Ne daj Bože!

0
536

Već sam se nekoliko puta oglašavao, ukazujući na promašaj urbanista u mojoj ulici Maršala Birjuzova . Ona je stvarno postala „pastorče“ okolnim ulicama, koje čine pešačku zonu. Ne treba da ima bezbroj kafića sa sedeljkama na ulici, tako da pešaci ne mogu da se prošetaju („pešačka zona“!), kao ulica Obilićev Venac. Zato bi mogla da ima lepe klupe, žardinjere sa cvećem, bandere sa ukrasnim sijalicama, malu fontanu ispred sinagoge, nekoliko manjih atraktivnih lokala ili prodavnica. Pa zar je to teško ostvariti? Ili smo mi umetnici malo „čudni“ sa svojim idejama?

Uglavnom, odgovorni ostadoše gluvi.

Sada, evo više ne mogu „pričati jedno te isto“jer nema rezultata. Nailazim na „neprobojni zid“. Ali, razmišljam nešto, što je mnogo ozbiljnije od umetnosti i estetike.

Šta će se desiti, ako zatreba, ne daj Bože, hitna lekarska pomoć nekome od nas u delu moje ulice ili Sremske? Šta će se desiti, ako ne daj Bože izbije požar? Automobilski prilaz u ove dve ulice iz smera garaže je zatvoren već druga godina ogromnim betonskim bedemima. Drugi prilaz od zgrade Albanije u Sremsku ulicu je takođe zatvoren nekakvim betonskim preprekama, kao i previsokim ivičnjakom.

Ja bih voleo, da svi u mojoj ulici budemo zdravi i dugovečni i lišeni svih opasnosti. Ali moramo biti oprezni i spremni na sve. A to nam urbanisti ne dozvoljavaju.
Odakle im to pravo?

Mišo M. Mladenović
akad. slikar i pisac

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime