Nasilje nad ženama i devojčicama u medijima: Razumevanje za zločince, dok se žrtve okrivljuju

0
530
Foto: pixabay.com

Žene se u komercijalnim medijima često omalovažavaju i prikazuju pornografski, dok se nasilje nad njima opravdava kao „zločin iz strasti“ ili kao posledica nečega što je žena uradila. Ubistvo žene se predstavlja kao romansa ili melodrama, a ljubomora se označava kao glavni uzrok niza femicida, neki su od zaključaka monografije dr Zorice Mršević „Nasilje i mi – mediji o nasilju nad ženama“

„O nasilju nad ženama mediji često izveštavaju na senzacionalistički način, dodatno viktimizirajući žene i devojčice, žrtve nasilja. Medijske priloge karakterišu seksizam i mizoginija, oni podstiču patrijarhalne kulturne obrasce, a stereotipi o društvenim ulogama, položaju, dužnostima i karakteristikama žene i muškarca šire se i na domen rodno zasnovanog nasilja“, neki su od zaključaka monografije „Nasilje i mi – mediji o nasilju nad ženama” dr Zorice Mršević, naučne saradnice Instituta društvenih nauka u Beogradu.

U monografiji, koja je juče predstavljena, nalaze se isečci iz više desetina tekstova o nasilju nad ženama, objavljenih u različitim medijima, koje je, kako prenosi autorka, bilo mučno čitati.

„U komercijalnim medijima preovladava omalovažavajuće i pornografsko prikazivanje žena, kao objekata seksualne želje ili objekata za gledanje. Time se šalje poruka građanima da je to marginalna i sporadična pojava, čime se širi prostor za amnestiranje nasilnika“, smatra Zorica Mršević.

Skidanje odgovornosti sa zločinaca

„Zločin iz strasti“ nije prikladan način da se opiše jedan femicid, smatra dr Mršević. Potrebno je da se nasilje nad ženama i devojčicama medijski sagledava u kontekstu rodne ravnopravnosti, zloupotrebe muške moći i kršenja ljudskih prava, a ne kao „nezgoda“, „loš odnos“ ili kao posledica izgleda i aktivnosti koje žena preduzima (hodala sama po mraku, pije u baru, šeta sama po livadi itd.). Takođe, ona približava i nepartnerski femicid, o kojem se nedovoljno govori u javnosti.

Dr Mršević primećuje da se nasilje nad ženama, pogotovo ono sa smrtnim ishodom, često smešta u kontekst ekonomske krize ili balkanskog mentaliteta, čime se skida deo odgovornosti sa zločinaca i smešta se u domen „objektivnih“ ili čak „neizbežnih“ okolnosti.

Da Vas podsetimo:  Napadnuta ekipa "Južnih vesti" na biračkom mestu u Nišu

„Muškarci koji počine ubistvo, silovanje ili seksualno nasilje ili zlostavljanje u porodici, u tabloidnim medijima često se predstavljaju kao psihopate, bolesnici, monstrumi, manijaci i sl., što sugeriše da su oni vidno različiti od drugih, ‘normalnih’ ljudi. To treba izbegavati, jer se time zamagljuje društvena kontekstualnost rodno zasnovanog nasilja koje se premešta u domen psihopatologije, bolesti i psihijatrije“, ističe autorka.

Ona navodi da se može uočiti da mediji implicitno afirmišu uverenje da nasilnici „imaju pravo“ kao muškarci da u određenim situacijama reaguju nasilno. Na primer, u slučaju sumnje u bračnu/partnersku prevaru, odbijanja žene da se vrati „deci i porodici“ (u stvari, u nasilnu zajednicu), u slučaju ženske „neposlušnosti“, „dugačkog jezika“ i sl., što može da deluje i kao vid muškog redakcijskog solidarisanja sa nasilnikom, ali i kao vid povlađivanja pretpostavljenim vladajućim stereotipima medijskih konzumenata.

Medijski linč novinarki, aktivistkinja, političarki

Istraživanje pokazuje da 2015. i 2016. godine nisu uočeni česti medijski napadi na žene koje se nalaze na javnim i državnim funkcijama ili su u nekim drugim ulogama u žiži javnosti. Međutim, 2017. i 2018. medijski linč pojedinih žena postao je redovna pojava u štampanim i elektronskim medijima, a posebno na društvenim mrežama, odakle se mizoginija neometano prelivala na celokupni medijski prostor, tumači autorka studije.

„Objašnjenje uzroka pojave eskalacije medijskog linča može da bude koincidentno jačanje tenzija na političkoj sceni, a u toj atmosferi žene postaju lake mete za sve aktere konfrontacija“, ocenjuje dr Mršević u monografiji „Nasilje i mi – mediji o nasilju nad ženama“.

Ona dodaje da se naročito ističu kršenje prava žena koje se često pojavljuju u javnosti i medijima, a to su novinarke, aktivistkinje, političarke. Između ostalih, posebno je istakla slučajeve napada na ministarku Zoranu Mihajlović, premijerku Anu Brnabić, novinarku Tamaru Skrozzu, poslanicu Mariniku Tepić, dramsku spisateljicu Biljanu Srbljanović, te novinarku Barbaru Životić.

Da Vas podsetimo:  RTS - da znate sve, a ne znate ništa, pa ni rezultat Barsa - Bajern

Zaključeno je da su najzastupljeniji tekstovi koji obiluju kolokvijalnim rečnikom („muž davitelj“, „nesrećna žena“, „ljubavna drama“, „monstrum“, „mali anđeo“, „užasno bludničenje“, „nežniji pol“), koji odstupaju od novinarske etike, ne poštuju dostojanstvo žrtve i njene porodice, kao ni pretpostavku nevinosti. Objavljuju se fotografije koje jasno ukazuju na adresu žrtve i ostalih članova njene porodice, uključujući i maloletnu decu. To je posebno naglašeno kada su u pitanju romske porodice.

„Nasilje u porodici se pretežno opisuje kao ‘događaj’, a ne kao krivično delo. Novinari i novinarke uglavnom ne uključuju u tekstove komentare stručnjaka i stručnjakinja, kao ni informacije o tome gde žrtve nasilja u porodici mogu da pronađu pomoć“, piše u monografiji.

Za senzacionalistički način obrade ove teme, koji uglavnom neguju tabloidi, karakteristično je opravdavanje nasilnika i svaljivanje krivice na žrtvu. Ubistvo žene se predstavlja kao romansa ili melodrama, a ljubomora se označava kao glavni uzrok niza femicida.

„Takav medijski stil usvajanja hegemonističkog maskuliniteta kao normalnog, savremenog modela rodnih odnosa zapravo podstiče održavanje predrasude o tome da su žene krive za nasilje koje su preživele i da je muško nasilje nad ženama opravdano. Takvi medijski izveštaji naglašeno navode da ubica nije mogao da kontroliše ponašanje i da za njega treba da imamo razumevanje, koje izostaje za žrtvu“, ocenjuje autorka.

Stvaranje društva koje javno osuđuje nasilje

U ovoj vrlo detaljnoj i sveobuhvatnoj monografiji date su i preporuke medijima, regulatornim telima i organizacijama na koji način da se odnose prema nasilju nad ženama.

Pre svega, kako se navodi, neophodno je stvaranje društva koje javno osuđuje nasilje kao zločin, promocijom nenasilnog ponašanja, rodne ravnopravnosti i borbom protiv diskriminacije.

„Nasilje nad ženama u porodici i partnerskim odnosima još je na marginama javnosti i ne tretira se kao opštedruštveni problem. Da bi se obezbedio adekvatan politički i društveni ambijent u sistemskoj borbi protiv nasilja, neophodno je podizati svest javnosti kroz promociju nenasilnog ponašanja, rodne ravnopravnosti i antidiskriminacije.“

Da Vas podsetimo:  Porodica Slavka Ćuruvije do presude prošla pakao

Posebno se ističe potreba da mediji prepoznaju problem nad višestruko diskriminisanim ženama (Romkinje, starije žene, žene sa invaliditetom, lezbijke, žene sa sela, nezaposlene žene, samohrane majke).

Jedna od mera za povećanje sigurnosti žena jeste smanjenje senzacionalističkog izveštavanja o nasilju nad ženama, uklanjanje rodnih stereotipa i promocija rodne ravnopravnosti.

DOBRA PRAKSA U ŠTAMPANIM MEDIJIMA

Studija analizira i najbolje analitičke medijske izveštaje o nasilju nad ženama, naglašavajući njihovu stručnost, korektno i novinarski etično predstavljanje fenomena rodno zasnovanog nasilja. Dok je u ranije posmatranim periodima kvalitetan, prema analizi, stručan medijski prilog bio prava retkost, 2015. i 2016. takvi prilozi postaju pravilo. Najviše ih je bilo u nedeljnicima Vreme i NIN, ali i u dnevnim listovima Danas, Politika, Dnevnik, kao i u nekim lokalnim glasilima, kao što su, pre svega, Pančevac i list Grad Kruševac.

Kao dobra strana medijskog izveštavanja o femicidu navodi se sve prisutnija medijska osuda neadekvatnog i neblagovremenog reagovanja institucija.

Pomak se vidi i u porastu broja izveštaja o procesuiranim nasilnicima, suđenjima i izrečenim sankcijama, za koje se smatra da imaju važno preventivno dejstvo, ističe dr Mršević.

Vrlo pozitivna novina jesu i eksplicitne izjave najviših državnih zvaničnika, kojima se osuđuje nasilje nad ženama i obećavaju energične akcije nadležnih institucija. Iako izjave same po sebi još ne znače veću bezbednost za žene, one jesu ohrabrujuće, ocenjuje autorka.

Ivana Predić
Izvor: Cenzolovka

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime