Poreznici zatvorili kafić zbog četiri flašice soka
Čudna zemlja, čudna vlada i još čudniji narod. To je Srbija danas. Zemlja koju volimo i od koje očekujemo da bar kol’ko tol’ko bude pristojna, a mogla bi među prvima u svetu. Bar prvih trideset, a ne kao sada poslednjih tri.
Razlog za ovako razmišljanje su porezni organi i njihove akcije u poslednje vreme. Naravno da niko ne voli ni da čuje reč porez, a kamoli da ima sa njima posla. I naravno svi znamo da porez treba da se plaća. Kako, tako, ali mora da se plaća.
Da bi sve ovo shvatili, molim vas da sa velikom pažnjom i koncentracijom čitate dalji deo teksta, jer za ovo što ću napisati potreban je ekstra mozak da bi shvatio.
Ukratko i jednostavno, u Srbiji postoji poreski zakon koji se otprilike odnosi na sledeće:
Sve prodavnice, restorani, kafići i svi oni koji obavljaju svoje poslove sa javnošću moraju da imaju „Fiskalne kase“. Te kase se direktno povezuju sa poreznim organima tako da se u svakoj datoj sekundi može videti i praviti analiza poslovanja bilo koje prodavnice. (Ovo bi i Australijski poreznici trebalo da nauče).
Za to se niko ne buni, to funkcioniše relativno dobro. Mada postoje programeri koji za male pare (oko pedesetak evra) mogu da našteluju kasu da prikazuje drugačije podatke. I to većina radi, ali to nije sad poenta ovog teksta.
Ono što je poenta ovog teksta je sledeće:
Porezni organi imaju pravo da u bilo kom trenutku uđu u bilo koju prodavnicu i izvrše kontrolu. Tako da (opet po zakonu), ako slučajno porezni organi nađu da u kasi ima viška ili manjka od recimo 20 dinara (oko 25 centi) oni imaju pravo da zatvore radnju na sedam do trideset dana i da kazne vlasnika nekoliko stotina hiljada dinara. I to rade.
Da stvar bude još gora, uvek u Zemlji čuda ima još goreg. Ako u kasi recimo nađu da je sve u redu, onda krenu da kontrolišu robu. Tako su na udaru kafića zatvorili na desetine, a obrazloženje za jedan je bio sledeći:
„Poreska uprava je navela da zatvaraju lokal nakon toga što su u magacinu pronašli višak od četiri flašice soka i pet flašica kisele vode i zbog toga je doneta odluka da se kafić zatvori na određeno vreme“.
Taj lokal je zatvoren sad na sedam dana kao kazna, tako da se vlasnik nauči da bolje broji flašice. I još mu sledi novčana kazna koja ako bude u nivou proseka, koštaće ga oko 100.000 dinara (oko $1.300).
Udruženje ugostiteljske delatnosti se sad naljutilo pa su krenuli da štrajkuju. Tako će u nekim danima svi kafići biti zatvoreni na jedan sat povodom protesta.
Traže da se izmeni i olakša zakon koji ih zaista prisiljava da provedu više vremena brojeći pare u kasi da neko ne pogreši ili brojeći robu u magacinu.
Porezni organi mrtvi hladni izjavljuju da oni rade opet ono – PO ZAKONU. I dok se zakon ne promeni oni će nastaviti da zatvaraju sve prodavnice u kojima nađu višak ili manjak.
Državni vrh pak ne žuri sa promenom zakona koji je očigledno loš, a samo je najveća neznalica (ili ne znam kako da nazovem one koji su pravili ovaj zakon) mogla da izmisli ovako nešto.
Kad bi poreski zakon u Australiji bio takav, verujem da bi jednog jutra osvanuli i videli da nijedna jedina radnja nije otvorena. Kao da vas zadesilo pomračenje sunca.
Ako je sad opet pa taj zakon na neki način ispravan, u njihovim sopstvenim očima, pa onda bi oni prvo trebali da zatvore državu na mesec dana, jer kod njih se tek ništa ne zna. Kod njih je još gore nego flašice sokova. Tamo se ne zna ni koliko ima zaposlenih, ni kolika im je plata, ni koliko je para na računu, ni koliko automobila imaju, ni koliko zemlje i građevinskog prostora. Ne zna se ništa. Što poreznici ne idu tamo da broje.
Da li je smešno, žalosno ili za plakanje odlučite sami.
Ali svi možemo da se složimo sa jednom činjenicom: U Zemlji čuda treba sve da se menja. Od početka, polako i sigurno. Treba krenuti od baze, od jednostavnih stvari koji mogu da se reše preko noći. Pa onda one više komplikovanije, ali da se na neki način oseti da idemo napred.
Ovako na jedan ili drugi način država nas svakodnevno podseća da idemo u nazad. Kao da hoće da nam nabije prst u oči. I taman kad neki put pomislimo, dobro je, kao da im je krivo pa nam se opet smeju iza leđa i nabijaju prst i u oči i pozadi.
Šta da napišem dalje kad sam jutros rano ustao da jurim krticu po dvorištu, pa dok sam čekao da svane pogledam novine i naletim na članak kako sve više ljudi, bez posla, bez primanja idu na tuđe sahrane kako bi nešto pojeli.
Kad sam pišući ovaj članak hteo ponovo da pogledam na internetu da bi autentičnije preneo izjavu jednog od jadnih ljudi, članka više nije bilo. Neko naredio da se skine od pet ujutru do šest. Samo jedan sat života za pomenuti članak.
A čovek otprilike reče ovo: „Šta ću, ostao sam bez posla, zbog toga me žena napustila, sam sam. Nemam primanja. Jedini način da bar nešto malo pojedem jeste da pratim kad na groblju ima sahrana. Skoro svaki dan sam ovde. ljudi su dobri, vide da sam došao da jedem pa mi udele po nešto. Ja sedim i ćutim, pojedem, popijem jedno pivo i tiho se izgubim. Star sam da bih mogao da dobijem bilo kakav posao. I nije me sramota jer stomak ne zna za sramotu.“
I sad ko je ovde pametan. Država zatvara kafić na sedam dana, znajući unapred da će taj kafić da ostane bez primanja, da će radnici koji tu rade ostati bez plate za taj period. Da će ljudi možda napustiti da dolaze u taj kafić kad vide da je zatvoren. A sa druge strane ljudi idu strancima na sahranu da bi nešto pojeli, a nemaju novca ni da kupe sveću za 5 dinara, da je bar upale.
Meni se ipak čini da sam jedino ja budala, jer sam čitao novine, a nisam jurio krticu koja mi i dalje pravi čudo u bašti.
Vasa Čarapić
Da kontaktirate autora
pošaljite email na:
carapicv@hotmail.com
