218 miliona će biti potrošeno iz budžeta Niša na kompletnu rekonstrukciju Trga kralja Milana, centralnog gradskog trga, koja je započeta krajem prošle nedelje. To je samo osnovna cifra. Tu nije uračunata, kako su rekli nadležni, prekopotrebna rekonstrukcija Tvrđavskog mosta, postavljanje rasvete i izgradnja još jedne fontane.
To će, dakle, biti dodatni troškovi koji će uvećati postojeću sumu.
Arhitekte i stručnjaci kažu da će novi trg podsećati na Trg Svetog Marka u Veneciji, jer će biti slične površine.
Tako će Niš dobiti venecijanski trg, a više od 60% Nišlija će i dalje svoju kanalizaciju sprovoditi u septičke jame. Jer zvanična statistika Fiskalnog saveta iz 2017. godine kaže da svega 38% domaćinstava u Nišu ima priključak na kanalizacionu mrežu.
Očigledno da za aktuelnu vladajuću garnituru koja upravlja Gradom nije prioritet smanjenje broja septičkih jama, već stotine miliona treba utrošiti na rekonstrukciju trga čiji je jedan deo izgrađen pre svega nekoliko godina. Laički gledano, ništa tu i nije toliko bilo “zrelo” za tako hitnu i sveobuhvatnu obnovu.
A izgradnja kanalizacione mreže u gradu je i te kako neophodna, jer pobogu, 21. je vek. Već pomenuta statistika kaže da je Niš daleko od srpskog proseka. U srpskim gradovima i opštinama čak 60% stanovništva ima kanalizaciju, što je znatno više od niških 38%.
I nije samo to gorući gradski problem. Niš ima deponiju “Bubanj” koja je prepunjena i koja prema rečima stručnjaka predstavlja potencijalnu ekološku katastrofu. Smeće se odlaže na poslednjem polju, a svi planovi oko izgrdnje regionalne deponije “Keleš” su, izgleda, u njemu i zaglavljeni.
O broju neasfaltiranih ulica u gradu i okolini nećemo da govorimo. Iluzorno je.
Lista čekanja za niške vrtiće je svake godine duga. Mnogi roditelji nezadovoljno dočekaju objavu rezultata o prijemu dece u vrtić. Oni bi sigurno više voleli neku novi zgradu sa vaspitačicama u koju bi išla njihova deca, nego fontanu na “bugarskom parkingu”.
Ne moramo da se upoređujemo ni sa kim izvan granica naše države. Samo jedan Novi Sad, koji ima sličan broj stanovnika, imao je u 2017. godini 16.000 mališana u vrtićima, a Niš svega 6.500 i 2.200 na čekanju.
Zašto ovo nisu bili prioriteti? Zašto se niško rukovodstvo odlučilo da stotine miliona uloži u trg, a ne u neke druge, infrastrukturno bitnije stvari?
Jedan odgovor se krije u “orbanizaciji”, tom populističkom i megalomanskom trendu o kojem sam pisao pre nekoliko nedelja. Jer ipak smo mi u predizbornoj godini i 2020. na proleće trebalo bi da budu raspisani lokalni izbori.
Drugi se najlakše objašnjava takozvanim pijačnim rečnikom. Kada preprodavci kupe neki auto po nižoj ceni sa željom da ga prodaju skuplje, prvo što urade je “šminka”. Zakrpe od novina, najlon čarapa, kitovanje, farbanje, pranje i poliranje. Retko ko do njih se bavi motorom, jer važno je, kako vele niški majstori, da “tera”.
“Šminka” je ono što diže cenu. To prodaje auto, iako je on suštinski i dalje truo, a motor mu štuca.
Tako ćemo i mi u Nišu, zbog pomešanih prioriteta, živeti u jednoj groteski. Dobićemo, kako kažu, najlepši, moderan evropski trg i delovaće da je sve super, ali ćemo i dalje gumama otpušivati WC šolje, zvati nekog “čika Peru” koji prazni septičke jame i moliti Boga i džedaje da deponija ne eksplodira.
Aleksandar Stankov
Izvor: juznevesti.com
