Melentijević, večiti samac. Vrata do vrata, stan broj 39 u najstrmijoj ulici na novoizgrađenom beogradskom naselju Miljakovac. Predratni komunista, skojevac, ilegalac za vreme okupacije, železničar i profesionalni bokser. Čudio sam se zašto je uvek bio siv. Pored njegovog kaputa i šešira, što je za objasniti, ali kako je lice šezdesetogodišnjeg raspuštenka bilo tamno ujutro posle brijanja, kao i njegova večita platnena torba sa pet flaša BIP-ovih piva, to mi nije bilo jasno. Čak i kad se za poneku priliku svečano oblačio, senka na licu i sivilo bi ga verno pratili. Pojasnilo mi se mnogo godina kasnije, kad sam saznao da je bio inforbirovac i zatvorenik. Nepopravljivi rusofil. Iako je imao tri sina, skoro stalno je bio sam, ako ne računamo poneke žene koje su dolazile i odlazile.
Često sam kao besposlen dvadesetogodišnjak svraćao kod njega. I ja sam u to vreme često bio sam. Zazvonim mu tako na vrata kad mi se pripuši i kad bih da opet iznova slušam njegove priče ilegalca i skojevca u okupiranom Beogradu. O diverziji na ‘kraljevski voz’ po kome je snimljen film, a komšija Mića kao jedan od retkih preživelih svedoka davao vredne informacije o događaju. Najviše sam voleo detalj kad je sa torbom punom ilegalnog materijala nabasao na svog mlađeg druga kod železničke stanice u okupiranom Beogradu. Nije ga dugo video i nije znao da je mlađani u međuvremenu regrutovan za Ljotićevu gardu! Iako su mu kolena klecala, povede ga u stranu, pa pristojno izgrdi i naloži da prvom prilikom pređe partizanima i to sa tim teškim puškomitraljezom koji vuče sa sobom!
-Dobro Mićo, hoću, aj’ uzdravlje, pozdraviše se na brzinu šapatom i raziđoše. Poslušao ga je drug i čak doneo traženo, retko oružije u Kosmajski odred. O profesionalnim mečevima i boksovanju za kantu masti sa 20 kilograma težim protivnikom u siromašnom, porobljenom Beogradu. Glad ne pita. Da pogledam požutele isečke iz novina gde se prisebni Mića mašinovođa pohvaljuje za podvig, jer je sprečio veliku železničku nesreću. A i da iznova čujem o njegovim švalerskim poduhvatima kad kaže:
-E bre, na snegu. Na snegu smo se povaljali. Što ti je mladost, uzdiše sa setom za prošlim vremenima sredovečni penzionisani železničar.
-Češke su najbolje, aludirao je na moje učestalo grebanje za cigarete, dok se smejao propuštajući me sa razumevanjem za moju mladost i prazne džepove u svoju skromnu garsonjeru. Taj smeh prelazio je u asmatični kašalj gledajući u moju zbunjenu facu dok ja proveravam « Moravu » iz Čehoslovačke? Palio mi je nepogrešivo, iz prve, cigaretu svojim ‘benzincem’ upaljačem baš kao što ja njemu neizostavno upalim sveću kad god sam u crkvi. Kažu da je pao jedno jutro u nežnom zagrljaju i ljubavnoj igri sa ženom koja je zadnjih godina živela sa njim. Najlepša smrt za heroja.
Nenad Simić – Tajka
