Račak je, sada je to kristalno jasno, jednostavno morao da se dogodi, jer, za „sveže mirovne inicijative“ vođi NATO save-za, kako to i bosanska stratišta podsećaju, potrebna je sveža krv. Ona je prosuta u inscenaciji jezive travestije izginulih te-rorista u „masakrirane civile“ i, dok s nestrpljenjem čekamo re-zultate autopsije iz Prištine, koji bi, najavljuje se, krajem ne-delje objavili autentičnost srpske istine, najnovija varijanta Hilovog papira, sačinjenog u geostrateškom štabu Vašingtona, uveliko cirkuliše konferencijskim holovima Evrope.
Posle razmatranja na nivou političkih direktora u Lon-donu, prošle nedelje, pa ministara spoljnih poslova 15 zemalja članica EU u Briselu prošlog ponedeljka, šefovi diplomatija SAD, Velike Britanije, Francuske, Nemačke, Italije i Rusije treba da, krajem nedelje, kao Kontakt grupa, aminuju ili izraze rezervu prema scenariju koji obavešteni zapadni analitičari nazivaju ultimatumom „uzmi ili ostavi“.
Od Miloševića se zahteva da, poštujući doslovce okto-barski dogovor sa Holbrukom, prisustvo vojnih i policijskih snaga na Kosovu dovede na takav nivo da one „ne mogu ugrožavati lokalno stanovništvo“ i da Albancima obezbedi „široku auto-nomiju“. Zauzvrat, srpskom lideru nudi se (lukavo) da uz mučeni-čki venac kosovskog gubitnika doda i lovore trijumfalnog „pov-ratka SRJ u evropske i druge međunarodne institucije“.
Ultimatum, istovremeno, od druge strane traži da se od-rekne nečega na šta prema pravnim standardima i međunarodnim normama i nema pravo, da potražuje nezavisno Kosovo i legali-zaciju secesije, koja se, međutim, ne isključuje po isteku tri go-dine tokom kojih bi pokrajina bila u statusu protektorata.
Kako, sa vidnom primesom cinizma konstatuje britanski izveštač sa Kosova, Kolin Mekintajer, ako albanski jastrebovi, militantno krilo OVK, ne prihvate ovakve uslove „biće prepu-šteni sami sebi“, a šansu da potpišu sporazum dobijaju Rugova, možda Demaći. Milošević će se i sam uveriti da mu je jefti-nije rešenje međunarodna pozicija na Kosovu nego sopstvena, za čije izdržavanje zavlači ruku u državnu kasu, poruka je izveš-tača koga, možda, treba podsetiti da ovakav predlog uputi prvo u Bakingemsku palatu i isproba u Irskoj, recimo.
Ukoliko se ultimatum, čije je sečivo okrenuto Beogradu britko naoštreno pretnjama, a ono drugo, u odnosu na dugoročne ciljeve separatista otupljeno, usvoji kao politika alijanse i OEBS-a, čiji su verifikatori glineni golubovi na kosovskoj streji, biće dat rok od najviše deset dana da potpisi „zalegnu“. Ukoliko pristanak iz Beograda izostane, to je navodno Vesli Klark već saopštio Miloševiću, trebalo bi da proradi toma-havk diplomatija. „Ako ne povučete snage, zadaćemo vam udarac“, citira Internešnal herald tribjun, tvrdeći da je to suština sedmočasovnog „ćaskanja“ u Beogradu arogantnog zapovednika NATO sa predsednikom SRJ.
Gospođa Olbrajt već je pohodila Moskvu sa detaljima pla-na u jednoj i čekovnom knjižicom Em-Em-Ef u drugoj ruci. Pošto se predsednik Jeljcin dalekovido razboleo od čira i uklonio sa javnih funkcija na dve nedelje, toliko će otprilike trajati naj-novija frka na Balkanu, premijeru Primakovu ostalo je da odlu-či hoće li rusko „njet“ biti rika medveda, što javno zaziva Še-šelj, ili će protivljenje spustiti na nivo jedva čujnog šapata i svojoj zemlji, goloj, bosoj i gladnoj, obezbediti deo šargarepe vredne 28 milijardi dolara. U to je sklon da veruje Vuk, pri-stalica taktike da Americi treba objasniti o čemu se na Kosovu zapravo radi, jer oni kao ne znaju. Potom, zajedno sa Vokerom privesti je istini, ako je ikako moguće bez ruskih usluga. Anali-tičari tvrde da je za američke standarde dosadašnji učinak Mo-skve u pritiscima na Beograd isuviše mali, misli se pre svega na intervenciju ministra Ivanova da šef misije verifikatora Viljem Voker bude samo zamrznut, umesto da trajno spakuje kofe-re sa srpskim otiskom cipele na donjem delu leđa. Bila bi to pravedna nagrada za „usluge“ ovog kontroverznog diplomate sa epoletama u razbuktavanju građanskog rata u Salvadoru i čiš-ćenju Slavonije od Srba starosedelaca, što je odrađivao sa ge-neralom Klajnom.
No, kako se pokazalo prošlog ponedeljka, dok su se evro-pski ministri inostranih poslova u Briselu mučili sa ameri-čkim planom, da bi ga bez blagoslova EU i uvalili kolegama u Kontakt grupi, „zamrznuti“ Voker je u Beču na sastanku OEBS, vr-lo živahno, pred novinarima i brojnim kamerama ponovio svoju priču iz Račka. „Ostajem pri svakoj reči koju sam rekao. To je bio masakr civila“, izjavio je pred kamerama Bi-Bi-Sija, Euro Njuz, Si-En-Ena, zanemarujući činjenicu da RTS svakodnevno vredno prenosi iz sale za obdukciju kako izjave naših patologa, koje ga demantuju, tako i veliko umeće njihovih finskih kolega da op-širno, u dosta reči, ne kažu ništa o onome što Srbe interesuje.
Blizu je pameti da će njihova istina biti dostižna, ali možda prespora u odnosu na političku inicijativu Amerike, koju će Olbrajtova, poput mamuza, koristiti ovih dana u Parizu, Londonu ili Bonu ako bude zaškripalo. Za sada je samo Pariz, i to u prikrivenoj formi, dozvolivši Mondu, Figarou, Libera-sionu, Imaniteu i brojnim drugim dnevnicima da posumnjaju u verziju američkog „šetača“ po Kosovu (Vokera), podigao cenu svog učešća u američkom „mirovnom“ ultimatumu.
Mada su ovdašnji oficijelni mediji požurili da se ob-raduju iznenadno probuđenom srpsko-francuskom prijateljstvu i pravdoljubivosti listova koji nas blate godinama, pre će biti da se radi o garancijama koje Pariz odavno traži u rivalstvu sa Londonom da će, u eventualnoj misiji izvlačenja verifikatora sa Kosova, što bi bio povod za ulazak NATO na Kosovo bez otvo-rene agresije, imati vodeću ulogu. I još nešto traži Pariz – da u tom kontigentu na zemlji učestvuju i Amerikanci, a ne da sa ko-motnog odstojanja vitlaju raketama.
Hoće li u atmosferi nametanja potrebe za „direktnim me-đunarodnim mešanjem“, iza koje stoji prvenstveno volja neospor-nog gospodara svetskog (ne)mira, OEBS u ovoj, možda po Kosovo sudbonosnoj nedelji uspeti ono u čemu je Srbija, bolje rečeno njena politička elita, omanula. Da rešavanje kosovske krize, prvom među jednakima predstavi kao „unutrašnje pitanje“ starog kontinenta, založi se za zatvaranje, a ne razbuktavanje ovog ža-rišta na kome sedi bezbednost južne Evrope.
Teško, imajući u vidu šta je sve propustila „Jevropa“ tokom komadanja druge Jugoslavije, a učestvujući u promociji, u osnovi, antievropske politike SAD, prava na samoopredeljenje entiteta po cenu rata. Samo sabrani glasovi Pariza, Bona, Lon-dona i Rima mogu ohrabriti Moskvu da pojača svoj kurs suprot-stavljanja Vašingtonu, a u to je u ovom trenutku teško pove-rovati.
Americi se žuri, a i prejaka je za gubljenje vremena na diplomatskim finesama. Model „humanitarne intervencije bez saglasnosti Saveta bezbednosti“ koji se uvežbava na Kosovu tre-balo bi, tako je zacrtano, tvrde eksperti, da bude „verifikovan“ do aprila, kada NATO u Vašingtonu obeležava svoju pedesetogo-dišnjicu i zvanično treba da započne novu eru prava na inter-venciju Alijanse tamo gde njen lider oceni da je ugrožen ameri-čki interes. Danas je to naše Kosovo, sutra… neka o tome misle oni koji se uključuju u ovu armadu. I oni imaju teritorije, a do-bar deo njih i sopstvene entitete željne državnosti.
Dragan Milosavljević
Tekst objavljen u uvodniku lista „Duga“, dan nakon „otkrića“ u Račku, u januaru 1999. godine, a kasnije i u knjizi „Balkanizacija Afrike, afrikanizacija Balkana“, odeljak „Računajmo NA TO“
