Nažalost danas u Evropi sve više nema mira. Evropska unija i NATO, pre svega pod uticajem SAD kreiraju nove krize i scenario rata, slično kao što je to činila Nemačka pred Drugi svetski rat. Početkom Drugog svetskog rata, skoro čitava zvanična Evropa bukvalno je bila preplavljena diktatorima, koji su instrumentalizovali države i narode u pohodu fašističke Nemačke na Sovjetski Savez. Danas se u Evropi, pod plaštom „demokratije“, često instaliraju nenarodni režimi koji sprovode volju Zapada, čak i na štetu vlastitih nacionalnih interesa. Americi i NATO-u se žuri pa sve više ispoljavaju nervozu i drzak odnos prema Srbiji i Republici Srpskoj, kako bi ostvarili projektovane ciljeve. Američki ambasadori se često postavljaju u ulogu „visokog predstavnika“ čije insrukcije treba da sledi zakonodavna i izvršna vlast u malim, srednjim pa i vodećim državama u Evropi. Naravno, ta drskost najotvorenije je izražena prema malim državam na Balkanu, koje još nisu postale članice NATO i EU.
Danas u Evropi se čak i neutralne države, kroz različite forme saradnje sa NATO i kroz članstvo u EU, dovode u situaciju da suštinski nisu neutralne i da kroz logistiku, omogućavanje transporta trupa i učešće u operacijama NATO, kao i pod mandatom EU obavezuju da izvršavaju političke i vojne obaveze kao da su članice tog pakta. Sličan odnos prema neutralnim državama u prošlosti imala je i fašistička Nemačka u predvečerje Drugog svetskog rata.
Poznati engleski istoričar A. Tejlor, pišući o dve „neutralne“ države, Švajcarskoj i Švedskoj, navodi da su i one „Nemačkoj mogle doneti više koristi kao neutralne nego da su se našle u položaju pobeđenih. Nemačka je iz Švedske dobijala rudu gvožđa a precizne uređaje iz Švajcarske. Bez toga ne bi mogla da nastavi rat“. Naime, gotovo svaki treći fašistički projektil proizveden je od čelika od švedske rude, a bezmalo sav volfram stizao je Hitleru iz Portugalije…Češka je pred Drugi svetski rat bila veoma jak svetski izvoznik oružja, sa 45 potpuno mobilisanih i dobro naoružanih divizija, da bi se predala skoro bez ijednog ispaljenog metka nemačkoj vojsci koja je tada brojala 30 divizija. Zato su fabrike naprimer samo Škode, od avgusta 1938.,kada su Nemci zauzeli Sudete, do septembra 1939. naciste snabdele sa onoliko vojne opreme koliko Britance sve vojne fabrike Velike Britanije. Nemci su napali Sovjetski Savez sa 21 tenkovskom divizijom, od kojih je pet bilo opremljeno češkim tenkovima. [1]
Slično je i danas u Evropi, jer se vrši njena militarizacija, a države koje su neposlušne i ne priklanjaju se interesima SAD, Velike Britanije pa i Nemačke, izlažu se različitim vrstama pritisaka i pretnji, kao i metodama specijalnih operacija kojima se na vlast dovode političke garniture koje su spremne sve da prihvate suprotno njihovim nacionalnim interesima. Vlasti u tim neokolonijalnim državama se podržavaju da mogu da kontrolišu socijalne procese, sve do momenta dok sprovode interese Zapada. U takvoj Evropi pre Drugog svetskog rata a i danas u predvečerje sve izvesnijih ratova u Evropi, od Baltika pa do Bliskog istoka srpski narod ne želi da se svrsta u red onih kojima je usmeren pogled protiv Rusije i koji sprovode strategiju SAD, kroz proces nasilne globalizacije po svaku cenu. Sankcije, kao staromodno sredstvo prinude i ucene, uvek su kroz istoriju bile, predvorje rata. Tako i ove sankcije Zapada prema Rusiji jesu u suštini početni sadržaj rata ili njegova prva faza. Neshvatljivo je da države članice EU trpe štetu po cenu svoje štete, samo da bi sprovele instrukcije SAD.
Jedina zemlja u Evropi koja nije pristala da učestvuje u fašističkom bezumlju, koje je obuhvatilo čitavu Evropu, pred Drugi svetski rat, bila je Srbija. Evropska štampa je i tada, sprovodeći besomučnu antisrpsku kampanju, pisala o „progonu nemačke manjine“ u Srbiji. Rasturani su foto-falsifikati u kojima su u krupnom planu prikazivane „izbeglice“ – „žrtve jugoslovenskog terora“ od srpskih snaga. Danas se na sličan način spočitava Srbiji da nije dovoljno „evropska“ i da je pitanje kako će nastaviti integracije ako ne uvede sankcije Rusiji. Sličnost postupanja pred Drugi svetski rat i danas je i previše velika. Neke zablude imperija ni vreme ni posledice neurazume. Koliko je samo bezumlje jedne Nemačke, koja je samo u prošlom veku u dva navrata unesrećila svet, posebno Rusiju i druge slovenske države, da bi se danas počela da ponaša na agresivan način prema Rusiji, ali i prema drugim državama u Evropi, koje dovoljno ne slede njena strateška opredeljenja.
Na Balkanu, skoro tradicionalno Srbija je stajala na putu Nemačkih agresivnih ambicija. Početak realizacije plana „Barbarosa„ i napada na SSSR odložen je za mesec dana, zbog nemira i otpora srpskog naroda fašističkoj Nemačkoj. U novijoj istoriji od NATO agresije na SR Jugoslaviju 1999.godine pa do danas usporen je suštinski dalji pohod NATO na istok. Tada je Zapad bio najjači a Rusija iscrpljena i opustošena kroz različite unutrašnje procese i previranja. Za tih petnaest godina na Zapadu se desili različiti procesi urušavanja moći i jedinstva. Srpski narod je stradao od neobuzdane vojne sile NATO pakta, ali je istovremeno doprineo da se razbije lažna slika o njegovoj mirotvornoj ulozi. Na stradanju Srbije i Rusija je videla opasnost koja se valja preko Evrope ka njenim granicama. Može se reći da je u novijoj istoriji borba srpskog naroda odložila pohod NATO na Rusiju najmanje za 10 godina. To će sigurno sudbonosno delovati, u krajnjem, i na raspad ove omražene vojno-političke organizacije, pod dominacijom SAD.
Nakon Drugog svetskog rata Jugoslaviji, prvenstveno Srbiji nije plaćena ratna odšteta. To se nije desilo ni nakon NATO agresije 1999. godine do danas. Da je Srbija dobila ratnu odštetu posle ova dva rata, koji su vođeni protiv srpskog naroda, nebi nam trebali nikakvi krediti MMF-a niti finansijskih i bankarskih institucija sa Zapada. Zato je licemerno i nemoralno kada propagandisti i NATO botovi, naručeni analitičari i pojedini političari pričaju o pomoći i kreditima koje Srbija dobija od Zapada. Još je nemoralnije kada hvale njihove investicije u opustešenoj državi za vreme privatizacije. Još je malo ostalo da MMF, kao „stečajni upravnik“ srpske privrede i strateških resursa rasproda do kraja potpisanog aranžmana. Zato se sve češće zagovara postupna rasprodaja presotalog dela strateških državnih kompanija i vlasništva nad njima, kao što su: RMK Bor, Elektropriveda, Telekom, IMLEK, prodaja poljoprivrednog zemljišta i na krajuprodaja preduzeća odbrambene industrije. To ugrožava vitalne srpske nacionalne interese u budućnosti jer bi se naredne generacije rađale da budu jeftina radna snaga u stranim kompanijama i paori u nemačkim kompanijama po Vojvodini. Sve se to čini pod plaštom ubrzanog zapošljavanja za mizerne plate koje su na nivou 200 do 250 evra.
Mitar Kovač
www.fsksrb.ru
_________
[1] Nikolaj Mališevski, UJEDINjENA FAŠISTIČKA EVROPA, Novi Standard 9. maja 2012.
