Nalazište uranijuma na Staroj planini

0
3786

pecina_vladikina_ploca

Ova masovna uranska prospekcija na Staroj planini, koja je dugo trajala i obavljana sa mnogo nade i ambicije, locirala je nekoliko ozbiljnih uranskih ležišta, a kasnije je počelo i kopanje uranske rudače na tri lokacije koje su nosile samo oznake: „jama – 1″, „jama – 2″ i „jama – 3″. Ovde je glavni rudarski prospektor bio upravo naš sagovornik, Milovan Pešić, koji se dalje seća:

– Formirali smo rudnik i radnu organizaciju. Samo smo nas trojica znali šta radimo i šta kopamo: direktor Nikolić, glavni inženjer Pantić i ja. U rudniku, zajedno sa separacijom u Kalni, gde se pravio „žuti kolač“, radilo je preko 800 rudara. Mahom su ovo bili seljaci iz okoline. Celo vreme su bili uvereni da kopaju rudaču iz koje će se separacijom dobijati bakar i po koji gram zlata. Konspiracija, koju je jednako držala i nadzirala Udba, bila je totalna. Čak nikada nisu ni čuli za reč „uran“.

Ja sam u jamama neposredno pratio uransku žilu i davao smernice kuda, gde i kako, u kojim pravcima, da se kopa. A kopalo se na primitivan način, ručno, pijucima, krampovima i ćuskijama. Stenje se nije bušilo kobrama i miniralo.

„Žuti kolač“ je zapravo bila rudača u kojoj je, separacijom, bio najveći procenat urana. To je, dakle, bio finalni proizvod separacije u Kalni. Burad su se množila i odlagala u, za to, specijalno sagrađene betonske bunkere zbog pojačane opasnosti od zračenja.

Šta je bilo sa ovim buradima i gde su odvožena, meni je ostalo nepoznato – kaže prospektor Pešić. Ja sam, po zadatku, iz Kalne otišao za Beograd 1967. godine i ne znam šta je bilo sa ovom separiranom rudačom, o tome sam slušao različite priče: da je otišla u inostranstvo (Englesku ili Nemačku), ili je prodata fabrikama porculana od koje su se pravile boje.

Da Vas podsetimo:  Fleksibilno radno vreme samo u javnom sektoru diskriminacija onih koji rade kod privatnika

Evo još jednog primera kako se sve čuvalo u strogoj tajni:
– Gajgerov brojač sam stalno držao ukući, ali niko nije smeo da ga vidi ili dozna za čega ta tajanstvena spravica sa skazaljkom koja je stalno, jače ili slabije, podrhtavala – služi.

O tome nije znala ni moja žena, ali ni deca koja su bila veoma radoznala. Otkrila su mesta gde ga držim, pa su zapitkivala i tražila da se igraju sa ovom čudnom spravicom. Morao sam ga stalno zaključavati i uvijati ukrpe. Do popuštanja konspiracije došlo je tek posle 1965. godine. Ne znam šta se to desilo na opštem političkom planu ali se tad već otvorenije govorilo i uran je počeo da ulazi u svakodnevni govor – „magični metal 20. veka“ s a kojeg je lagano skidana misterija!

Na kraju svoga sećanja o našoj „uranskoj groznici“ Milan Pešić, navodi i ove detalje:
– U Makedoniji, u Zletovskoj reci, takođe smo vršili detaljnu prospekciju terena. Prvo smo opremu i bušače garniture (tada smo se već bili tehnički bolje opremili) na planinu uspinjali u samarima magaraca i konja, a kasnije smo prokopali odnosno, probili put koji je u dužini od 20 kilometara išao od Preševa prema uranskim lokacijama. Onda smo počeli bušenje i traženje. Ovde smo naišli na manju žicu čiste „plehblende“.

Kasnije su ponestale pare za dalja istraživanja i eventualnu eksploataciju, ali se od svega odustalo, jer se „groznica“ gasila i počeli su da duvaju drugi vetrovi. I sad tamo stoji načeta planina, iskopani tuneli, kao nemi svedoci jednog burnog vremena koje je ludelo za uranskom rudačom, kao prestižnim metalom od koga se „kovalo“ strašno, ubojito oružje.

Sećam se da sam jednom, pošto sam otkrio jednu kamenicu koja je veoma snažno zračila, dobio od šefa geološke ekipe, dr Milana Ristića, nagradu u iznosu od 10.000 dinara, a moja redovna plata prospektora iznosila je 3.100 dinara.

Da Vas podsetimo:  Milion evra iz budžeta firmi koja je kupila Želvoz

Geolog Radosav Pantić je jedan od najstarijih naših stručnjaka za geološko-rudarska istraživanja. Par godina je radio u Kalni kao glavni inženjer, a zatim u Beogradu u Geoinstitutu. Kao stručnjak za uran, svetskog glasa, obišao je mnoge uranske i atomske centre (Italija, Rusija, Francuska…).

– U čuvanju svojih tajni posebno su bili rigorozni Rusi – sećao se Radosav Pantić vremena „uranske groznice“. – Kada ste ulazili u njihove centre, ni jedan jedini papirić niste smeli da imate kod sebe d na njemu ne bi štogod, krišom, zapisali. Svi smo detaljno bili pretresani. A ako ste hteli bilo šta d pribeležite, prolazeći kroz lanac cenzura i dozvola, od svojih domaćina ste dobijali svesku. Svaka stranica je bila posebno paginirana i pečaćena.

Posle posete svesku ste morali predati njihovoj bezbednosti i oni su strogo cenzurisali belešku, ali je nisu ponovo vama vraćali, nego odnosili u Moskvu, u našu ambasadu, da ona belešku, zvanično, pošalje na Institut…

„I danas se dobro sećam svojih geoloških beležaka u tim sveskama koje sam napravio u Rusiji: crnele su se od crnog tuša! U njima je bilo precrtano sve ono zašta su naši domaćini verovali d mora biti stroga tajna, nad kojom su samo oni imali monopol. Za njih ništa nije značilo, što se s urana u svetu već uveliko skidala misterija i uran sve češće ulazio u svakodnevni govor i dospevao na stranice štampe…

… Imali smo probleme i sa seljacima po Srbiji, jer smo uvek našu prospekciju, pretraživanje terena brojačima radijacije, prikazivali kao „lov na zlato“. To je, međutim, kod njih, za razliku od naše „groznice“, stvorilo neizmernu „zlatnu groznicu“. Očekivale su drevne legende o „zakopanom blagu“ – imao ih je, u svojim lokalnim okvirima, svaki kraj – pa su se i oni zdali u poteru za zlatom, kretalo je u potragu i mlado i staro, žensko i muško. Išli su često sa nama i molili da i oni naokolo, na „skrivenim mestima“, oko kojih su se plele priče, malo „njuškaju“ gajgerima, verovali su da su srećnije ruke nego mi, profesionalni istraživači.

Da Vas podsetimo:  Ovo je prosečan iznos mita koji Srbi daju

Piše: dr Dragoljub Nikić

Novosti

like-button.net here

wordpress-themes.org here

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime