Politička i radna karijera Dušana Bajatovića opisane su u zakonu o borbi protiv organizovanog kriminala. Tu je sve – sprega izvršne vlasti, policije, pravosuđa i mafije. Tu su i svi simboli zla koje decenijama uništavaju Srbiju – Slobodan Milošević, Jovica Stanišić, Boris Tadić, Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić, Darko Šarić, korumpirane sudije, ruski mafijaši i američki diplomatski trgovci uticajem… Na kraju, tu je i Bajatovićeva imovinska karta, koja dokazuje da je on najskuplji politikant u novijoj istoriji.
U poslednjih 11 godina, koliko se nalazi na mestu generalnog direktora „Srbijagasa“, Bajatović je napravio štetu od 141 milijarde dinara, odnosno 1,2 milijarde evra.Vlada Srbije je 26. marta ove godine usvojila Zaključak kojim su ti gubici otpisani. Umesto da nadležni organi sprovedu istragu i utvrde ko je odgovoran za toliki dug, vlast je problem rešila tako što je krivcima sve oprostila i teret prebacila na budžet, na građane. Ista vlast je, u poslednjih četiri i po godine, toliko otela penzionerima, tobože kako bi se Srbija spasila od bankrota. Dakle, sav novac, bez koga je ostalo više od 700.000 penzionera, potrošen je na pokrivanje duga „Srbijagasa“. Penzioneri, kao i ostali normalni građani, zbog neplaćenih računa nalaze se na udaru javnih izvršitelja. Ko duguje nekoliko hiljada dinara, ostaje bez nameštaja, frižidera i televizora, a za dugove od dve-tri hiljade evra leti iz kuće ili stana. Kroz to vreme, najvećem gubitašu, Dušanu Bajatoviću, svakog meseca legne nekoliko plata u ukupnom iznosu od 2.385.244 dinara, plus godišnja jednokratna uplata iz tri preduzeća od oko 22.750.000 dinara. S prosečnim mesečnim primanjima od 50.000 evra, Bajatović je najplaćenija štetočina na srpskoj političkoj sceni. Naravno, Bajatović se samo našao u pravo vreme na pravom mestu, pa to nemilice koristi. Ova vlast, kao i prethodna, ne štiti njega nego “Srbijagas”, zlatnu kravu, koju je muzao ko god je stigao.
Na mesto direktora „Srbijagasa“ Bajatović nije došao slučajno. Nastao u inkubatorima SPS-a i DB-a, projektovan je za ulogu parazita. Čim ga je put, od rodnog Ravnog Sela kod Vrbasa, doveo u Novi Sad, angažovao se u raznim društveno-političkim organizacijama i stručnim institucijama. Postao je član Saveta Univerziteta u Novom Sadu i generalni sekretar Omladinskog saveza Srbije. Diplome inženjera elektrotehnike i ekonomiste stekao je u Višoj elektrotehničkoj školi i Ekonomskom fakultetu u Subotici. Posle petooktobarskih promena i pada SPS-a s vlasti počeo je njegov uspon u partiji. Bio je poslanik u pokrajinskoj Skupštini, potpredsednik Izvršnog veća AP Vojvodina i član Izvršnog odbora novosadske Regionalne privredne komore. U Skupštini Državne zajednice Srbije i Crne Gore obavljao je dužnost šefa poslaničke grupe SPS-a, a od tada je redovno dobijao poslanički mandat u Skupštini Srbije.
U vreme raskola u SPS-u, Bajatović je primenjivao svoju životnu devizu – jedno dupe na dve klupe. Zbog generacijske i karakterne bliskosti podržavao je Ivicu Dačića, ali i Mirka Marjanovića, kao predstavnika Slobodana Miloševića. Milutin Mrkonjić je svim srcem agitovao kod Bajatovića, pokušavajući da ga zadrži na tvrdoj liniji. U brojnim intervjuima, Mrkonjić je isticao da Bajatović nije “prostitutka DOS-a” kao Dačić i Branko Ružić. Međutim, na Bajatovića je veći uticaj imao njegov mentor Jovica Stanišić. Na Stanišićev nagovor prešao je na stranu “prostitutki”. U maju 2005. godine, Milošević je iz haške ćelije bacio anatemu na Dačića, Ružića i Bajatovića, ne shvatajući da će njihov lukrativni pragmatizam vratiti SPS na vlast, gde se, nažalost, nalazi i danas.
Tri godine kasnije, Bajatović je postavljen na mesto generalnog direktora “Srbijagasa”. Dobio je sve što je mogao da poželi – vlast, uticaj, moć, neograničene količine tuđeg novca, trajnu zaštitu od pravde i pravosuđa, veze s domaćim i belosvetskim političkim i ostalim prevarantima, poslanički imunitet i mesto u vrhu partije. Dok je bio mali, pričaju njegovi poznanici, bio je toliko siromašan da mu je jedina igračka bilo ono što ga je razlikovalo od devojčica, ali direktorsko mesto ga je lansiralo do tajkunskih nivoa. U imovinskoj karti, na kojoj mogu da mu pozavide sve kolege iz političke kaljuge, priznao je da poseduje tridesetak njiva i građevinskih placeva, nekoliko vikendica, stambenih i pomoćnih zgrada. Prećutao je vlasništvo u raznim preduzećima koja se vode na tuđa imena. Novosađani pričaju da je Bajatović “tihi partner” u firmama Bože Cicmila, biznismena koji se uspešno bavi proizvodnjom rakije i piva, kao i hotelijerstvom. Za partijske potrebe osnovao je regionalnu televiziju Most, ali nikad nije imao sreće s medijima.
Na Bajatovićev status mediji su uticali bar koliko i mentor Jovica. U početku sage, kad se tek namestio u direktorsku fotelju, osvojene pare je ulagao u zemljište i biznis. Na spisku 59 nekretnina nema nijedne koju je stekao nasledstvom, sve je sam kupio. Usput, napunio je i bankarske račune i sefove. Kupio bi još više njiva i uložio bi u druge poslove, ali strategiju su mu pokvarili zli novinarski jezici. Prvo su ga proglasili za škrticu, onda su mu se rugali zbog fizičkog izgleda – zdepast i bucmast, sa frizurom “na nokšir” – da bi ga osumnjičili za sklonost ka dečkićima. Nervozan kao tetreb u sezoni parenja, Bajatović je nekoliko puta dolazio u redakciju novosadskog “Dnevnika” u potrazi za novinarom koji je proširio glasine da je biseksualac.
Bajatović jeste smešan, ali nije naivan. Smislio je odličan način da demantuje taj trač. Preko noći se transformisao u plejboja. Tačnije, u karikaturu plejboja. Pozirao je s pištoljem u jednoj i dekoltiranom lepoticom u drugoj ruci. Mačo imidž je dokazivao i fotografijama iz lova, nasmejan nad ubijenim divljim svinjama. Za potrebe šumskih avantura s vojnog lagera nabavio je kamion, a za hedonističke akcije dva džipa, audi i skupoceni rečni gliser. Gde su oružje i sponzoruše, tu je i fudbal. Zato se Bajatović udenuo u upravu FK Vojvodina. Svedoci prepričavaju kako je, na jednoj klupskoj proslavi, Bata Buturović, tadašnji gazda Vojvodine, novinarima rekao: “Ako o meni pišete kao o kriminalcu, šta ćete tek o Bajatoviću…”
Šta novosadski ljubitelji fudbala misle o Bajatoviću vidi se iz teksta nedavno objavljenog na portalu dnevnagazeta.rs.
– Fudbalska sezona 2018/19 ostaće u senci korupcije, kriminala i sistemskog uništavanja kluba od strane uprave. Nezadovoljstvo navijača kulminiralo je lošim rezultatima, ali i kriminalizacijom ove institucije, koju predvodi Dušan Bajatović. Bahatost, lopovluk i samovolja očigledno kod Bajatovića ne poznaju granice, pa tako od kluba sa renomeom pokušava napraviti svoju privatnu filijalu iz koje će izvlačiti ogromne svote novca. Da ima isključivo ljubav prema ličnoj koristi, a nikako prema klubu, pokazuje činjenica da se on i uprava nisu udostojili čestitati 105 godina postojanja ove institucije. Očigledno nezadovoljstvo kulminiralo je na nekoliko mečeva, što je jasan znak da princezi na zrnu gasa iz Ravnog Sela i njegovim poltronima nije mesto u ovom klubu – navodi se u tom tekstu.
Princezi iz Ravnog Sela stalo je samo do novca, nebitno da li iz gasa, fudbala, rakije, hotela… S jakim preduzetničkim duhom, rado bi svu zaradu investirao u poslovne kombinacije, ali zbog zločestih novinarskih cinkaroša morao je da troši na starlete i manekenke. Da čudo bude veće, Bajatović je toliko samouveren da se ruga i Aleksandru Vučiću. Kad se proširila vest da ga je zbog Vučića otkačila televizijska voditeljka Katarina Šišmanović, Bajatović je hrabro rekao: “Kad bi mi on skinuo ribu, odmah bi se ubio”.
Iako je mnogo uložio u izgradnju statusa “najpoželjnijeg neženje”, u vezi s Danijelom Maletić, partijskom drugaricom i koleginicom s posla, dobio je sinove Miloša i Velimira, a uskoro će i ćerku. Kako i pristoji svakom skorojeviću, kome je sekira upala u tuđi med, Bajatović se transformisao u vernika. Godinu dana je odbijao da prizna očinstvo, ali, kad je popustio, odveo je naslednika Miloša u manastir Hopovo na krštenje. U pravoslavnom nadahnuću, finansirao je izradu mantija za celu Arhiepiskopiju beogradsko-karlovačku, pa mu je u februaru 2011. godine patrijarh Irinej dodelio orden cara Konstantina za “nesebičnu ljubav i revnost prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi”. Bajatović je bio toliko revnosan da je platio izradu ordena koji mu je prikačen na grudi prepodobne.
Svega toga ne bi bilo da nije “Srbijagasa”. To zna i Bajatović, zato se pošteno odužio svima koji su mu pomogli da muze tu državnu “zlatnu kravu”. Nedugo po dolasku na direktorsko mesto, suprotno zakonu i internim propisima u “Srbijagasu” zaposlio je rođake Jovice Stanišića i Franka Simatovića.
– Da, učinio sam to ličnim angažovanjem. Nije bilo javnog konkursa, ali dao sam posao po jednom članu tih porodica, kako bi se haški optuženici Stanišić i Simatović osećali bolje – priznao je Bajatović.
Ispunio je i obaveze prema Socijalističkoj partiji Srbije. Kako sam kaže, kad u “Sokačetu” popije koji viski više, pola svoje plate daje partiji. Koliko pretače s računa “Srbijagasa” na račun SPS-a, naročito u vreme izbornih kampanja, nikad nije utvrđeno. Svaka vlast na isti način je raspolagala državnim preduzećima. Demokratska stranka i Srpska napredna stranka, koje su uvek prve birale, uzimale su “Telekom” i Elektroprivredu Srbije, a socijalisti su se zadovoljavali ceđenjem para iz “Dunav osiguranja” i “Srbijagasa”. Bajatoviću je zapalo da glumi direktora, potpisuje račune i nada se da će izbeći odgovornost.
Dobro se snašao u toj ulozi. Svestan svoje pozicije u lancu organizovanog kriminala, uživa u ulozi. Na kritike odgovara s osmehom vašarskog prevaranta. Kad mu novinari prigovore na astronomskoj plati, Bajatović iz rukava izvuče šeretski odgovor: “Ja jesam socijalista, ali ne želim da budem socijalni slučaj”. Iza tog cerekanja u lice žrtvama, od čije muke živi, krije se činjenica da jedna njegova mesečna plata državu košta koliko i 590 socijalnih slučajeva ili 310 porodiljskih dodataka ili 80 lekarskih plata. U istom stilu, bez stida, dokazuje da je jači od zakona. Iako Zakon o javnim preduzećima predviđa napuštanje ili zamrzavanje stranačkih funkcija kadrova koji se nalaze na čelu javnih preduzeća, Bajatoviću to ne pada na pamet, opušteno kaže da “nema potrebu” da poštuje Zakon jer je to “u interesu države”.
Odmah po dolasku naprednjaka na vlast, Državna revizorska institucija podnela je prekršajnu prijavu protiv Bajatovića zbog kršenja Zakona o javnim nabavkama. “Srbijagas” nije imao godišnji plan javnih nabavki, a zaključio je ugovore vredne tri milijarde dinara. Takođe, bez tendera sklapani su ugovori o izgradnji gasovoda vredni više od deset milijardi dinara. Utvrđene su i nepravilnosti kod dugoročnih finansijskih plasmana. “Srbijagas” je bez saglasnosti Vlade i odluke Upravnog odbora kupio imovinu “Agroživa” i zaključio ugovor o jemstvu sa “Agrobankom”, vredan 723 miliona dinara, čime je opet prekršio Zakon o javnim preduzećima. Bajatović je prevaru prikrio na najjednostavniji način, taj posao nije prikazao u finansijskom izveštaju. Pored toga, nije promenjen Statut Javnog preduzeća “Srbijagas”, na čemu je insistirala Vlada, niti je deo ostvarene dobiti uplaćen u državni budžet.
Sudski epilog objavio je lično Bajatović.
– Sud je odbio sve pritužbe protiv “Srbijagasa” – rekla je princeza na zrnu gasa, ne navodeći da je prekršajna prijava odbačena zbog zastarevanja.
Prijava DRI-a je podneta 4. decembra 2012. godine. Rok za pokretanje postupka je bio 31. decembar, ali prijava je na razmatranje stigla 23. marta 2013, kad je sud samo konstatovao njenu zastarelost. Sprezi vlasti, pravosuđa i kriminala suprotstavila se Zorana Mihajlović, tada na funkciji ministarke za energetiku.
– Takva sudska odluka je nedopustiva. Šta to znači – zastarelost? Dakle, neko se nije ponašao po zakonu i ne sme zastarelost biti način, očito nameran, da neko bude oslobođen takve optužbe ili krivice – mudro je zaključila Mihajlovićka.
Ministarka, tobože zabrinuta zbog godišnjih gubitaka od 200 miliona evra, predložila je reorganizaciju “Srbijagasa”. Javno preduzeće “Srbijagas” bi se bavilo distribucijom i trgovinom gasom, a Vlada bi osnovala drugo pravno lice, s radnim nazivom “Transgas”, koje bi se bavilo transportom i skladištenjem gasa. U oba preduzeća bili bi postavljeni profesionalni menadžeri, a ne partijski kadrovi.
Pritisak na Bajatovića izvršio je i Aleksandar Vučić.
– Najveća muka i najveći problem za Srbiju predstavljaju državna preduzeća, koja su doživljavana kao partijske prćije i od tih kompanija napravljeni su privredni bogalji, kojima država daje novac da bi preživeli. To mora da se menja. Zato kreću smene direktora. Neće više biti mesta za direktore koji su se srodili s foteljom i funkcijom, a uveć su nekako bežali od rezultata, a i rezultati od njih – pretio je tadašnji premijer.
Bajatović je znao kako da sačuva fotelju. Prvo je po skupštinskim kuloarima i određenim redakcijama razglasio da će otkriti koliko novca je iz “Srbijagasa” otišlo na sponzorisanje Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića. Onda je Vučiću dao deo svoje provizije i problem rešen. Mihajlovićka i Vučić su naprasno ućutali, Vlada je odustala od ukidanja partijskih prćija, a sudovi su odbacili i ostale prijave protiv “Srbijagasa” zbog kršenja Zakona o trgovini i Zakona o deviznom poslovanju, kao i Zakona o računovodstvu i reviziji. Samo po jednoj tužbi Bajatović je bio prinuđen da se nagodi, pa je u humanitarne svrhe uplatio honorar od članstva u Upravnom odboru “Jugorosgasa”. Sve ostale mahinacije nastavio je da razvija po starom. Na štetu građana Srbije, a na Bajatovićevo veliko zadovoljstvo, ništa se nije promenilo do danas.
Odbrambenu auru oko sebe Bajatović gradi pričama o tome kako ga podržavaju i Rusi i Amerikanci. U novčaniku, koji retko otvara, nosi fotografiju Alekseja Borisoviča Milera, s kojim je u maju 2009, u ruskom letovalištu Soči, potpisao ugovor o saradnji “Srbijagasa” i “Gasproma” na izgradnji “Južnog toka”. Iako voli da se predstavlja i kao “prijatelj i saradnik” ruskog premijera Dmitrija Medvedeva, pravi Medvedev koji s njim muti oko gasa zove se Aleksandar Ivanovič, drugi čovek “Gasproma”. Uz pomoć A. I. Medvedeva, Bajatović se udomio u Nadzorni odbor ruske osiguravajuće kuće “Sogaz”, gde prima mesečnu apanažu od 10.000 evra. Mali problem je nastao krajem 2014. godine, kad se “Sogaz” našao pod sankcijama Sjedinjenih Američkih Država.
– Baš me briga za Amerikance, pecam na Dunavu – rekao je Bajatović novinarima, koji su se raspitivali za posledice koje mogu da zadese “Srbijagas” zbog poslovanja s ruskim kompanijama i bankama s američke crne liste.
Iskusni Bajatović znao je da nema razloga za brigu. Ne baš kao srpske starlete sa splavova, ali izdašno je sponzorisao i tadašnju američku ambasadorku Meri Vorlik. Čim je shvatio da nju više zanimaju srpski antikviteti od politike, Bajatović ju je zatrpao skupim poklonima, od slika i knjiga do starih pegli i točkova za čeze. Na podmićivanju nije štedeo ni prema njenim naslednicima u ambasadi, ionako trošak ide na račun građana.
Nije štedeo ni u drugarstvu s Darkom Šarićem. U zgradi SPS-a, na Studentskom trgu u Beogradu, Šarić je zakupio prostor za noćni klub “Vanila”, a sa Bajatovićem je bio komšija i u novosadskom naselju Tatarsko brdo. Bajatović nije propuštao priliku da se pohvali kako u svojoj vili ima više oružja nego njegov drugar narko-bos. Podjednako uverljivo, na sudu je, u statusu svedoka odbrane, opravdavao partijskog kolegu Branka Lazarevića, optuženog da je policijske informacije prodavao Šariću. Sud je odbacio optužbe protiv Lazarevića, koji uživa u diplomatiji.
U Nadzornom odboru “Srbijagasa”, odlukom Vlade Srbije, uživa Muamer Redžović.Dok je bio predsednik Upravnog odbora Agencije za privatizaciju, preduzeće “Trgopromet”, u kome Redžović ima vlasnički udeo od 14 odsto, preuzela je potraživanja firme “Jedinstvo”, preko koje je Šarić prao novac stečen kriminalnim aktivnostima. Redžović je rekao da nije znao za poslove svog preduzeća, u čiji Nadozorni odbor je ubačen bez svog znanja. Vlada Srbije mu je poverovala, pa ga je udomila u “Srbijagas”, da kontroliše Bajatovića.
Za 11 godina gazdovanja “Srbijagasom”, Dušan Bajatović je budžetu Srbije napravio štetu od 1,2 milijarde evra. Umesto da insistira na istrazi i sudskom procesu, Vlada je dug prebacila na sve građane. Otpis grehova Bajatović je proslavio u novosadskom restoranu “Plej”. Sav srećan, ponavljao je da nema razloga za brigu, zbog pljački tolikih razmera u Srbiji još niko nije obešen. I, u pravu je, zasad.
Predrag Popović
Izvor: predragpopovic.wordpress.com
