„NATO čojstvo“

Mera i merači

1
667

image-4Pre jednog veka Srbi iz Crne Gore upisali su se u nezaborav, braneći odstupnicu delu srpske vojske koja je odbila sramnu kapitulaciju pred dve svetske sile, i pošla u Albansku golgotu ali i pobedu za stvaranje zajedničke države južnih Slovena.

Pod teškim i nadljudskim bremenom odgovornosti, doneo je serdar Janko Vukotić ipak odluku da se poput Leonide suprotstavi zlu antisrpskom, jer je znao da tri prsta pokrivaju obraz kao svetinju, koja se u slobodarskom narodu ne prodaje.

Učio je vojne škole u modernom učilištu, gde se patriotizam tumači kao kategorija morala na kojoj se vojska izgrađuje, da brani svoju zemlju i svoj rod.

Janku Vukotiću rod je bio srpski a sve zemlje srpske Otadžbina njegova, što nije ni malo umanjivalo iskrenu ljubav prema Crnoj Gori i ponos da je Crnogorac srpskog roda. Dok su vojnici njegovi već četiri godine ratovali rame uz rame sa srpskom vojskom, igrale su se prljave i pokvarene igre na dvoru gospodara Nikole, tako željnog vlasti i počasti.

Još krajem XIX veka, uočili su austrijski diplomati da gospodar Nikola voli i vlast i moć, ali ne voli da ih deli, što se tako jasno videlo u ustanku Srba BiH, nazvanom „Nevesinjska puška“ gde je vojvoda Luka Vukalović iskazao svu veštinu ratničku i umešnost predvodničku, a opisivači događaja sa Cetinja samo o svijetlom gospodaru kazuju.

Učešće Petra Mrkonjića (potonjeg kralja Petra I Karađorđevića) iako je zet Nikolin, i njegova zapažena uloga u ustanku, izazvalo je lavinu lažnih optužbi kod austrijskih predstavnika, dok ga nisu u Rusiju oterali kao i vojvodu Luku Vukalovića.

Od tog vremena datira stalno isticanje priče da je Nikola završio francusku vojnu akademiju „Sen Sir“, što nije tačno. Nikola je bio polaznik jednogodišnjeg seminara za vladare i visoke državne činovnike, da bi mogli razumeti svu složenost ratne veštine, ako ikada za takvim rešenjem i posegnu.
Petar Karađorđević međutim, završio je redovno školovanje na toj vojnoj akademiji i bio i oficir u legiji stranaca, jer je samo tako mogao biti francuski oficir koji nema francusko državljanstvo.

Pišući pesme o Srpstvu i udajući ćerku za velikog kneza Nikolaja Nikolajeviča, nametnuo je Nikola sebe kao dokazanog kandidata za svesrpskog vladara, koristeći pogodnost da tadašnji srpski kralj Obrenović nema muškog potomka, a presto se upražnjava.

Da Vas podsetimo:  Zauzdana Srbija

Izbor njegovog zeta Petra za legitimnog vladara bio je žestok udarac, i otada počinje kontinuitet antisrpskih poteza svijetlog gospodara i dodvorica mu, obilato pomagan od austrijskih i britanskih igrača prljavih igara na brdovitom Balkanu.

Iako je obilato pomagan od ruske države i snabdeven i modernim pešadijskim oružjem, za koje će narod u Crnoj Gori i ime „moskovka“ od milja za pušku nadenuti, sanjajući da njom i Kosovo osveti i oslobodi, Nikola je potajno održavao bliske veze sa bečkim dvorom.

Njegova uloga u aferi koja je izazvala takozvani „veleizdajnički proces“ Srbima u Hrvatskoj je nesporna, jer su dokazi preko Cetinja u ruke austrijske policije dospeli, a mladi oficir Milan Pribičević je bio prisiljen pobeći u Beograd, kako bi se vojnog suda i streljačkog voda spasao. Afere od kojih je najpoznatija „bombaška“, krasile su njegovu vladavinu, mada dostupni dokumenti u srpskim arhivama ničim ne potvrđuju te spekulacije, izuzev činjenice da ih prate austrijski spisi u tajnoj službi i planovi za sprečavanje zbližavanja dve srpske dinastije rodbinski povezane. Ipak, vlast Nikola nije ni sa unukom svojim deliti želeo, te je to jačalo kako je unuk Aleksandar stasavao (krv nije voda a dedino nasleđe je sve više dolazilo do izražaja!) i prestonaslednik srpski postao.

Austrijski činovnici koristili su ove mane Nikole, i celu grupu oko njega na dvoru su vešto i umešno koristili zarad materijalne koristi njihove, o čemu detaljno izveštava dugogodišnji ruski predstavnik na Cetinju, posebno prateći prljave igre tokom dva Balkanska i Velikog rata, dok ga Nikola nije sramno napustio odlazeći iz zemlje, a ostavljajući serdara Janka Vukotića da izvrši tešku i sramnu naredbu da raspusti vojsku i preda oružje okupatoru.

Prolazeći, na putu za svoja sedišta gde su u magazine morali oružje predati, videće iscrpeni vojnici da su usputni magazini puni i municije i hrane a oni su u svemu oskudevali, dok su dodvorice svetlog gospodara protiv Srbije i Rusije na sva usta vikali, da dogovorene preuzete obaveze ne ispunjavaju. Iako je dug i težak put od luke Prahovo do granice Crne Gore, srpska pozadinska služba uredno je dostavljala i opremu i municiju, jer su i sami upregnute volove ruskim senom i ovasom hranili.

Da Vas podsetimo:  Malo korišćeni mozgovi

Srpska vlada uredno je vladi crnogorskoj plaćala utvrđenu sumu za dnevnu ishranu svakog vojnika, dogovorenu sa ruskim generalštabom u okviru srpskog kontingenta pomoći, ali je crnogorska vlada špekulisala u nabavci hrane, uporno lažući o nepostojećoj srpskoj krivici, a ruski vojni ataše na Cetinju je uredno izveštavao velikog kneza Nikolaja Nikolajeviča o tome iako je bio zet kralja Nikole, ali su depeše šifrovane te ih ni svijet li gospodar ni dodvorice nisu mogli pročitati (nisu im pomogle ni austrijske naočari!).

Sa Nikolom će zemlju napustiti i kavalkada dodvorica, koji će svi zajedno posle rata biti u talijanskom gradiću Gaeti, gde će im se pridružiti i izbegli božićni pobunjenici koje danas moderni montenegrinski istoričari nazivaju borcima za „nezavisnu“ Crnu Goru!

Doduše, „nezavisnu“ Crnu Goru će pod okriljem talijanskih fašista 1941.godine pompezno proglasiti Sekula Drljević, dokazani srbožder i pisac sadašnje montenegrinske himne!

Kada ga je gnevni narod srpski opštenarodnim ustankom oterao, pobeći će kod Ante Pavelića u Zagreb, gde će uporno raditi na antisrpskim aktivnostima protiv prvog gerilca okupirane Evrope i JvuO, u saradnji sa ustašama, balistima i folksdojčerima.

Komunisti će predvođeni jednim koji je pasija groblja uveo kao model borbe sa antifašisti ma JVuO a danas ga drugosrbijanci slave kao prvenca književnog u borbi sa jednoumljem i izrazitog humanistu(cilj opravdava sredstvo!) što je i nezavisnost davno trasirao, poraditi na temeljnim pripremama za toliko željenu „nezavisnost“!

Devedesetih godina prošlog veka, kada je izbila oružana pobuna „mlade hrvatske demokracije“ u NATO gaćama i sa nemačkim savetnicima, narod se odazvao pozivu da brani Otadžbinu, ali su potomci nekadašnjih dodvorica svijetlog gospodara odmah planski pokušali da taj patriotizam oblate pljačkom i paljevinom, te i glasovir (klavir) Tereze Kesovije evakuisaše da ga morska vlaga ne ošteti.

Iako je poznata i priznata, uzalud je Tereza tražila glasovor, tamo gde je na suvom i zračnom evakuisan ne sme niko da ga nađe, a možda je za sve ove godine neko najzad i naučio barem solfeđo da odsvira!

Da Vas podsetimo:  Moje ime je Nikola Jovanović i dolazim iz najsiromašnije opštine u Srbiji

Ne čudi stoga da su beogradski montenegrini listom podržali treći (uspeli) pokušaj „nezavisne“ Crne Gore, sve sa Partizanskim spomenicama 1941.svojih predaka, i blanko pozivnicom NATO da ih od preteće srpske agresije zaštiti.

Manjina, tuđih plaćenika i dodvorica, već vek jedan uporno nameće narodu svoj model kao tobož opštenarodni i jedini moguć, sa kojim se eto i EU i NATO jedino i slažu, kao svetlom budućnosti.

Geneza im je svima zajednička, kroz ceo prošli vek su na antisrpstvu punili i džepove i želudac, pritom za interes Vatikana i raznih srbomrzaca svesno radeći.

Gospodari i nalogodavci su im se menjali, ali su dodvorice ostavši bez tri prsta i obraza , ostali tvrdi u izdaji svega narodu svetoga.

Dodvorice svijetlog gospodara, gle čuda (ili nije ?!), preci su današnjih gorljivih „montenegrina i NATO đetića“ kao tada dokazane antisrpske ali i antiruske perjanice, doduše sve pomno krijući od naroda svoje stavove i političke ideje. Narod, iskonski nepromenjen, nije im se prepustio iako su mu oni i sinovi njihovi tokom vladavine bravara i drugova, uporno srpsku košulju trgali i latinske haljine navlačili, sve tobož svetle budućnosti radi.

Iskustvo narodnog gneva i sledujuće reakcije njih danas ne brinu, tu je NATO da zaštiti, nahrani i usmeri ,za nove rane radove na brdovitom Balkanu!

Zaboravljaju pritom na stih iz „Gorskog vijenca“ – „puče kolan svečevoj kobili“, koji se na tada najjaču svetsku silu odnosi.

Istorija je učiteljica života i mudrima je za nauk, ali bahatim i osionim koji se na tuđim kolima voze, nije.

Pritom, zaboravljaju da je Crna Gora brdovita, planinska zemlja, sa mnogo krivina te je lako moguće i da američkom hamiju lako pukne osovina, te će se i oni nizbrdo savesti, sve do mora koje im već Šiptari otimaju kao mnogo hvaljeni natoovski prvopartneri na brdovitom Balkanu.

Još kad se katolici u Kotoru popišmane a ljute sandžaklije svoj deo tora ograde, kao prekograničnu regiju buduće turske avlije, od „nezavisne“ Crne Gore lako je moguće ni dugmići neće preteći, ako se ipak ne bude pitao narod srpski!

Vladimir Frolov

Fond strateške kulture

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime