NATO agresija 1999. na SR Jugoslaviju i dalje traje

Vojska SR Jugoslavije na Kosovu i Metohiji 1999. ozračena velikim dozama radijacije

Prošla je dvadeset jedna godina od kada su avioni NATO alijanse krenuli u agresiju protiv SR Jugoslavije i njenog naroda. Ostale su posledice po ljude i prirodu. Pored otrovnih hemijskih produkata usled nekontrolisanih požara na rezervoarima nafte, benzina, trafo stanica ili monomera vinil hlorida, Srbija je bila bombardovana i radioaktivnom municijom, najgorim vojnim izumom protiv tenkova, oklopnih vozila i utvrđenih bunkera. Ova radioaktivna municija najviše je bacana na teritoriju Kosova i Metohije, gde su se nalazile vojne formacije Savezne Republike Jugoslavije.

Agresija NATO pakta na SR Jugoslaviju marta 1999. godine, koja je trajala 78 dana, predstavlja jednu od najsramnijih stranica u istoriji međunarodnih odnosa i sunovrat savremene civilizacije u drugoj polovini HH veka. Ona je zločin protiv mira, zdravlja ljudi i zdrave prirode. Povećanje broja obolelih od raznih malignih bolesti, teškoće u začeću, povećanje broja spontanih pobačaja, povećanje obolevanja štitne žlezde, sterilitet, povećan broj dece astmatičara, ali i starijih osoba, dramatično su svedočanstvo delovanja bombarderske NATO agresije u narodu poznate kao „Milosrdni anđeo“. Korišćenje municije sa osiromašenim uranom je posle rata izazvalo veliki porast raznih malignih bolesti, te se tako broju poginulih u SR Jugoslaviji za vreme agresije, može pridodati i broj umrlih koji se svakodnevno povećava, jer su u većini slučajeva umrli od posledica zračenja. Za vreme agresije na SR Jugoslaviju 1999. godine, naneta je narodu i eko sistemu ogromna materijalna šteta i nenadoknadivi gubici ljudskih života. Pored rušenja gradova i infrastrukture različitim razornim projektilima, veliku tragediju su izazvali meci od osiromašenog urana (OU) koji su ispaljivani iz topa getling, na avionu A-10. Najviše ispaljenih metaka od OU je bilo na Kosovu i Metohiji i na jugu Srbije u okolini Vranja na brdu Pljačkovica na kome se nalazio radio i TV predajnik. Ozračenost vojske SR Jugoslavije i civilnog stanovništva je bilo posebno povećano na teritoriji Kosova i Metohije i jugoistoka Srbije, okolina Vranja i sela u blizini tog grada. Ovo ozračenje je sa Kosova i Metohije stizalo i do okolnih zemalja, tako su Bugarska i Grčka javljale o povišenoj radioaktivnosti u svojim zemljama. Radioaktivnost sa Kosova i Metohije se raznela i po drugim delovima naše zemlje, tako da je obolevanje od raznih tumora u celoj Srbiji povećano.
Zemlje koje su neposredno napale SR Jugoslaviju bile su 228 puta veće od SR Jugoslavije, imale su 67 puta brojnije stanovništvo, njihov ekonomski potencijal premašivao je jugoslovenski 679 puta i bile su 37 puta vojnotehnički nadmoćnije.

Nikada se neće saznati tačan broj ispaljenih metaka sa OU, (osiromašeni uran 238 bez urana 235), jer NATO, a pre svega SAD znaju ali kriju. Postoje tri izveštaja o količini ispaljenih metaka sa osiromašenim uranom tokom agresije 1999. na SR Jugoslaviju:

-Prvi izveštaj je onaj koji je sastavio NATO, u njemu se navodi broj od 31.000 projektila.

-Drugi je izveštaj vojske SR Jugoslavije, prema kome je ispaljeno oko 50.000 komada municije sa OU,

-I treći, iz ruskih izvora, koji procenjuju da je na prostor SR Jugoslavije ispaljeno oko 90.000 projektila sa OU.

Najviše metaka sa OU je palo na Kosovo i Metohiju i na jug Srbije.

Međutim, general major u penziji, Božidar Delić, na osnovu svog osmatranja, dok je bio komandant 549 motorizovane brigade na Kosovu i Metohiji, tada u činu pukovnika, smatra da je broj ispaljenih metaka sa OU mnogo veći što se može smatrati autentičnim svedočenjem učesnika i svedoka događaja na KiM 1999. godine.

General Delić svoje mišljenje zasniva na broju aviona A-10 koji su leteli nad teritorijom Kosova i Metohije. Kad bi se uzeo za tačno izveštaj NATO prema kome je alijansa izbacila 31. 000 metaka sa OU, to bi značilo da je top na avionu A-10 ispaljivao 11 projektila u sekundi, što nije moguće. Nad Kosovom i Metohijom je bilo angažovano dnevno 44 aviona A-10 kako piše u NATO izveštaju. Svaki avion koji je leteo imao je dva dejstva dnevno. Malo je verovatno da su svi stalno leteli i tako je za proračun uzeto da je nad Kosovom i Metohijom letelo 35 aviona A-10, (odnosno broj aviona koji je dnevno bombardovao), a umesto 78 dana ratovanja, broj dana je smanjen na period od 60 dana.

U prvoj sekundi top izbacuje 50 granata, a u svakoj sledećoj 65. Minimalno dejstvo je tri sekunde (ne može da puca ispod toga).

Topovi aviona A-10 mogu da nose 1.300 granata, ali nosili su po 1.174 i prema broju naleta i sekundama dejstva koje su oficiri vojske SR Jugoslavije beležili, dobijen je broj od 750.000 metaka sa osiromašenim uranom koji su pali na Kosovo i Metohiju. Ako se zna da svaki metak sadrži oko 300 grama perforatora od OU, prema generalovom proračunu na Kosovo i Metohiju je palo 225 tona osiromašenog urana.

Vojska SR Jugoslavije raspolaže sa podatkom od ~ 50 000 metaka, što je skoro 15 puta manje od generalovog razmatranja. Motorizovana 549 brigada, kojom je komandovao tada pukovnik Božidar Delić i 125 motorizovana brigada kojom je komandovao tada pukovnik Dragan Živanović, nalazile su se na jugoslovensko-albanskoj granici. Zona odgovornosti ovih brigada je bila na prostoru Metohije koji je najviše gađan mecima od OU. Motorizovana 549 brigada je bila stacionirana u Prizrenu i u njenoj zoni odgovornosti je bila i teritorija Paštrika, a u zoni odgovornosti 125 motorizovane brigade, stacionirane u Kosovskoj Mitrovici, Košare.

Motorizovana brigada je u svom sastavu imala tenkove i borbena oklopna vozila (BOV) što je za NATO avijaciju bio vojni cilj. Područje Metohije je bilo u odnosu na ostale delove Pokrajine, izloženo jakim dejstvima NATO avijacije (bombe i meci sa osiromašenim uranom, 238U), a zbog svakodnevnih mitraljiranja iz aviona A-10 na tom bojištu je bila velika radioaktivnost.

Prema podacima Vojske SRJ na teritoriju KiM ispaljeno je 30 -50 hiljada komada projektila sa OU, a na lokaciji van pokrajine 5 hiljada do 10 hiljada projektila sa OU.

Pri udaru projektila od OU u čvrstu prepreku stvara se visoka temperatura i oko 10% penetratora od urana sagoreva u uranoksid, a 70% prelazi u stanje aerosola, ostatak čine krupniji komadi metka koji se razbacuju oko pogotka. Uran je lako zapaljiv i razvija temperaturu od 3.000 oS usled čega probija i najtvrđe oklope, a uz male primese plutonijuma temperatura se povećava za još 400 oS, tako da dostiže temperaturu gorenja od 3400 oS. Posle paljenja zrna oslobađaju se čestice dimenzije dima, koje sagorevaju u dodiru sa vazduhom izazivajući kod onoga ko ih udahne oštećenja kratkotrajnog ili dugotrajnog karaktera. Veličina aerosolnih čestica urana je oko 5µm i manje, reda nano-dimenzija. Ove čestice kontaminiraju okolnu sredinu, mogu se uneti u organizam inhalacijom ili oralnim putem, a zavisno od meteoroloških uslova, mogu se raznositi na veće udaljenosti (od 40 do 300 km i dalje). Čestice OU unete u organizam udisanjem ili hranom i vodom, deponuju se godinama u plućima, bubrezima (do 12% unetog OU), mozgu, jetri, pankreasu i slezini (do 20% unetog OU). Bez obzira na puteve kontaminacije organizma, ove čestice se u krvi vezuju za belančevine i membranu eritrocita, koju najviše oštećuju.

Za 78 dana koliko su 125 i 549 motorizovana brigada bile na KiM, u proseku je dnevno palo 353 do 588 komada metaka od OU. Vreme poluraspada 238U iznosi 4,5 h 109 godina (4,5 milijardi godina). Analizom uzoraka kontaminiranog materijala s nekoliko lokacija sa KiM utvrđeno je da se specifična aktivnost OU u pojedinim uzorcima, kretala od nekoliko stotina do 235.000 Bq/kg po uzorku iz Metohije gde je bila zona odgovornosti ovih motorizvanih brigada. To je 1.100 puta veća vrednost od donje definisane granice. Prirodni fon urana u tlu je 5 do 125 Bq/kg zemlje. Najintenzivnija dejstva su bila u rejonima Dečane, Uroševac i Đurakovac.

Ekipe UNEP-a koje su posle prestanka ratnih dejstava došle na Kosovo i Metohiju otkrile su i prisustvo plutonijuma, 239Pu, što povećava opasnost kod ljudi. Njegova otrovnost može se porediti s otrovnošću cijanida i arsena. Radioaktivnost je u poređenju sa toksičnošću, nekoliko puta hiljada veća, pa je plutonijumska prašina od samo 1 mg dovoljna da ugrozi desetak osoba koje je udišu, a samo 0,1 mg dovoljan da izazove kancer. Plutonijum je dominantan alfa emiter. Iskorišćen je za proizvodnju prve atomske bombe, koja je 9. avgusta 1945. godine, bačena na Nagasaki.

Osiromašeni uran se ne koristi samo u protivtenkovskom oružju. On se koristi i u krstarećim raketama sa stabilizacijskim šipkama od 300 kg , što je potvrdio Falko Akame penzionisani italijanski admiral i komandant u pomorskoj floti NATO u Sredozemlju. Ove stabilizatore imaju krstareće rakete Tomahavk, koje se koriste za uništavanje utvrđenih bunkera pod zemljom. Na SR Jugoslaviju je tokom 78 dana agresije palo oko 1000 krstarećih raketa sa oko 40 hiljada tona razornog eksploziva. Mnoge od njih su imale stabilizatore, o kojima svedoči Falko Akame.

Posle završetka agresije, smrtnost među veteranima sa Kosova i Metohije je povećana. Mnogi borci koji nisu ranjeni u ratu, umrli su od ozračenosti koju su dobili na Kosovu i Metohiji, ili zbog udahnutih čestica nastalih sagorevanjem uranskog metka. Tako je broj poginulih u toku rata naknadno uvećan brojem umrlih od raznih vrsta zloćudih bolesti. Među obolelima od raka su i naši proslavljeni komandanti iz tog vremena generali Delić i Lazarević.

Nažalost, u Srbiji se ni danas ništa ne čini na istraživanju i dokazivanju štetnosti od bombardovanja, čime se negiraju dominantni efekti osiromašenog urana i hemijskih agenasa na porast karcinoma u Srbiji. Ne postoji centralizovana statistika koja bi pratila povećanje broja obolelih od malignih bolesti među pripadnicima vojske i policije koji su bili vojno angažovani na Kosovu i Metohiji.

Mnogi objektivni svetski vojni stručnjaci, pa i oni iz NATO zemalja, smatraju da vojska SRJ nije izgubila rat, da se pokazala kao jedna od najboljih vojski u svetu. Suprotstavila se mnogo nadmoćnijim snagama, sa vojnom tehnikom druge generacije prema vojnoj tehnici četvrte generacije agresora i iz tog rata izašla vojno nepobeđena. Zahvaljujući herojskoj borbi srpske vojske, SR Jugoslavija je dobila Rezoluciju Saveta bezbednosti 1244, prema kojoj su Kosovo i Metohija sastavni deo SR Jugoslavije odnosno Srbije, kao njene sledbenice.

Za KORENE,
Dr Mirjana Anđelković Lukić