Kada se sutra na istoku zažuti sunce, biće to samo početak jednog devetog aprila, dana koji će mamiti na izlet, na šetnju, neobavezne razgovore u ispunjenim letnjim baštama… Proleće širi dobro raspoloženje, a ipak, neka će usta sutra zanemeti, neke će misli pritisnuti uspomene, neka će srca zadrhtati. Tamo dole na jugu, u šumi na kraju države, probudiće se duhovi. Znate li šta se dogodilo 9. aprila pre 17 godina? Znate li i zašto ne znate?
Bio je Veliki petak, najtužniji dan u hrišćanskom svetu. Ćutala su crkvena zvona, nije se čulo pojanje iz hramova, čekao se najveći praznik, čekalo se vaskrsenje koje je, međutim, ličilo na ono od pedeset i kusur godina ranije. Osvanuo je hladan dan, planina je planina, a Prokletije… samo im ime kaže. Ako su ćutala zvona, topovi nisu. Sa druge strane granice zatutnjalo je i teroristi takozvane OVK krenuli su preko zamišljene linije ka karauli “Košare”.
Skloni smo nipodaštavanju sopstvenih vrednosti, potcenjivanju dostignuća drugih ljudi, tražimo dokaze da je neko umetnik, pisac, pesnik, slikar… A ko nam ih može dati? Skloni smo izrugivanju junaštvu, odmahnućemo rukom i reći da je to tamo neka čuka na kojoj se malo pucalo, da je to preterivanje i da tu herojstva nema. Sve je to lako iz toplih soba i udobnih fotelja, uz tri obroka dnevno i poneku užinu, a znamo li kako je dole bilo?
Odmahnite rukom, može vam se, ali nije preterivanje, ka granici nije krenulo ni deset, ni 150 ljudi u crnim uniformama, krenule su hiljade. Znate li koliko ih je bilo sa druge strane?
Cilj napadača, pripadnika tzv. OVK i albanske regularne armije potpomognutih NATO specijalcima, bio je brz prodor preko Košara prema Đakovici i Prizrenu, zauzimanje ta dva grada, osvajanje Kosmeta i nastavak napredovanja ka centralnoj Srbiji. NATO planeri znali su da je takav prodor ključan za dobijanje rata, ali nisu znali na koga su se namerili. Nisu znali da ih sa druge strane granice čeka jedva nešto više od stotinu pripadnika Vojske Jugoslavije, izgladnelih i promrzlih, bez dovoljno municije, ali sa genima prededova sa Cera i Kolubare. Nisu planeri iz Brisela čitali Njegoša.
Teren na Košarama takav je da se karaula nije mogla odbraniti, pala je toga dana, pali su i vrhovi Rasa Košare i Maja Glava, ali to je bio i celokupan domet ofanzive. Napad je zaustavljen i do kraja rata, uprkos besomučnim vazdušnim udarima NATO avijacije, neprijatelj nije koraknuo dalje. Momci sa Košara, junaci koje ne bismo smeli nikada zaboraviti, delili su poslednje metke čekajući neprijatelja. Razum bi svakako morao reći da je povlačenje jedini spas, srce im nije dalo ni korak nazad.
Zbog čega se ne sećamo 9. aprila i svih tih dana oko Uskrsa 1999? Zašto sutra niko neće položiti vence na spomenik herojima odbrane? Odgovor ne znam, ali slušam kako se priča o izgubljenom ratu, o porazu na Kosovu, kako se podsmeva “pobedili smo NATO”. Istina je, ipak, drugačija. Vojska Jugoslavije nije izgubila rat. Političari su odlučili da se povuče sa Kosmeta. Znate li šta su pitali vojnici sa Košara kada su dobili naređenje da se spreme za povlačenje? Pitali su “Ko nas menja?”. Mislili su da im, konačno, dolazi smena. Da li su to poraženi borci?
Oni koji su preživeli pakao Košara sutra se neće smejati, malo je njima 17 godina da zaborave, malo će biti i čitav vek. Oni ne mogu, a mi ne bismo smeli nikada da zaboravimo. Preturili smo previše toga preko glava u poslednjih četvrt veka, željni smo lepih vesti, radosti, sreće, ali to ne bi smelo da nas spreči da pamtimo one koji su pali baš zato da bismo sve što želimo dočekali. Da nije bilo junaka sa Košara, koji su i sa 15 metaka u okviru čekali neprijatelja, crni orao doleteo bi tog aprila i do Niša. Mislite o tome.
N. T.
Lozničke novosti
Svaka čast, odličan tekst!