Najava parlamentarnih izbora – posledica saznanja o bojkotu predstojećih izbora na KiM

Pojačava se nervoza među vladarima i vazalima. Jedni su nezadovoljni zbog otkazivanja parade, druge tek čeka nevolja – totalni bojkot lokalnih izbora na Kosovu i Metohiji. Možda režim, obuzet promenom svesti, ne bi ni bio svestan predstojećeg kraha da im nije jak nagon za samoodržanjem. Iako im je svest umrtvljena, instikt im je još uvek živ i batrga se bacajući krivice na sve oko sebe.

Doduše, shvatili su (ili instruktovani) da nije dobro pljuvati po svom narodu, makar ga se pre toga i odrekli. Zato im narod više ne sme biti kriv, njega ne mogu smeniti kao predsednike opština. Sada će im target biti Priština koju će narednih dana optuživati za opstrukciju i nepravilnosti u radu njihove centralne izborne komisije (CIK), iako bih smeo da se kladim (šta god mislio o režimima u Beogradu ili Prištini), da je CIK odradila svoj posao po propisima, odnosno da su propusti načinjeni u Beogradu.

To je i uvod u prvi mogući scenario koji će režim primeniti ne bi li se izvukao iz ćorsokaka – prebacivanje krivice za svoj neuspeh na Prištinu. Ali je malo verovatno da će po takvom scenariju moći dugo da se igra, jer on ipak zavisi i od producenata – međunarodne zajednice. Drugi scenario ne samo da je izgledniji nego ga je Aleksandar Vučić već i promovisao izjavom da vanredni parlamentarni izbori nisu isključeni; „Nama je potrebna podrška naroda da bismo vodili zemlju. Mi bez podrške građana ne možemo da vodimo zemlju i ako na bilo koji način se dovede u pitanje podrška građana Srbije nama, znate ja mislim da su izbori u tom slučaju jedino moguće rešenje“. Vanredni parlamentarni izbori bi u slučaju propasti lokalnih izbora na Kosovu zaista bili jedino logično rešenje, iako bi i ostavka najostrašćenijih, domaćih a briselskih, glasnogovornika bila i više nego prihvatljiva.

I predsednik Nikolić zapomaže u istom maniru kao Vučić; „ni Vlada, ni predsednik Srbije ne mogu da ostvare naše ciljeve na Kosovu i Metohiji bez pomoći naroda.“ Diskutabilno je i da li je ovaj režim došao na vlast narodnom voljom ili naknadnim kombinacijama, ali je potpuno besmisleno da ova dvojica od svog naroda traže pomoć da ostanu na vlasti. Ovakvo nakaradno gledište, gde narod treba da bude na usluzi režimu, nije novotarija ove vlasti. Bilo je i ranije prozivanja i pozivanja naroda, uvek kada je trebalo očuvati vlast.

A jadan je predsednik koji se umesto argumentima koristi manipulacijama kada za izbore kaže „…jedino tako možemo da pružimo dokaze o broju proteranih Srba sa područja južne pokrajine“. Služeći se dalje neistinama (jer nije istina ni da su na Kosovu uopšte predviđene srpske državne institucije) on poziva građane da svojim izlaskom na izbore „daju legitimitet srpskim institucijama na Kosovu“.

Mislim da je suvišno dokazivati da li je istinita ili ne i sledeća rečenica iz saopštenja SNS: „Izlaskom na izbore raseljeni Srbi će na najdirektniji način poništiti rezultate etničkog čišćenja i omogućiti da se vrate tamo odakle su proterani“ – jer o tome zaista može da posvedoči iskustvo i rezultati etničkog čišćenja u Hrvatskoj.

Izlazak na lokalne izbore na Kosovu je davanje legitimiteta režimima i u Prištini i u Beogradu. Bitna razlika u njihovom pogledu na izbore je ista kao i u dosadašnjim pregovorima – Beogradu se ponovo mnogo više žuri. A bojkot ovih izbora će na najdirektniji način pokazati da se kosovski Srbi odriču režima za koji tvrde da ne poštuje Ustav. To beogradski režim čini dodatno nervoznim, jer se pitanje ustavnosti njihovih odluka ne može odlagati beskonačno.

Pomenuo sam dva moguća scenarija pomoću kojih će režim tražiti izlaz iz ćorsokaka. Mislim da će prvi – svaljivanje krivice na Prištinu biti kratkog daha, a da je drugi – vanredni parlamentarni izbori najverovatniji. Konačno, režim bi na nove izbore gledao i kao na šansu da i u nekoj novoj, sa zapada dirigovanoj, kombinatorici sebi omogući nesmetani kontinuitet. Ostavio bih mogućnost za još dva, manje izgledna; treći scenario napisan u Briselu kojim bi se još danas predvideli nekakvi ustupci režimu u Beogradu, i četvrti kome dajem najmanje šanse – najgori je i teško zamisliv, ali ga ne bih posve isključio – izazivanje neke nove krize.

za koreni.rs    Saša Stavretović