U glavi novinarke „Politike“ – a isto stanje duha verovatno vlada i kod većine medija u Srbiji – postoji ugrađen kompleks niže vrednosti u odnosu na Zagreb
Nacija u tri posle podne čeka vesti ispred televizijskih ekrana. Tako je bilo u četvrtak 9. aprila. Prvo je govorila zamenica direktora instituta „Batut“, Darija Kisić Tepavčević. Iznela je najnovije podatke o obolelima od virusa korona. Brojke su ohrabrujuće. Broj zaraženih je već tri dana u padu, a za poslednja 24 časa zabeležen je jedan smrtni slučaj, znatno manje nego ranije.
Predrag Kon je ponovio svoju jučerašnju izjavu da je umereni optimista, naglašavajući da je prerano za opuštanje. Direktor Infektivne klinike u Beogradu, Goran Stevanović, pored preseka stanja na toj klinici naglasio je da on i kolege redovno prate najnovije metode lečenja te bolesti u svetu.
Posle kratkog izlaganja naših lekara na red su došla novinarska pitanja. Ona su za mene često veoma interesantna. Pošto se slabo razumem u medicinu, ne mogu komentarisati tvrdnje prisutnih lekara. Kako mogu da imam mišljenje o nečemu u šta se uopšte ne razumem!
Zapamtio sam pitanje novinarke Politike. Kaže da je u hrvatskim novinama pročitala kako su u Srbiji primenili loš način lečenja bolesti, te da Hrvatska to radi bolje. Takođe je citirala hrvatsku štampu da smo izabrali loš tim lekara.
Zamislio sam se nad ovim pitanjem – ne zato što mi govori o hrvatskim novinarima, već što daje pravu sliku stanja u srpskoj štampi. Studiravši u Zagrebu od 1972. do 1977, dobro poznajem i hrvatsku medijsku scenu. I za vreme vladavine Hrvata Josipa Broza oni su na jedan tih način, ne toliko vidljiv za svakoga, vodili antisrpsku kampanju. Posle raspada Jugoslavije, dakle za poslednjih trideset godina, hrvatski mediji bili su vodeći u Evropi u raspirivanju mržnje prema Srbiji i srpskom narodu. To se nije promenilo ni do danas, aprila 2020. godine.
Ukratko, uopšte me ne iznenađuje što hrvatski mediji sa zlobom pišu o svemu što se događa u Srbiji, pa i na temu virusa. Mene pomalo iznenađuje da nekad najugledniji srpski list Politika citira hrvatske izvore, kao, navodno, relevantne kad je u pitanju borba protiv ove planetarne bolesti. Ako već citira strance, što ne uzima one najbolje, recimo Kineze. Pa danas ceo svet uči od njih! Sem toga ta zemlja nam je pomogla kad su „naši prijatelji“ iz Evropske unije zabranili izvoz medicinske opreme. Nemačka je, na primer, zabranila izvoz opreme ne samo u Srbiju, nego i u Italiju, koja je jedan od osnivača EU!
Ne znam koga u Srbiji uopšte zanima šta Hrvatska misli o načinu lečenja te bolesti u Srbiji. U svakom slučaju, sasvim sam ravnodušan na to šta neki hrvatski novinari misle o Srbiji i Srbima.
Šta mi to govori? Da u glavi novinarke Politike – a isto stanje duha verovatno vlada i kod većine medija u Srbiji – postoji, čini mi se, gotovo genetski ugrađen kompleks niže vrednosti u odnosu na Zagreb. To je rezultat višedecenijske kulturne politike, na delu od 1945. sve do naših dana. Titoističko jugoslovenstvo podrazumevalo je inferiorni položaj srpskog naroda u toj državi. I danas, kad ta država već nekoliko decenija ne postoji, mnogi Srbi na ključnim pozicijama ne samo u medijima, već i vodećim kulturnim institucijama ponašaju se kao da je Josip Broz živ i bespogovorno, nekritički, ponizno se klanjaju svemu što dolazi iz Hrvatske, pa i pisanju hrvatskog „tiska“ u pogledu virusa.
Pre neki dan na toj konferenciji novinar Blica pitao je o pouzdanosti testova dobijenih od Kineza. Slično pitanje nešto ranije imao je i izveštač Prve televizije. Na njega je nekih sedam dana ranije odgovorio lekar jedne italijanske bolnice: „Da li su kineski testovi pouzdani ili ne, o tom se može raspravljati. No, činjenica je da drugih testova nemamo. Nismo ih dobili ni od Nemaca ni iz Sjedinjenih Država. Blagodarni smo Kinezima na pomoći. Sem toga, nije rečeno da su testovi nepouzdani. Moguće da greška nije u kineskim testovima, već u ljudima koji ih sprovode. Moramo obučiti medicinske radnike da pravilno sprovode te testove.“
Novine Blic su u vlasništvu Nemaca, a Prva televizija je američka. Ti mediji su plaćeni da vode antisrpsku propagandu. To im je posao. Kad nam veći nisu pomogli, nastoje da tu kinesku ili rusku pomoć umanje i obezvrede. Ukratko, stranci su vlasnici tih medija, pa drugo i ne očekujem.
Kakvo je, međutim, stanje s državnim medijima? Ništa bolje, uključujući RTS. Upadljivo je koliko novinari najvažnije nacionalne televizije slabo poznaju srpski jezik. Pored toga, neprestano moramo gledati partizanske filmove. A oni lažno prikazuju događaje iz Drugog svetskog rata. U tim filmovima slavi se Josip Broz, jedan od najvećih srpskih zlikovaca. Tito je odgovoran za smrt desetina hiljada Srba. Sem toga, na RTS-u stalno slušam kako pričaju o „vremenskoj prognozi za Srbiju i Vojvodinu“. Ili, „broj obolelih od korona virusa u Srbiji iznosi…, a u Vojvodini…“ „Vojvođani su zadovoljni merama koje preduzima pokrajinska vlada, a građani Srbije…“
I zaista, kojoj državi pripadaju Srem, Banat i Bačka? To pitanje ne postavlja Hrvatska, već, evo, i Javni servis Srbije. I uopšte, zbog čega postoji ovakva Vojvodina, koju je stvorio totalitarni, diktatorski, nedemokratski, srbofobični režim Josipa Broza? Zašto ne postoji, recimo, pokrajinska vlada u Dalmaciji? Dalmacija ima daleko dužu tradiciju autonomije nego srpska Vojvodina. Takođe, činjenica je da u Rumuniji živi četiri puta više Mađara nego u Srbiji, pa ipak, tamo nema nikakve Vojvodine. Dokle će Srbi podnositi poniženje zvano titoistička Vojvodina? Da li odgovorni ljudi u Srbiji čekaju da nam se uskoro ponovi scenario Kosova? Ako nastavimo da kao noj zabijamo glavu u pesak, nije nimalo nemoguće da će se jednog dana – a to vreme možda i nije tako daleko – i Vojvodina, poput Kosova, proglasiti za nezavisnu državu i pri tom imati punu podršku pre svega Nemačke, Vatikana i Hrvatske.
