Ribnici, na kojoj počiva današnja Podgorica, mestu rođenja jednog od najvećih srednjovekovnih vladara srpskih, Stefana Nemanje, stolovali su Đurađ Branković, Stjepan Vukčić Kosača, Balša III Balšić … Iz ovog grada su čuveni štampar Božidar Vuković, Hadži paša Osmanagić, Miodrag Perunović, Božidar Ivanović, Dejan Savićević, i mnogi drugi, sa čijim je ličnostima i delima u povest glavnog grada Crne Gore uvrštena, na pomalo bizaran i vešt način, jedna starleta.

Da se to dogodilo u vreme italijanske okupacije, ni po jada. Danas je sve postalo opšteprihvatljivo, ne i normalno, ali nije ni šokirajuće. Supruga zatiče muža u krevetu sa direktorom, komšinica je teši da je moglo i gore: “Ne daj bože da si ga našla sa šoferom ili magacionerom, crna drugo”.

Bivši ministar uhvaćen u preljubi uspeva da ubedi ženu da je to maska za pregovore o pridruživanju sa EU. Njegov kolega se, u navodnu partnerku iz pregovaračkog tima, zaljubio i razveo.

“On je kreten”, kaže uhvaćeni preljubnik, pokazujući na zaljubljeni par na nekom prijemu. Na šta će supruga diskretno primetiti:

“Ona naša je ljepša i otmenija”.

Svakog čuda tri dana. Tako je sa aferama, fabrikovanim za potrebe popunjavanja budžeta žute štampe. Obično kreće najava o velikom kriminalu, ako se ćuti nastavak je bombasti naslov kriminogenog sadržaja sa fotografijom vinovnika – budućeg dobrotvora, i kampanja se nastavlja nekoliko dana. Prestaje kada neko moćan interveniše, najčešće pokrovitelj ili targetirani stupi u obligaciju sa marketinškom službom predmetnog glasila. U nekim slučajevim su uključeni posrednici, zabrinuti i dobronamerni, nekada i tužilaštvo ekspresno reaguje…, ali sve u cilju “podrške” slobodi javne reči.

Prost svet već odavno je na sve adaptiran tako da je parola: “Ništa nas ne sme iznenaditi”, pase.

Sitni lopovi se “snalaze” , krupni su se “snašli”, a oni koji žive od nedostatka dokaza, kupuju, otimaju, grade gde i šta stignu i šire se po gradovima i obalama kao male boginje, jednostavno su nedodirljivi. Puk sleže ramenima:“zapalo ih je i može im biti”.

Nema dileme da je Soraja, mnoge zadužila i obavezala. Jedne na ćutanje i diskreciju, podrazumevanu u njenom poslu, druge na doniranje ili sponzorstvo, treće na negovanje njenog imidža ili popularizaciju lika i dela.

Narod kaže: “Čega se pametan stidi budala se time ponosi“. Ali, svaka popularnost na tržištu ima svoju cenu.
Autor ovog izdanja pretencioznog naziva “Istorija Podgorice”, uvrstivši taj bizaran detalj – paljenje automobila jedne starlete, u hroniku glavnog grada, verovatno je želeo da i sam marketinški podrži ovu medejski atraktivnu ali i fatalnu damu, čijim se burnim životopisom nisam kadar baviti. Ne isključujem mogućnost da je “Istoriju Podgorice” finansijski je podržao Sekretarijat za kulturu i informisanje, a knjiga je podeljena najboljim učenicima grada, dobitnicima diplome “Luča”.

Ukoliko zaista postoji interes da se preispitaju kriterijumi dodele podsticaja za umetnost i stvaralaštvo od strane nadležnih institucija, crveni alarm upalio se u Novom Sadu, gde je Muzej savremene umetnosti Marini Abramović, po navodima štampe, uplatio 80 000 evra za eksluzivno pravo emitovanja performansa u kom “umetnica” sat vremena gleda magarca u oči. Zabrinuti novinari javno su se zapitali “Na čemu je magarac koji nepomično stoji sat vremena i blene u Marinu Abramović?”.

Sagledavajući svakodnevno ogromnu količinu neukusa, drskosti i javnog bezobrazluka, kojim se dezorjentiše i sluđuje običan svet, nameće se logično pitanje:
Na čemu je, zaista, ovaj narod?

Mišo Vujović

in4s.net