Naprednjačko farisejstvo i licemerje

2
828

aleksandar-vucic-sns-foto-tanjug-1359979945-263076-700x459Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što ste kao okrečeni grobovi, koji spolja izgledaju lepi, a unutra su puni kostiju mrtvačkih i svake nečistote. Tako i vi: spolja se pokazujete ljudima pravedni, a iznutra ste puni licemerja i bezakonja (Matej, 23; 27-28)

Pre konkretnog prikaza “lika i dela”, to jest, političara i politike srpskih naprednjaka iz perioda vladavine kralja Milana Obrenovića, neophodno je još jednom podsetiti da je nemoguće mnoge istorijske procese tumačiti samo putem racionalističke naučne metodike. Kao što je nemoguće pukim pozitivističkim filozofskim shemama objasniti pojam nacionalnog identiteta. Oni koji nisu svesni da temeljima života Vaseljene upravlja nedokučiva Tajna Božija (što se verujućim srcima otkriva u meri čistoće njihovog srca i očišćenja od greha), svejedno nisu u stanju istorijskim materijalizmom to opovrgnuti, o čemu svedoči i potpuni krah “istorijskog materijalizma”. Racionalizam i materijalističko shvatanje istorije istoričara vaspitavanih po zapadnom obrascu, postaje izvor zabluda za milione njihovih sugrađana koji polagano gube pojam višeg smisla koji je Gospod podario pojedinim narodima. A taj viši smisao Gospod je podario ruskom narodu u ulozi čuvara Njegove Istine kao nosioca Trećeg Rima, a srpskom narodu kao glavnom čuvaru na Balkanu i poslednjem Kreljmu prema Zapadu te Njegove Istine. Koordinantni sistem identiteta pravoslavnih Srba i Rusa zasnovan je na moralnim hrišćanskim imperativima ljubavi i milosrđa, saosećanja i negrabljivosti, naspram sebičnih pojmova koji su ušli u koordinantni sistem zapadnog pogleda na svet, kao što su “koristoljublje”, zadovoljstvo”, “lagodnost”… Dakle, sa jedne strane Hristos i Njegove Jevanđelske vrline predstavljaju Alfu i Omegu, početak i kraj – sa druge strane imamo humanistički postulat zapadne civilizacije u kome je “čovek mera svih stvari”. Primer proevropske “politički svrsishodne”, “progresivne” politike naprednjaka u vreme vladavine kralja Milana koja je odbacila duhovne, a prihvatila čulne civilizacijske vrednosti, svojim katastrofalnim posledicama trebalo je da predstavlja večnu opomenu Srbima. Od otpadija Rima od Jedne Svete Saborne i Apostolske Crkve, pravoslavna civilizacija kojoj ruski narod staje na čelo kao nosilac ideje Moskve Trećeg Rima (kojoj i mi kao narod pripadamo) i zapadna civilizacija koja iz veka u vek postaje sve više antihrišćanska, u naše dane postaju toliko sukobljene da već možemo govoriti o potpunim antipodima dva sveta, to jest, o duhovnoj dubini tih protivurečnosti kao o borbi antihrista i Hrista. Srpski narod je u dubini svoje pravoslavne duše to shvatao, ali na žalost – to nije shvatala njegova bezbožna elita školovana na Zapadu.

Evo šta o tome kaže veliki ruski genije F.M. Dostojevski koji je pisao dosta i o nama Srbima. U svom čuvenom “Dnevniku pisca” Dostojevski kaže: “Postoje dve Srbije – Srbija viših krugova, nestrpljiva i bez iskustva, koja još nije živela pravim životom i koja još nije pokazala svoju akciju, ali koja već strasno mašta o budućnosti, ona već ima svoje partije i zna za intrige koje ponekad dobijaju takve razmere (zbog svog pomanjkanja iskustva) kakve ne možemo sreti ni u nacijama koje su mnogo starije, već i kudikamo samostalnije nego što je Srbija. Ali, uporedo sa tom „gornjom“ Srbijom, koja tako žuri da živi životom političke nacije, postoji i ona narodna Srbija koja jedino Ruse smatra svojim izbaviocima, svojom braćom, ona ruskog cara gleda kao svoje sunce, ona voli Ruse i veruje im” (Dnevnik pisca 1876, str. 331).

Da Vas podsetimo:  Ima li života nakon dočeka Nove godine?

Srbi su poznati po tome da ne izvlače pouke iz sopstvene istorije. Da je tako i danas, pokazuje pobeda naprednjačke ideje na izborima u Srbiji, jer da Srbi znaju svoju istoriju, bežali bi od naprednjačke politike kao đavo od Krsta. U daljem tekstu pisaćemo ukratko o tvorcima, ideologiji i dostignućima srpskih naprednjaka, čije delo nastavljaju naši današnji evrousrećitelji.

Rimokatolička monarhija Austro-Ugarska je odmah posle Berlinskog kongresa počela sa pritiscima i ucenjivanjima Srba i zahtevima da Austro-Ugari postanu najpovlašćenija nacija. I dok je predsednik tadašnje srpske vlade Jovan Ristić taj problem pokušao da reši jačim trgovačkim vezivanjem sa Rusijom, knez Milan Obrenović je pohrlio u zagrljaj Austro-Ugarskoj. Ristić podnosi ostavku 1880. godine ali tada još uvek knez, kasniji kralj Milan Obrenović, izbacuje u prvi plan nemačkog đaka Čedomilja Mijatovića koji iste godine osniva Naprednu Stranku. Kad smo pomenuli Milana Obrenovića i njegovo vezivanje za Austro-Ugarsku, treba reći da je za razliku od Čede koji je uvek bio sitna duša spremna da se proda za novac, Austrija držala Milana za sebe nudeći mu ličnu bezbednost i naduvavajući opasnost od zavera protivnika dinastije. Na sličan način su austrijski detektivi stvorili mrežu i oko crnogorskog kralja Nikole koji je slično Milanu, u odsudnim momentima Prvog svetskog rata praktično izdao srpstvo i stao na stranu Austro-Ugarske. Slava Bogu, herojska crnogorska vojska nije krenula izdajničkim putem svog kralja i u čuvenoj Mojkovačkoj bici pronela je besmrtnu slavu crnogorskog oružja i ponovila kosovski podvig svetog kneza Lazara i njegovih svetih ratnika. Svakako Austrija nije u novcu ni približno davala kralju Nikoli koliko je dobijao od Rusije, ali na žalost, briga o ličnoj sigurnosti kod ove dvojice srpskih vladara, kralja Milana i kralja Nikole, bila je jača od nacionalnih i državnih interesa zemalja čiji su bili vladari. Ono što je interesantno istaći, “Čeda prvi” srpske politike nemilosrdno ustaje protiv Jovana Ristića, svog političkog oca, čestitog političara i rusofila. Pa neka neko kaže da srpski naprednjaci ne poštuju tradiciju! Među osnivačima Srpske Napredne Stranke bili su još i Milutin Garašanin, Stojan Novaković i Milan Piroćanac. Prvo što treba odmah istaći, jeste njihovo obrazovanje na Zapadu (sa izuzetkom Novakovića): Garašanin i Piroćanac su se školovali u Francuskoj, Mijatović je pohađao školu u više evropskih metropola – Minhen, Lajpcig, Cirih, Beč. Kako život, tako i delo srpskih vlada koje su oni predvodili, predstavlja jednu od nasjramnijih stranica srpske istorije. Sramna “Tajna konvencija” sa Austro-Ugarskom iz 1881. godine, nepotreban rat i sramni poraz od Bugara na Slivnici 1885. godine, sramni zajmovi i velike finansijske malverzacije sa zapadnim kapitalom ubačenim da razori, a ne da podigne Srbiju, predstavljaju samo delić štetočinske vladavine naprednjaka…

Da Vas podsetimo:  Izručili blato na ulaz Skupštine Beograda kao poruku iz 27. marta

Čedomilj Mijatović kao ministar inostranih poslova Kneževine Srbije stavio je potpis na verovatno najsramniji (uz Briselski sporazum i nedavno ratifikovani sporazum sa NATO paktom) dokument u istoriji srpske državnosti, na zločinačku Tajnu konvenciju sa Austro-Ugarskom iz 1881. godine. Radi toga je odmah na njegovim grudima zablistao Orden gvozdene krune koji mu je uručio car Franjo Josif, isti onaj car koji je tridesetak godina kasnije krenuo na potpuno uništenje srpskog roda. Ta Tajna konvencija je praktično predstavljala gubitak srpske suverenosti i odmah se krenulo u ono što i danas krasi politiku srpskih naprednjaka – promenu nacionalne svesti Srba. Naravno, prvi udar je išao na Srpsku Pravoslavnu Crkvu. Ono što nisu radili ni Turci tokom vekova svoje vladavine, učinila je naprednjačka vlada – nekanonsko smenjivanje i progon iz zemlje Mitropolita Mihaila Jovanovića (razlog nije teško pogoditi – jer je zaboga, zamislite kakva sablazan za evropeizirane umove naprednjaka – srpski Mitropolit bio rusofil).

Tadašnji Čeda srpske politike nije se libio da privodi u vladu i saslušava vladike i sve ih posmenjuje zbog neposlušnosti! Na ovakvom antiruskom i anticrkvenom ekstremizmu verujem da bi mu pozavideli i sama Zorana i aktuelni ministar prosvete koji hoće da ukine veronauku u srpskim školama. Tada je ministar prosvete i crkvenih dela bio Stojan Novaković, koji je iza sebe ipak ostavio značajan trud i kao političar i kao istoričar. Međutim, u tom trenutku on pokazuje pravo naprednjačko, tipično “evropsko” lice. Ni prstom nije mrdnuo što je Srbija ostala bez ijednog arhijereja i to nije sve. Čovek koji je nedugo pre stvaranja Napredne stranke dobio Stanislavov orden od Ruskog Cara, ukinuo je u Velikoj školi izučavanje ruskog jezika i počeo sa ponemčavanjem Srba i izučavanjem nemačkog jezika umesto ruskog!

U kapitalnom trotomnom Zborniku dokumenata “Moskva – Srbija, Beograd – Rusija“ koji je izdao zajednički Arhiv Srbije i Arhiv Moskve, nalazi se i jedna interesantna zabeleška Nikole Pašića iz 1902. godine: “Srbija se nalazi pred bankroststvom. Režim je poslednjih godina iscrpeo sve materijalne resurse države i na kraju joj gurnuo kredit. Pokušaj da se smanje troškovi pokazao se kao bezuspešan. Da bi izbegla svoju nesreću i nepopravljive, užasne posledice, Srbija čini svoj poslednji korak. Neuspeh je neminovno uvlači ili kao Grčku u avanturu, ili u kapitulaciju pred “Drang nach Osten”. Obe posledice na isti način mogu dovesti do gubitka političke samostalnosti u punom smislu te reči. Austro-Nemačka je veštački usmeravala Srbiju u najbezizlazniji položaj i poslednji režim koji se nalazio pod njihovom imaginarnom zaštitom, ostavio je iza sebe Srbiji 60 miliona letećeg duga i budžet sa deficitom od 8-10 miliona. Danas se Srbija u svom bezizlaznom položaju obraća Rusiji – jedinoj državi koja za naplatu ne zahteva odricanje od samostalnog života i od ideala kojima je živeo srpski narod. I prema kome drugom pred približavajućim sudbonosnim trenutkom, Srbija može okrenuti svoj pogled? Ko će joj pružiti ruku pomoći? Osećam i znam da suviše zloupotrebljavam dobrotu i bratska osećanja naše jedine nekoristoljubive pokroviteljice i stežući srce to činim, ne nalazeći drugog izlaza…”.[1]

Da Vas podsetimo:  Srbija se zadužuje 219 miliona evra kod turskih banaka da bi finansirala tursku firmu

Kakva ilustrativna slika koju su naprednjaci ostavili iza sebe! Kada bi u ovom citatu reč Austro-Nemačka zamenili pojmom Vašington-Briselska, moglo bi se pomisliti da je to projekcija nekog patriotskog vladara koji će doći na čelo Srbije posle pošasti koju Srbija poslednjih godina proživljava sa prozapadnim vladama. Danas kada su ljudi potpuno dezorjentisani, kada je duhovna okupacija Srbije samo naizgled slabija od one iz perioda titoizma, kada je javno mnjenje razdrobljeno kao nikad, kada mediji vode rat protiv temeljnih duhovnih vrednosti srpskog roda, neophodna je borba svakog zdravomislećeg Srbina za očuvanje, a onda i preporod srpskog tradicionalnog nacionalnog identiteta tako ugroženog zloćudnim duhom zapadne kulture. Zbog toga je važno i podsećanje šta su nam donosili i šta nam mogu doneti i u budućnosti nosioci ploti i duha te bogoboračke i bogomrske zapadne kulture.

A nosioci, propagatori i politički pokrovitelji te “kulture” u današnjoj Srbiji, trebalo bi da se prisete čuvenog Gundulićevog stiha: “Kolo od sreće uokoli, vrteći se ne prestaje, ko bi gori, sad je doli, a ko doli, gor´ ustaje”. Da se podsete kako je završio osnivač Napredne stranke i najveći propagator zapadnih vrednosti u Srbiji, Čedomilj Mijatović. Poluslep i ostavljen i od svojih najbližijih, nosilac grofovske titule i najvećih odlikovanja papističkog cara Franje, ministar finansija u šest srpskih vlada (!), poslednje godine svog života proveo je u Londonu kao najbedniji prosjak dolazeći na vrata srpskog poslanstva sa izvrnutim praznim džepovima i klošarskim ponavljanjem jedne te iste rečenice: “Nemam od čega ni hleb da kupim…”.

A od Čede prognani Mitropolit Mihailo je u bratskoj Rusiji uživao svu ljubav i pažnju i trijumfalno se posle silaska sa vlasti kralja Milana vratio u Otadžbinu, uz veličanstven doček srpskog naroda…

[1] Zbornik dokumenata “Moskva – Srbija / Beograd – Rusija”, tom 3, dokumenta 1878-1917, str. 100. Izdavač: Arhiv Srbije i Arhiv grada Moskva. Dokument je na ruskom jeziku, citat u tekstu je slobodan prevod autora (primedba – R.G.)

Ranko Gojković

FSK

2 KOMENTARA

  1. Novi Karadjordje jos nije rodjen…….Treba razvlaaaaaciti da dodjemo do predaha od silnog cerupanja i kradje. Potrebno je da se srpski narod namnozi a da u medjuvremenu umru ,,elitni,, intelektualci, nasi ,,slepi,, cutolozi.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime