Naletim na pesmu i zanemim!

1
669

etosSvakog dana se pitam šta se to dešava sa našim narodom? Mislim se na kojoj smo to krivini skrenuli sa puta i sad nikako da se vratimo? Gledam okolo u potrazi za odgovorom, ali nekako nikako da ga pronađem. Razmišljam i o budućnosti srpskog naroda, ali ni tamo se ništa dobro ne može videti ukoliko se ovako nastavi. Kao i uvek kada imam neka pitanja na koja ne mogu tek tako pronaći odgovor, okrenuo sam se knjigama.

Sa police izvukoh jednu od brojnih antologija epske poezije i krenuh redom. Već na prvoj strani naletim na pesmu koja učinila da načisto prebledim i zanemim. Kako bi moja reakcija bila jasnija, izdvajam odlomak te pesme koja nosi naziv „Sveci blago dijele“:

Zbor zboriše Boži apostoli,
Zbor zboriše na nebeska vrata,
Otud dođe Gromovnik Ilija,
A pita’ ga Ognjana Marija:
„Đe si bio, moj brate Ilija?“
„Kazaću ti, Ognjana Marija:
Ja sam bio u zemlju prokletu,
Đeno jeste Bože nezakonstvo:
Đe ne mole Boga, da pomogne,
I ne sluša porod roditelja,
A ne sluša mlađi starijega;
Đe kum kuma ne drži za kuma,
Đever snasi o sramoti radi;
Đe brat brata po sudovim’ ćera
I muči ga mukah pred Turcima;
Ne svetkuju sveca nikakvoga,
Niti žegu u crkvu svijeće,
Niti služe Božu leturđiju.“

Na osnovu ovoga što sam pročitao, upitao sam se da li je moguće da se jedna ovakva apokaliptična slika iz naše epske poezije obistinila? Ova pesma koja je nastala u narodu predstavlja najcrnju moguću viziju nekog mesta za koje svi pretpostavljaju da je jedna od verzija Pakla. U nastavku pesme ređaju se božje kazne za to što narod te zemlje radi. Usledila je velika suša kojom su pomoreni svi oni koji su zlo toj zemlji činili. Naravno, pesma je inspirisana biblijskim motivima, ali ono što je mene zaprepastilo jeste upravo to što mi danas živimo u jednoj takvoj zemlji.

Da Vas podsetimo:  Jernej

Ne mogu a da se ne pitam zašto smo doživeli da budemo oličenje jedne paklene države i to iz svoje epske poezije? Dakle, iz poezije našeg naroda, tj. naših predaka. Kako to da nikome danas nije stalo da uvidi da ličimo na ono čega su se bojali i čemu su se čudili naši preci? Koliko vidimo to je tolika sramota i užas da se čak i sveci u pesmi tome čude. Ako mi živimo životom koji postiđuje naše pretke i naše svece, zašto onda mislimo da sebi dobro činimo? Dobro i zlo su svevremeni. Ne može nešto biti zlo pre sto ili dvesta godina, a da je danas dobro, iako svi pokušavaju oboriti ovu tvrdnju. Ne slušamo knjige, ne slušamo naše prethodnike koji nam se kroz papir obraćaju, ne slušamo zvona sa crkava, ne slušamo sebe, već lutamo za nečim što nikada ne može biti naše i što ne treba da bude naše.

U pesmi je opisano sve ono što mi danas živimo. Odbijam da poverujem da je ova pesma napisana kao proročanstvo, čime smo je mi definitivno načinili. Ona je napisana kao potajna ispovest, bojazan šta će se dogoditi ako odustanemo od onoga što Srbe čini Srbima. Šta ćemo dalje? Kada neko postane ono čega se svi stide, šta je tom nekom činiti osim nestati ili se uzdići iz tog Pakla i vratiti se sebi? Bilo bi lepo da svi ovu pesmu shvatimo kao izazov da se promenimo i da tu istu pesmu svojim životom ponovo vratimo samo na upozorenje, a da potpuno, zajedno sa sobom i svojim Bogom, odbacimo njen proročki karakter. Voleo bih da znam krajnji cilj onih koji žive protiv sebe i svog. Bog, u ovoj pesmi, sve one koji danas žive kao ti grešnici u ovim stihovima, zatire sušom. S obzirom na to da je prošla godina bila najtoplija otkako se meri temperatura, ne mogu a da ne upitam vas koji živite kao najgori grešnici svoje poezije i oličenje ste straha svojih predaka – plašite li se?

Da Vas podsetimo:  Smanjiti granicu za starosnu penziju

Milan-Ruzic

Milan Ružić

iskra.co

1 KOMENTAR

  1. Nije narodni pesnik anticipirao neka apokaliptična vremena sledeći svoju viziju, te slike i opomene nije stvorio ex nihilo, reč je o pesničkoj obradi već doživljenog, onoga što se već, jednom ili više puta našlo u kolektivnoj svesti i kolektivnom pamćenju naroda koji je mnogo puta teško propatio i našao se na rubu opstanka. Zato je po mom mišljenju mnogo gore što nam se iste ili slične stvari ponavljaju, što nismo umeli da izvučemo zaključke iz sopstvenog stradanja i kročimo na stazu ljubavi i kreativnosti te da se bolje čuvamo od mračnih sila destrukcije koje su uvek postojale i uvek će ih biti. Srpski je narod video težih vremena nego što je ovo: pri dolasku pod vlast Turaka, uoči seoba, prilikom sloma Prvog srpskog ustanka, pri prelasku Albanije 1915. Svaki put se uzdigao iz pepela. Ali se ne sećam da se ozbiljno zapitao: da li je moralo tako?

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime