Po ko zna koji put, čast i čest Aleksandru Obradoviću! Ali ne i onima koji bi da se o njegov postupak „ogrebu“, uključujući njegovo trpanje u „heroje!“. Još nisu sasvim izbledeli napisi: „Šešelj, srpski junak!“, odnosno „Mladić, srpski junak!“. Bez obzira na to šta o njima misli međunarodni sud, i svi za koje je to sud. Stvarni heroj (junak), samo je onaj koga takvim smatraju i oni koji nisu „njegovi“.
Primera radi, Marka Miljanova junakom su smatrali i tadašnji Arbanasi. Kao što je i on neke njihove, stavio u „primjere čojstva i junaštva“. Pogledajmo i šta se o „herojima“ kaže hladno, analitički, neopterećeno „pripadnošću i trenutkom“. U etici, koja se ozbiljnije od drugih delatnosti bavi odnosom čoveka prema čoveku, širokom skalom od apsolutno nečasnog do apsolutno časnog… Heroji (i sveci), na samom su vrhu drugog, prevazilaženjem okvira dužnosti ili supererogacijom, činjenjem preko onog što se od nekog može tražiti!
Od presudnog značaja pri oceni nekog kao heroja, pitanje je mesta na skali (od „boji se i ovna i govna“ i „trudi se da bude čovek“), onog ko sudi o „može se i ne može tražiti!“. Gde je naše mesto, kakvi smo to ljudi (da ne pominjemo laskave atribute koji su uobičajeni kad govorimo o nama), ako Aleksandrovo ponašanje smatramo nečim što se od zaposlenih ne može tražiti? Normalno, ni od ljudi u drugim situacijama, u svojstvu građana? Zar traženje od svih da gledaju ima li „muvanja i muljanja“ u nečiju korist a na opštu štetu, treba smatrati traženjem onog što se ne može tražiti?
Aleksandar zato ništa ne gubi ako ne bude još jedan od „naših heroja“, pogotovu ako mu „nadležni“ (znamo kakvi), ne dodele status uzbunjivača. On je uradio, kako sam kaže, ono što je bila njegova dužnost. Nikako takva da je drugi ne mogu ponoviti! Podsećamo, sa poštovanjem, na nekadašnju parolu pariskih studenata: „Budimo realisti, tražimo nemoguće!“. U ovom pretežno mrtvom moru, nemoguće kao dužnost, praktikovao je skorašnjih dana i deo beogradskih studenata! A što je to, za mnoge, daleko više od onog što se našem čoveku može pripisati u dužnost, govori o tim ljudima…
Najnezgodnije je nešto novo. Šta li će da rade poštovaoci „heroja“, čekajući pojavu novog Aleksandra? Zna se, ako dozvoljavamo očima da vide i što nije zgodno za gledanje. Većina će nastaviti da „gleda svoja posla“, priličan broj će ga u sebi i psovati! Kvari posao Krušiku i namenskoj industriji, ugledu Srbije u svetu… Čak navodi decu na neprijatno pitanje roditelju: A ti? Priličan broj iskreno će ga slaviti (a ne gledati da iskoristi), ali i slaveći ovog i psujući drugog Aleksandra, u suštini će ići na ruku drugom. Zna on, dosta toga! Ne zahvaljujući Veberu nego Milošu Velikom: i jedno i drugo bezopasno je pražnjenje po njega opasne energije…
