Na čemu je ovaj narod

3
1311
Foto: vesti.net

Hrvati su krenuli sa gej slikovnicama za decu. Jedna je predstavljena u beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju. Roko ima dve tate, Ana dve mame. Promocija je podigla temparaturu u samoj Vladi Srbije, gde se gej premijerka “zahvalila” ministru Popoviću na tvitu kojim osuđuje afirmaciju nastranosti u Srbiji.

U odbranu kolege priskočile su dve ministarke, da bi se na kraju umešao, arbitražno i interventno, predsednik države.

Novu buru izazvala je Radna sveska iz srpskog jezika za peti razred, gde pesma “Sećaš li se, lepi dome moj”, Svetlane Cece Ražnatović ilustruje vokativ i to eruptivnim stihovima: “nekada je tlo pod nama pucalo”.

Jedino sa čim se slažem u ovom stihu je da nam puca sa svake strane: po glavi i šavovima. A mogli su konkretnije:

“Sini munjo, udri grome, ova zemlja stremi tome”. “ Udri jače, manijače, za pendrekom raja plače“.

“Avangardni” iskorak načinjen je u monografiji “Istorija Podgorice” gde je i poglavlju o značajnijim događajima, nekoj vrsti hronologije, uskočila starleta Soraja Vučelić.
U Ribnici, na kojoj počiva današnja Podgorica, mestu rođenja jednog od najvećih srednjovekovnih vladara srpskih, Stefana Nemanje, stolovali su Đurađ Branković, Stjepan Vukčić Kosača, Balša III Balšić … Iz ovog grada su čuveni štampar Božidar Vuković, Hadži paša Osmanagić, Miodrag Perunović, Božidar Ivanović, Dejan Savićević, i mnogi drugi, sa čijim je ličnostima i delima u povest glavnog grada Crne Gore uvrštena, na pomalo bizaran i vešt način, jedna starleta.

Da se to dogodilo u vreme italijanske okupacije, ni po jada. Danas je sve postalo opšteprihvatljivo, ne i normalno, ali nije ni šokirajuće. Supruga zatiče muža u krevetu sa direktorom, komšinica je teši da je moglo i gore: “Ne daj bože da si ga našla sa šoferom ili magacionerom, crna drugo”.

Bivši ministar uhvaćen u preljubi uspeva da ubedi ženu da je to maska za pregovore o pridruživanju sa EU. Njegov kolega se, u navodnu partnerku iz pregovaračkog tima, zaljubio i razveo.

“On je kreten”, kaže uhvaćeni preljubnik, pokazujući na zaljubljeni par na nekom prijemu. Na šta će supruga diskretno primetiti:

“Ona naša je ljepša i otmenija”.

Svakog čuda tri dana. Tako je sa aferama, fabrikovanim za potrebe popunjavanja budžeta žute štampe. Obično kreće najava o velikom kriminalu, ako se ćuti nastavak je bombasti naslov kriminogenog sadržaja sa fotografijom vinovnika – budućeg dobrotvora, i kampanja se nastavlja nekoliko dana. Prestaje kada neko moćan interveniše, najčešće pokrovitelj ili targetirani stupi u obligaciju sa marketinškom službom predmetnog glasila. U nekim slučajevim su uključeni posrednici, zabrinuti i dobronamerni, nekada i tužilaštvo ekspresno reaguje…, ali sve u cilju “podrške” slobodi javne reči.

Prost svet već odavno je na sve adaptiran tako da je parola: “Ništa nas ne sme iznenaditi”, pase.

Sitni lopovi se “snalaze” , krupni su se “snašli”, a oni koji žive od nedostatka dokaza, kupuju, otimaju, grade gde i šta stignu i šire se po gradovima i obalama kao male boginje, jednostavno su nedodirljivi. Puk sleže ramenima:“zapalo ih je i može im biti”.

Nema dileme da je Soraja, mnoge zadužila i obavezala. Jedne na ćutanje i diskreciju, podrazumevanu u njenom poslu, druge na doniranje ili sponzorstvo, treće na negovanje njenog imidža ili popularizaciju lika i dela.

Narod kaže: “Čega se pametan stidi budala se time ponosi“. Ali, svaka popularnost na tržištu ima svoju cenu.
Autor ovog izdanja pretencioznog naziva “Istorija Podgorice”, uvrstivši taj bizaran detalj – paljenje automobila jedne starlete, u hroniku glavnog grada, verovatno je želeo da i sam marketinški podrži ovu medejski atraktivnu ali i fatalnu damu, čijim se burnim životopisom nisam kadar baviti. Ne isključujem mogućnost da je “Istoriju Podgorice” finansijski je podržao Sekretarijat za kulturu i informisanje, a knjiga je podeljena najboljim učenicima grada, dobitnicima diplome “Luča”.

Ukoliko zaista postoji interes da se preispitaju kriterijumi dodele podsticaja za umetnost i stvaralaštvo od strane nadležnih institucija, crveni alarm upalio se u Novom Sadu, gde je Muzej savremene umetnosti Marini Abramović, po navodima štampe, uplatio 80 000 evra za eksluzivno pravo emitovanja performansa u kom “umetnica” sat vremena gleda magarca u oči. Zabrinuti novinari javno su se zapitali “Na čemu je magarac koji nepomično stoji sat vremena i blene u Marinu Abramović?”.

Sagledavajući svakodnevno ogromnu količinu neukusa, drskosti i javnog bezobrazluka, kojim se dezorjentiše i sluđuje običan svet, nameće se logično pitanje:
Na čemu je, zaista, ovaj narod?

Mišo Vujović

in4s.net

3 KOMENTARA

  1. Da napomenem,manje od pola biračkog tela je glasalo za ovu vlast,do polovine plus jedan su radili lažni glasači,ali to dokazuje da je polovina oločena u ovoj fotografiji,gde se nesvesno i magarac stidi svojih saradnika.Ni magarac nije kriv,ni takvi glasači,al neko jeste.Al ima jedan dobar tekst iz 2015 godine,ŽIVI ĆUTE MRTVI NE GOVORE,Antonije Đurić napisa,a nema ko da čita,jer valjda su im bliže rijaliti bljuvotine.Sada možemo konstatovati da se stiglo do dugo obećavanog komunizma.Uzimaće oni koliko im treba,a knjige će čitati budale.

  2. Zahvalan sam Autoru sto se u najpozitivnijem smislu po Magarca pita za Njegovu ulogu u cjeloj stvari; zamjeram mu sto se, bar jednom rjecju,
    ne osvrnu na zabrinuti izraz lica Magarca: “Spustice me na ovaj njihov- narodski- nivo?”, pita se to Lice, znajuci da je nemocno spram njihove sile…
    I pomalo sam ljut na Autora: na magarcu sam se ucio jahanju- kakvo umno i umilno bice!, a ovdje ON ispred nj i h! Vjerujte, drugacije je: spusti glavu, uz istovremeno mahanje- par puta- repom, okrene se- obavezno na desnu stranu ( iz dna duse mrzi sve sto je l i j e v o) i… ode, ne petlja se u s v i nj e c a posla…

  3. Čestitam redakciji na dobro izabranoj ilustraciji. Slika je nenadmašna, kako god je interpretirali, i bukvalno i metaforički. Lepotan sa slike nije ni na čemu, kao ni narod, osim na svojoj sopstvenoj genetici. Drukčije nije ni moguće.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime