Nasleđe

0
557
Foto: printscreen

Da li su nam Vučić i Mitrović nasleđe? Zbog nečeg. Zbog nas. Ili nas iz prošlosti?

Neko bi možda rekao da ovo nije teško nasleđe. Teško je. 

Život je težak. Velika istina je da je život težak. Jedna od najvećih.

Srpska istorija života je teška. Preteška. Samo pomisao na kosidbu Srba od strane Ustaša je kroz sve grozote preteška. 

Jednom mi je jedna starina rekao kako je prihvatio život posle Golog otoka. Kako je zarobio sećanja. Presreo besane noći u kojima bi okrajak sna donosio slike svih sati u kojima je i znoj vapila da se smrti dotakne da bi muke stale. 

,,Kad shvatimo da je život težak, shvatimo i prihvatimo, tada on više nije težak,,.

*** 

Težak je i stid. Pretežak onaj koji nije vaš a nosite ga kao beleg na telu. 

Dva bolesna lika, Vučić i Mitrović, postaju moj beleg, moj stid a krivice za to u meni nema. 

Želim ih otrgnuti iz svog života, brzinom i grozotom kojom se kida pijavica sa tela, ali ne mogu. Guši me osećaj da su postali moja kob, a kob su svih nas i ove unakažene Srbije…toliko su otišli daleko, nečastivo daleko, da jedinka ima osećaj da nisu više tu negde oko nas, da su tu u našoj pori, odajama naše zenice, vijugama našeg uma.

Kao smrad iz vetra pred kugom.

Mogu upregnuti istrošenog konja da povuče poderotine mog života i reći ,,Prihvatila sam da je život težak, i ta činjenica mi je postala nevažna…ali…ne mogu prihvatiti stid da živim u istoj državi sa Vučićem i Mitrovićem.

Suočiti se sa grozotama koje dolaze od ta dva beslovesna čoveka je veoma bolno. Ta bol u meni izaziva tugu, usamljenost, krivicu, bes, strepnju…pomisao da postoje medju nama, u meni je očaj koji mi sapliće korake volje i želje da život vidim kao smisao oslikavanja sada i sutra.

U zdravoj državi sam naučila da su boli poučne.

Kakvu poučnost mogu izvući iz bola i stida dok gledam i slušam šta rade i izgovaraju Vučić i Mitrović?

*** 

REM je zabranila emitovanje spota u kom Vučić koristi šestogodišnju devojčicu za svoju izbornu kampanju.

Njegov odgovor na to je kancer koji se ne može pobediti a ni odstraniti.

,,Ne možete da sprečite da ljudi vide nečiji rad, vide u novčanik, vide plate, penzije…vide fasade, trgove, fontane, kako Srbija napreduje,,.

Srpska sela su uasmljena starica koja vene u korovu, makadamu, mraku…tišini koja ćuti.

Zalisci života su nam sela. Smisleno se pušta da se zalisci slepe, okore i speku kao katran. Na šest kilometara od jednog srpskog grada, nalazi se selo, naseljeno domaćinima i nabujalim njivama, bez autobusa, uličnog svetla, prodavnice, vodovoda, kanalizacije…ali sa sprovedenim gasom, jer je neko trebao novac da opera. Bunari presušuju, šest kilometara se pešači do prvog autobusa i prodavnice. Noć se pobedjuje sa baterijskom lampom čiji snop svetlosti služi kao putokaz.

Ovih dana aktivisti SNS bez osećaja stida, poput najezde skakavaca, obilaze selo bez elementarnih uslova za život u 21. veku i na izust deklamuju besedu o predsedniku Vučiću i da se ne zaboravi broj 1.

I na žalost, eho ostarele populacije odzvanja kao paradna pesma ,,Za koga ćemo glasati ako ne za našeg predsednika Vučića…daje nam penziju, dao nam je 100 e, čuvao nas je od virusa…naša deca o nama više ne brinu, on brine,,.

Ova starina je nekad iz svojih životnih probelma, a imali su ih na pretek, izvlačila hrabrost i mudrost. Kao da nikada nisu. Danas u Vučića gledaju kao u Mesiju…jer godinama gledaju Parove i Zadrugu.

Kada je starina izgubila stid pred nemoralom u Parovima i Zadruzi, i omamljeno sedaju pred TV da do duboko u noć gledaju orgije sodome i gomore, Vučić i Mitrović su naše nasledje, naša zona sumraka.

*** 

31. maja Mitrović je proslavljao svoj rodjendan. U helikopteru je obletao iznad svog imaginarija. Obraćao se zatočenom nemoralu koji su mu sa pločnika zaraslog u korov klicali iz nekog svog transa.

Spustio im je pokolne. Opskrbio ih je luksuznom trpezom i nabujalim potokom alkohola. Žene je obukao kao Gejše, muškarce kao nadimljene pokeraše.

Sve je podsećalo na Bordzije srpskog mentaliteta. 

Fanovi iz Srbije i dijaspore su svojim miljenicima u imaginariju poslali bogate poklone, skupu garderobu i obuću. Naši ljudi, naši Srbi…oni čija bi ruka zadrhtala da treba da uplate na račun deteta koje roditelji nemoćno otimaju od bolesti i smrti…ali im ta ruka ne drhti kada glasaju za jedinku zbira orgija u Mitrovićevom imaginariju. 

U Vučićevom spotu blješti luksuz jednog ,,grada,, od lego kocki. Prijateljski ćaska sa prelepom i negovanom devojčicom.

U Mitrovićevom imaginariju blješti raskoš trpeze i bruji motor helikoptera iz kog on pozdravlja svoje zatočenike, tim gestom mami nove zatočenike, nove glasače, da ne čase već da hrle njemu kao ocu koji brine o njima i raskoši oko njih. 

*** 

Vučić i Mitrović jesu naše nasleđe.

Svi mi, u manjoj ili većoj meri, u sebi dajemo bujalost Vučiću i Mitroviću…poneli smo ih kao nasledje, kao mentalno obolenje. A samo smo trebali na vreme koren im preseći, i preko navući armirani beton da ni pelcer njih ne može iznova nići. Samo smo trebali na vreme u sebe ugraditi sistem za očuvanje duhovnog i mentalnog zdravlja. 

Marija Grubjašić

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime