Ne idem nigde – ostajem u Srbiji!

0
579

don-kihot-620x330Čini mi se, ali me ispravite ako grešim, da je sezonu odlazaka iz ove zemlje onako medijski otvorio upravo saradnik ovog portala, Vuk Branković. Napisao je 12. februara prošle godine tekst „Dosta je bilo, kume“, ostavio ga na „čekanju“, javio mi za njega, a onda isključio telefon. I otišao. I dobro mu je.

Potom su neki drugi objavljivali kako idu. Kako su doneli snažnu odluku da neće više da žive u ovoj zemlji „pa makar…“ i da im je dosta siromaštva u koje tonemo. I otišli. Ili nisu, jer nemaju hrabrosti za to.

Potom su razni onlajn mediji počeli i da prenose izmišljene odluke pojedinih da će otići. Interesantno je da u nekim slučajevima nisu ni proveravali da li su pisma autentična, ili ih je neki poznati lik samo preneo sa drugih profila. Ali, znate kako je: Dovoljno je dati dobro patetičan naslov i uz ono „nećete verovati“, i ono „neće vas ostaviti ravnodušnim“ brojati navalu novih posetilaca na sajtu. Sve za „klik“. Sve za još jedan „lajk“ i još jednu posetu sajtu ili za zadržavanje na njihovom fejsbuk, tviter ili šta-ti-ja-znam-kom profilu.

E, pa drage dame i gospodo, a naročito Veliki Vođo, da vas sve onako, kolektivno obavestim:

Ja ne idem nigde.

Ostajem u Srbiji.

Znam: sada polovina mojih čitalaca bulji u ekran a u uglu usana počinje da im igra osmeh koji će upravo sad preći u glasan smeh praćen rečenicom koja možda glasi „koji si ti retard“; ili „ludače da li si svestan šta pišeš“; ili „rođače, mator si, neće te niko“.

Ne. Ja sam rešio da ostanem u Srbiji zato što mi ovde dete raste. Zato što želim (ako me zdravlje posluži) da ovde dočekam i unuke. I koliko god vama to bilo patetično i glupo, mislim da to moje dete može da odraste u dobroj zemlji. Zemlji dobrih ljudi. Zemlji koja može da bude bolja nego bilo koja druga. I da ti moji unuci mogu, baš kao i ja, da vole ovu zemlju. Ali ne tamo daleko, nego baš u njoj.

Da Vas podsetimo:  Rađanje kaste

Ja sam rešio da ostanem u Srbiji zato što bi moj odlazak iz ove zemlje bio moj poraz. A ja ne volim da drugi likuju nad mojim porazom.

Ja sam rešio da ostanem u Srbiji zato što bi moj odlazak značio da se predajem pred gorima od sebe. Onima koji sede u raznim strankama, partijama, ministarstvima i državnim telima, onima koji su ekspresno završili škole preko partijskih knjižica i sada „rade posao“.

Ja sam rešio da ostanem zato što znam da je moguće ostvariti ono što želim da doživim. Potrebna je samo jedna stvar, da bi se moj omenuti cilj ostvario:

Potrebno je promeniti sistem. Pri tom, ne govorim o nasilju, sukobima, pucanju, rušenju, revolucijama, građanskom ratu. Nikako. Govorim o mirnoj promeni partokratskog sistema koja je u Srbiji (baš kao i u svakoj drugo zemlji) moguća.

Zašto govorim o promeni sistema? Zato što sa ovim ljudima koji je vode, Srbija ne može biti bolja. Naprotiv. Srbija će biti manja i slabija. Zato što srpski politikanti, čim spuste svoje guzice u fotelje ministarstava, parlamenta, gradova, opština, javnih preduzeća, počnu da obezbeđuju sebe i svoje poslušnike. Metastaziraju u one koji ne poznaju svoje dojučerašnje komšije, a sve one s kojima sklapaju „talove“ i „dilove“ najednom pozivaju na venčanja, slave, rođendane i razne hepeninge.

Zovite me ludakom, utopistom, budalom, zovite me kako god hoćete. Smejte se mojoj ideji, komentarišite kako sam zastranio. Ja vam i dalje kažem – to se može uraditi. Jedino je potrebno da u to verujete. Nismo mi proživeli i preživeli sve ove ratove i ludake u foteljama da bismo tek tako odustali od bolje zemlje.

Ja ostajem. Da se borim. A vi? Kako god: srećan vam put. Ili ostanak. Vidimo se.

Da Vas podsetimo:  I šta sad, roditelji? Zašto sad plačete?

Aleksandar Bećić

Kolumnista

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime