Mehmed Paša Sokolović – Srbi su se vekovima srčano i hrabro borili protiv Turskog carstva, ali su u pojedinim periodima ljudi srpskog porekla u znatnoj meri doprineli slavi Osmanlija. Najmanje četrnaest velikih vezira u toku istorije osmanske države bilo je južnoslovenskog porekla (većinom u XVI i XVII veku).
Osim njih, slavi Osmanlija su doprinele hiljade vezira, beglerbegova, paša, kao i desetine hiljada običnih vojnika hrišćanskog porekla iz Bosne ili Srbije. U XVI veku bilo je toliko ovih poturčenjaka da se srpski jezik smatrao za drugi na sultanovom dvoru (nakon turskog).
Prvi turski veliki veziri srpskog porekla bili su Mahmud-paša Anđelović (veliki vezir Mehmeda Osvajača) i Ahmed-paša Hercegović. Ovaj drugi je bio najmlađi sin (rođen 1456) znamenitog Stefana Vukčića Kosače, hercega od Svetog Save, vladara Huma. Hercegović Ahmed (prethodno je nosio ime Stefan), koga su Turci kao mladog dečaka uzeli kao taoca, oko 1474. je prešao na islam i oženio se ćerkom sultana Bajazita II, Šahzadom Hundi. Bio je veliki vezir u pet navrata, pod dva sultana. Odlikovao se u borbama turske vojske u vreme osvajanja Egipta, gde je i umro 1517. godine. O njegovim potomcima postoje podaci sve do 1614.
Među brojnim turskim državnicima srpskog porekla koji su stvarali osmansku istoriju najčuveniji je bio Mehmed-paša Sokolović (1506-1579) – jedini osmanlijski veliki vezir koji je vladao čak za vreme tri sultana. Mehmed paša je jedan od najznačajnijih državnika u celokupnoj Osmanskoj istoriji. Mehmedova žena je bila kći sultana Selima II – Esma (Ismihan) s kojom je imao tri sina i kćer.
I pored visokog položaja, Mehmed nije zaboravio svoj zavičaj i rod. Obnovio je Pećku patrijaršiju (Predlog Magacin-a: Vidi „Kako je obnovljena Srpska patrijaršija 1557. godine?“)i srpskoj crkvi dao široku autonomiju, svoje rođake je postavljao za srpske patrijarhe (Makarije Sokolović), a one koji su prešli na islam za osmanlijske upravnike. Najznačajniji među njima, Mustafa-paša Sokolović, bio je beglerbeg Ugarske, Ferhad–paša je upravljao Bosnom i sagradio banjalučku džamiju „Ferhadiju“.
Turski veziri su imali običaj da prikrivaju svoje hrišćanske korene, tako da često nije moguće precizno ustanoviti njihovo poreklo. Bila su to deca koja su silom skupljana u hrišćanskim porodicama na Balkanu i u drugim krajevima Carstva, putem po zlu upamćenog „danka u krvi“ (devširme). Ova deca su postajala sultanovi robovi i ratnici (janičari) . Najdarovitiji među njima su obrazovani na samom dvoru, gde su dostizali i najviše položaje. Međutim, koliko god da su postajali moćni, veziri i janičari hrišćanskog porekla (Predlog Magacin-a: Vidi „Ko su bili Janjičari?“) bi do kraja života ostajali odani vladarevi sužnji, sa čijim životima i imetkom bi on mogao da raspolaže u svakom trenutku.
Krajem 1355. godine, u decembru, preminuo je car Stefan Dušan. San o jedinstvenom carstvu „Srbalja i Romeja“ nije trajao ni jednu deceniju. Vrlo brzo se pokazalo da do tada najveća država Balkana – Srbija – više nije bila i najopasnija pretnja Vizantiji. Pod upravom nejakog Dušanovog naslednika Srbija se sama od sebe počela razdvajati na sastavne delove.
Vizantijski hroničar i bivši car Jovan Kantakuzin je zapisao: „U isto vreme umro je i kralj, vladar Tribala (tj. car Dušan) i ne mali metež se rasplamsa među Tribalima. I Simeon (Nemanjić), kraljev brat… težio je za čitavom vlašću nad Tribalima… i kraljev sin Uroš zaratio je na strica… I najmoćniji od velikaša kod njih (Srba) one slabije ukloniše sa vlasti i svaki sebi potčinjavajući obližnje gradove, jedni su u borbi Kralju (Urošu) pomagali… a drugi su pomagali stricu Simeonu…“
U to doba, u patuljastoj Vizantiji, državi s „velikom glavom“ (Carigradom) i sa sve manjim „telom“, na vlasti se već petnaest godina, uz prekide, nalazio Jovan V Paleolog. U susednoj Bugarskoj, Dušanov šurak (brat Dušanove žene Jelene) car Jovan Aleksandar Asen vladao je takođe već duže od dve decenije (od 1331), ali nad sve slabijom i podelama rastrojenom zemljom. Već oko 1356. godine carev sin Jovan Stracimir je postao praktično nezavisan vladar uz predele na Dunavu kao „vidinski car“. Vlaška i Dobrudža, nekada delovi Bugarskog carstva, takođe su se osamostalile.
Nasuprot slabim i razjedinjenim hrišćanskim državama, emir Orhan, sin Osmanov, vladao je već više od dve decenije sve većom osmanskom državom koja se prostirala na zapadnom delu Anadolije i započela širenje po Balkanu (Predlog Magacin-a: Vidi „Prvi sukobi Srba i Turaka“).
Samo godinu dana pre smrti cara Dušana (1354) Orhanov preduzimljivi sin – Sulejman-paša – zauzeo je Galipolje, vizantijsku luku na evropskoj strani dardanelskog prolaza. Od tog doba Turci su sve drskije i brojnije naseljavali vizantijske teritorije u Trakiji. NJihovi brzi odredi konjanika akindžija zaletali su se i duboko u Bugarsku i Vizantiju, pljačkajući, paleći i kupeći roblje. U jednom sukobu Turaka s Bugarima blizu Sofije oko 1355. godine poginuo je najstariji sin bugarskog cara Mihailo Asen. Šest godina ranije, u sličnom sukobu, poginuo je i njegov brat Ivan Asen IV.
Emir Orhan gradio je čvrstu, centralizovanu državu s jakom vojskom čije jezgro nije činila laka i brza konjica (kao u početku turskih osvajanja) nego profesionalna pešadija pod imenom „nova vojska“, odnosno janičari.
www.magacin
ОСМАНСКО ЦАРСТВО
Оснивач Османског Царства је Осман, који је предводио турска племена у Битинији, провинцији у Малој Азији. По њему је и држава коју је створио 1299. године названа османском.
Орхан (1326-1362), Османов син, преуредио је и чвршће организовао војску и основао ред јаничара. Када је заузео готово целу Малу Азију, пренео је престоницу у Брусу.
Орхан је заузео полуострво Галипоље (1354) и као први турски освајач ступио на Балкан. Мурат И (1362-1389) пренео је престоницу у Једрене (1369) и поразио српске феудалце на Марици 1371. Погинуо је у боју на Косову пољу 1389. Његов син и наследник Бајазит И (1389-1402) постигао је низ победа: победивши у косовској бици, Србију је везао вазалским обавезама, покорио је Бугарску (1393), а крсташку војску потпуно разбио код Никопоља (1396).
Бајазит И је, 1402. код Ангоре, у бици с татарским ханом Тамерланом до ногу потучен и заробљен. Овај пораз привремено зауставља османску експанзију. Мехмед ИИ Освајач (1451-1481), значајан као ратник (заузео Константинопољ и учинио крај Византијском Царству 29. маја 1453, Србију 1459, Босну 1463), заслужан је и за учвршћење тимарског система и јачање централне власти.
Селим И (1512-1520) освојио је простране области у Азији и Африци и завладао Сиријом, Палестином и Египтом. Последњи абасидски калиф се упутио у Цариград мада ће се титула калифа свих сунитских муслимана носити међу османским султанима тек од почетка XВИИИ века.
Син Селима И, Сулејман ИИ Величанствени (1494-1566, владао од 1520), искористивши успехе свога оца, ојачао је своје поморске снаге и заузео острво Родос. Његова копнена освајања су значајнија: освојио је Багдад, већи део Угарске после победе над угарском војском у бици код Мохача (1526) и северну Африку (са изузећем Марока). Опседао је Беч, али без успеха. Османско Царство у његово доба доживљава свој апогеј како војни тако и културни. Покорени немуслимански народи имали су у османској држави слободу вере. Били су ослобођени војне обавезе и као замену су плаћали султану годишњи харач (главарину), док су Турци задужени за одбрану. Уз помоћ великог везира, султан је апсолутни господар, у исто време цивилни, војни и верски.
Победом уједињене хришћанске флоте (шпанске, папске и венецијанске) над турском флотом у поморској бици код Лепанта 1571. почиње опадање турске моћи. Крајем XВИ и у току XВИИ века настају ратови европских сила и Турске, у којима се против ње дижу и поробљени народи.
После друге неуспешне опсаде Беча, 1683 (граду је са својом војском притекао у помоћ пољски краљ Јан Собјески), и образовања „Свете лиге“ европских држава, Турска трпи све теже поразе и губи многе освојене области: Карловачким миром 1699. и Цариградским 1700. изгубила је Славонију, целу Угарску, делове Хрватске и Далмације, Мореју, Азов.
У XВИИИ веку, у ратовима против Аустрије (1716-1718), (1737-1739), Русије (1768-1774) и Аустрије и Русије (1787-1792), Турска доживљује нове поразе.
Почетком XИX века долази до устанака потлачених народа: првог и другог српског (1804, 1815), грчког (1821) и оснивања националних држава. Томе су знатно допринели и успешни ратови Русије против Турске и руске дипломатске интервенције. Турска је принуђена да призна независност Грчке и аутономност Србије.
После устанка у Босни и Херцеговини (1875) и рата који је водила са Србијом, Црном Гором и Русијом (1876-1878), Турска је потписала Санстефански уговор (1878), допуњен исте године на Берлинском конгресу: признала је независност и територијална проширења Србије, Црне Горе и Румуније, као и оснивање Бугарске и Источне Румелије. Морала је пристати и на аустро-угарску окупацију Босне и Херцеговине.
Крајем XИX века у Османском Царству и даље живе разне популације: Турци, Арапи, словенски народи, Јермени, Арнаути и Курди. Западне силе узимају под своју заштиту хришћанске мањине (Јермене, мароните – секту католичке цркве са либанске висоравни), мешају се у унутрашње прилике царства, чија дуговања превазилазе потрошњу, и утичу на младотурски покрет.
Када је, 1908, избила младотурска револуција, у земљи су извршене извесне уставне реформе, али положај хришћанског становништва није побољшан.
У првом балканском рату, против Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке, Турска је изгубила све своје европске територије осим Једрена и дела Тракије.
У првом светском рату Турска је ратовала на страни Немачке. Изгубила је и све своје азијске поседе чије становништво није било турско, те је сведена на Анадолију. Пораз у првом светском рату значио је крај многонационалног Османског Царства. Турска је 30. октобра 1918. у Мудросу потписала капитулацију.