Najveća pljačka u istoriji Srbije

Božidar Đelić i Mlađan Dinkić

Glavni tokovi najveće pljačke u istoriji Srbije: gde je nestalo i 10 milijardi evra deviznih rezervi?

Isparile sa Dinkićem i Đelićem!

Ekonomsko ubijanje Srbije nalazi se u završnoj fazi. Iz nje je za deset godina izneto zastrašujućih 51 milijardu dolara, ali, to je samo deo nezapamćene pljačke države i naroda koja još uvek traje. Samo u prošloj godini Srbija je zadužena za novih 3,4 milijarde evra, kako bi vladajuća oligarhija mogla da „servisira“ svoje nezajažljive potrebe. Vučićeva kriminalna mašinerija ove godine potražuje novih 5,5 milijardi evra kredita. I ne pita kolika je kamata. Problem je što im taj novac više niko neće dati. Devizne rezerve su nestale. Niko , počev od bivšeg premijera Cvetkovića, pa do guvernerke Tabaković, ne zna gde je nestalo 10, 4 milijardi srpskih deviznih rezervi. I niko se i ne trudi da im uđe u trag. Za očekivati je da će Vučićeva kamarila krenuti u prodaju svega što se još prodati može, kako bi mogla da zadovolji svoje životinjske apetite. Na meti je „Telekom“, pa čak i pijaća voda i gradski vodovodi! Vučić je spreman da upotrebi sva sredstva, uključujući i oružani obračun sa narodom, ako se pobuni protiv novih otimačina.

U ovoj godini srpskom budžetu, po predviđanjima ministra finansija Lazara Krstića, nedostaje polovina sredstava, odnosno 5,5 milijardi evra. S obzirom da je u prvom tromesečju podbacio budžetski prihod, ova suma će se do kraja godine još povećati.

Da bi se pokrio budžetski deficit štednja nije dovoljna, potrebno je novo zaduživanje. Po planu vlade iz novembra prošle godine, Srbija će se ovako zaduživati: vlada Ujedinjenih Arapskih Emirata daće tri milijarde evra, Fond za razvoj Abu Dabija dodaće još 275 miliona dolara, od Svetske banke doći će 790 miliona dolara, od kineske Export-Import banke dobićemo 610 miliona dolara, državne obveznice biće prodate u vrednosti od 750 miliona dolara, Banka za razvoj Saveta Evrope dodaće nam još 35 miliona evra, a vlada Turske 40 miliona dolara…

Sve su ovo lepe želje, ali se već na početku vidi da će to i ostati samo želje. Od planiranih tri milijarde evra vlada UAE je sa vladom Srbije potpisala samo ugovor o zajmu od jedne milijarde dolara, a ni te pare još nisu ušle u ovdašnji budžet. Parlament nije ratifikovao taj sporazum.

Ono što se odmah primećuje jeste da od svih poznatih svetskih finansijskih institucija jedino se od Svetske banke očekuje neki novac. Na spisku nema ni Međunarodnog monetarnog fonda, a ni Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD), koja se, međutim, pojavljuje na strani rashoda u ovogodišnjem budžetu: Vlada mora EBRD-u da položi depozit od 200 miliona evra za stend baj aranžman sa Agencijom za osiguranje depozita.

Istovremeno, iako ni centa nećemo videti od MMF-a u ovoj godini, Srbija ispunjava sve zahteve ove organizacije u pogledu reformi koje će do kraja pauperizovati domaće stanovništvo. O čemu se radi?

Obrtanje opljačkanog

U toku je, jednostavno rečeno, završnica jedne od najvećih pljački u istoriji ove zemlje.

Devizne rezerve Srbije krajem marta su po podacima Narodne banke Srbije iznosile 10,4 milijarde evra. Od ove sume državi pripada 7,047 milijardi evra, dok su ostalo obavezni depoziti banaka i ulog MMF-a za monetarnu stabilnost Srbije. Budući da će samo za otplatu dugova propalih banka (Agrobanke, Nove Agrobanke, Razvojne banke Vojvodine i Privredne banke Beograd) otići više od dve milijarde evra, to znači da su potrošena sva sredstva deponovana od strane domaćih banaka.

Depoziti nisu poklon, oni jednog dana moraju da se vrate, zbog čega država i uzima stend baj kredit od MMF-a. Postavlja se pitanje: zašto se za ovo ne upotrebe neto devizne rezerve, koje nominalno iznose preko sedam milijardi evra? Odgovor je jednostavan: zato što ta sredstva postoje još samo na papiru.

Kada su se 2007. pojavile prve naznake velike svetske ekonomske krize, pametne zemlje, kao na primer Slovenija, povukle su iz inostranstva gotovo sve svoje rezerve i stavile ih na raspolaganje domaćoj privredi. Srpski ekonomski „stručnjaci“ u to vreme na vlasti ovo ne da nisu učinili, već su krenuli da novac pozajmljuju drugima. Božidar Đelić je tada, na samom početku globalne krize, izjavio kako će Srbija čak da profitira od svetske depresije. Srbija nije profitirala, ali jesu pojedinci na vlasti. Do tog vremena, otprilike, transparentno je moglo da se prati gde su i u kojoj visini pothranjene naše devizne rezerve.

Poslednji put se u Skupštini Srbije o mestu deponovanja srpskih državnih deviznih rezervi diskutovalo u decembru 2007. godine, kada je tadašnji premijer Mirko Cvetković doslovno rekao da on ne zna gde su pare i da je to tajna u koju je upućen jedino guverner Narodne banke?!

Prilikom promene guvernera NBS u leto 2012. Dragan Marković Palma, kao član vladajuće koalicije, takođe je konstatovao da niko u vrhu vlasti ne zna gde su pare. Sve je ostalo na toj konstataciji, a nekoliko dana kasnije je novoizabrani guverner Jorgovanka Tabaković potvrdila medijima da još uvek nije ušla u trag domaćim deviznim rezervama! Posle toga se ovo pitanje više nije ni potezalo.

Upućenima je sve odavno poznato. Shodno sumanutoj ideji samoproklamovanog bankarskog stručnjaka Božidara Đelića, kako će Srbija da profitira od svetske krize, devizne rezerve ove unesrećene države počele su da se polako odlivaju u netransparentne investicione fondove registrovane u raznim poreskim rajevima. Posle toga su ta sredstva za račun privatnih vlasnika pomenutih fondova bila plasirana u kratkoročne hartije od vrednosti solventnih država, gde ne postoji rizik od bankrota. Takve hartije od vrednosti, međutim, donose slabe prinose, pa se od toga veoma brzo odustalo.

Osim toga, troškadžijskoj vlasti u Beogradu je zafalio keš. U pomoć su tada pritrčali državni funkcioneri, vlasnici pomenutih investicionih fondova.

U poslednjim mesecima vlade Mirka Cvetkovića, državne obveznice su na tržištu hartija od vrednosti prodavane i po godišnjoj kamati od preko sedam odsto, dakle tri puta skuplje nego da je uziman kredit od MMF-a. Jasno je da iza ove trgovine stoje upućeni insajderi koji su planirali da državne milijarde obrnu tako što će zaradu da stave u spopstveni džep.

Da je sve urađeno u uskom krugu prijatelja vidi se i iz toga da su kasnije državne obveznice prodavane i po kamatnoj stopi ispod pet odsto, uprkos činjenici da je u međuvremenu bonitetska kuća „Fič“ smanjila kreditni rejting Srbije na BB- sa tendencijom daljeg pada. Svi znamo šta se desilo Grčkoj kada joj je kreditni rejting naglo smanjen, ali je, za divno čudo, u slučaju Srbije sve prošlo bezbolno.

Razlog je upravo taj da ni pre ovoga pravi strani investitori nisu bili zainteresovani za srpske državne obveznice, a one koji su ih kupovali nisu interesovali rejtinzi, već politički nalozi.

Pošto su devizne rezerve potrošene, odnosno zarobljene u sve manje vrednim obveznicama, one ni ne mogu da se koriste za pomoć privredi, kako su činile i još uvek čine države čija je vlast iskreno zainteresovana za dobrobit sopstvenog naroda. Zbog toga je potrebno uzimati nove „kredite“, odnosno reinvestirati privatizovani novac iz rezervi, kako bi on nastavio da se obrće i vlastodršcima donosi nove prihode. Ionako će sve to „narod pozlatiti“, bolje rečeno platiti.

Pošto nema realno svežih priliva deviza u Srbiju, sadašnja vlada je primorana da kreše rashode, a prvi na udaru biće penzioneri i najsiromašniji slojevi.

U pripremi je i pljačka pitke vode

Kako sada izgleda, najveći greh bivšeg ministra privrede Saše Radulovića bio je taj što je prvi javno progovorio o onome šta nas čeka. Tako je upravo iz njegovog ministarstva svojevremeno procurela informacija kako se planira da sve penzije budu u istom iznosu. Iako je to, uoči predizborne kampanje, brže-bolje demantovano, jasno je da nas upravo takav scenario očekuje, jer para u kasi, jednostavno, više nema.

Prošlu godinu je Srbija završila sa 3,4 milijardi evra novih dugova, a da narod uopšte nije osetio nikakvo poboljšanje. Novac je, jednostavno, potrošen za otplatu starih zaduženja i za namirivanje političkih oligarha. U međuvremenu je gotovo nečujno likvidirana i Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA), jer novca za to rasipništvo više nije bilo. Ako je likvidirana Agencija, ne znači da je obustavljeno i plaćanje, pa će narednih nedelja biti potpisani novi ugovori kojima će biti beneficirano otvaranje novih radnih mesta. Sada će krađa novca na ovaj način biti još prikrivenija, jer nema više javne kontrole SIEPE i njenog poslovanja.

Kako nema investicija, a ni strani kreditori nisu oduševljeni da nas i dalje pomažu, a pošto smo proćerdali devizne rezerve, preostaje nam još jedino da rasprodamo ono malo sirotinje što nam je ostalo pre nego što svi poumiremo od gladi. Za privatizaciju se spremaju preostali veliki, strateški sistemi: Elektroprivreda, telekomunikacije i vodovod.

Priča koja se sa vrha vlasti uporno plasira kako su, posle izdvajanja za dopunu penzijskog fonda, najveći izdaci za pomoć neefikasnim javnim preduzećima, nikako nije slučajna. Javna preduzeća, posebno ona na komunalnom nivou, zaista su neefikasna, ali mogu da se transformišu i bez privatizacije.

Privatizacioni kupac novac ulaže kako bi dobio dobit, a ne iz humanističkih pobuda. Država, sa svoje strane, ima i socijalnu obavezu prema stanovništvu. Zbog toga je za, ovaj ionako već do gole kože opljačkani narod, bolje da strateška javna preduzeća ostanu u državnim rukama, kako bi se održala niska cena njihovih usluga, ali i da se istovremeno smanje nepotrebni izdaci. Istu tu štednju bi, ionako, sproveo i privatizacioni kupac. A mesta za kresanje rashoda ima više nego dovoljno. Samo za održavanje voznog parka koji imaju vladine službe i javna preduzeća godišnje se iz budžeta izdvaja preko pola milijarde evra!? Da li je, zaista, neophodno da svaki viši službenik ima službeni auto?

Celokupno tržište snabdevanja stanovništva pitkom vodom u zemlji sa 7,5 miliona stanovnika nije vredno manje od četiri milijarde evra. Sadašnja vlast, međutim, planira da sva javno-komunalna preduzeća iz oblasti vodovoda privatizuje za manje od jedne milijarde evra. Ovoj sumi, svakako, treba dodati i proviziju koju će srećni kupac da plati vlastodršcima, ali ona ne ulazi u republički budžet.

Da bi se stanovništvo pripremilo za predstojeću privatizaciju i drastično povećanje cene pijaće vode, redovno se plasiraju priče o lošim vodovodnim cevima i nekvalitetnoj vodi opasnoj po zdravlje.

Toga, svakako, ima, ali se zaboravlja da se kaže kako bi samo uštedama od luksuznog voznog parka za pet godina mogao da bude revitalizovan najveći deo vodovodne mreže Srbije.

Osim toga, zaboravlja se i na već odobrene kredite za obnovu vodovoda koje ne koristimo, ali za njih plaćamo penale.

Kriminalni pohod na budžet

Srbija se u proteklih nekoliko godina zadužila za oko 4,5 milijardi evra investicionih kredita, od čega je, prema poslednjim podacima Uprave za javni dug, od sredine marta ove godine, povučeno svega oko 1,4 milijardi evra. Razlika je 3,1 milijarda, a zašto se taj novac ne povlači niko ne zna. Navodno, nema dovoljno kvalitetnih projekata, ali se onda odmah postavlja pitanje: kako je to neko mogao da se zadužuje, a da ne zna na šta će novac da ode? Odgovor leži u provizijama koje se plaćaju za ovakve poslove. Samo prošle godine je ta stavka iznosila 7,9 miliona evra, odnosno toliko smo iz budžeta platili za usluge onih koji su nam omogućili ove bespotrebne kredite.

Ni sadašnja vlast ne namerava da makar raskine nepovoljne ugovore, ako već nije u stanju da ih realizuje. Na ovaj način bi bila ušteđena znatna sredstva, pa ne bismo morali da smanjujemo penzije, ali onda ne bi bilo ni provizija za vlastodršce, tako da niko o ovome ni ne razmišlja.

Od vlasti koja je direktni eksponent najbrutalnijih svetskih finansijskih institucija ni ne treba očekivati drugačiju politiku. Novi ministar privrede Dušan Vujović je oprobani kadar Svetske banke, a kako je nedavno napisao njegov prethodnik Radulović, najveći problem biće mu Aleksandar Vučić. „Od budućeg ministra privrede budući premijer će tražiti ne samo potpisivanje štetnih ugovora, svih Beograda na vodi, Etihada i inih tajnih arapskih dilova, već i njihovo predlaganje. Od budućeg ministra privrede budući premijer će tražiti tajne nameštene privatizacije ala Vršački vinogradi i Prva petoletka. Jer tu je prostor za ugradnju“, napisao je nedavno Saša Radulović na svom blogu.

Od Vujovića ne treba očekivati veći otpor, jer on dosledno primenjuje politiku Svetske banke i MMF-a, vekovima isprobavanu na poglavicama kolonija: „Važno je da su vlastodršci finansijski namireni. Narod se o sudbini zemlje ionako ne pita.“

Zbog toga ne treba očekivati ni da će on, a još manje neobrazovani i do ušiju zaljubljeni Lazar Krstić, tražiti razjašnjenje gde je otišlo oko deset milijardi evra deviznih rezervi. Jer, što je Srbija zaduženija, to je ona lakši plen za vlasnike međunarodnog kapitala.

I Krstić i Vujović će se ograničiti na štednju tamo gde njih najmanje boli, a to su penzije, socijalna davanja i plate za obične radnike u javnim preduzećima. Sitnim smanjenjima i sopstvenih plata pokušaće narodu da zamažu oči, jer oni ionako ne žive od tih plata, već od provizija za pljačkaške pohode na srpski budžet.

A 1.

Zločinci i sluge

Prilikom posete delegacije MMF-a Srbiji u leto prošle godine, jedna od tema razgovora bilo je i transparentno prikazivanje deviznih rezervi Srbije. Gotovo beznačajno mali deo tih para nalazio se na računima banaka od ugleda kod kojih jasno može da se prate tokovi kapitala. Najveći deo je, po papirima, bio u finansijskim institucijama sumnjivog rejtinga koje najčešće i služe za pranje novca.

Kako je srpska vlada odbila da da tražene podatke, pozivajući se na izveštaje pomenutih instituta koji samo prikazuju ulazak kapitala, ali ne i njegove dalje tokove, MMF je prekinuo dalje pregovore.

Od pozitivnog ishoda ovih pregovora zavisili su i već odobreni krediti od po 200 miliona dolara od Svetske banke i Ruske Federacije, koje nikada nismo dobili. Umesto toga država je novac nabavila opet na tržištu hartija od vrednosti prodajući obveznice sa kratkim rokom dospeća ponovo za 7,5 odsto, iako je pre neuspeha pregovora mogla da ih proda po samo 4,5 odsto godišnje kamate.

Prekid pregovora sa MMF-om koji se, očigledno, nastavlja i u ovoj godini ne bi bio nikakvo zlo za Srbiju da je vlast odlučila da krene stopama Islanda, Argentine ili Mađarske, zemalja koje su radile potpuno suprotno od onoga što je tražila ova međunarodna organizacija i za kratko vreme uspele da se izvuku iz dužničkog ropstva. Nasuprot njima, Srbija sa proverenim kadrovima Svetske banke i MMF-a na svom čelu nastavlja da ispunjava najveći broj pred nju postavljenih zahteva, ali krijući pljačku deviznih rezervi istovremeno budžet lišava finansijske pomoći iz inostranstva. Dvostruka šteta, dakle.

A 2.

Udar na penzionere i sirotinju

Povoljnijih kredita od Međunarodnog monetarnog fonda neće biti ni ove godine, jer ovdašnja vlast uporno odbija da otkrije gde se nalaze naše devizne rezerve i da li su one uopšte još uvek u vlasništvu države Srbije, ili su date na korišćenje političkim oligarsima. A radi se o skoro deset milijardi evra, više nego dovoljno novca da se spase srpska privreda i bez smanjenja penzija i masovnih otpuštanja

Milan Malenović

magazin-tabloid.com

like-button.net here

wordpress-themes.org here