Ne moraju baš svi sve da znaju: Od vračeva do Vučića

0
685

banksy-1024x731Oduvek je postojala informativna segregacija – još od mitskog doba, kada se verovalo da je istina jedino u posedu posvećenih. Kao i Vučićeva vlast danas, „posvećeni“ su oduvek odlučivali o čemu javnost može biti obaveštena, a o čemu ne

Sprečavanje javnosti da u potpunosti bude obaveštena o događajima koje bi vlasti radije da prećute nije ništa novo. Ono je samo nastavak duge tradicije prikrivanja svih onih vesti koje mogu da „uznemire javnost“.

Pomenuta odredba je čak uvršćena u Krivični zakonik kako bi se sprečilo širenje saznanja o onome što je – sa stanovišta vlasti – nepoželjno i štetno.

Da bismo im poverovali kako na taj način štite javnost od „uznemiravanja“, morali bi da dokažu da građane manje potresaju bolesti i epidemije, nemogućnost da podmire sve veće životne troškove, zagađena voda za piće, urušavanje grada, osionost i prostakluk, razbojničko otimanje penzija… nego („zlonamerno“) širenje vesti o njima

Preda mnom je rešenje Narodnog odbora drugog rejona grada Beograda iz jula 1949. godine, kojim se optuženik zbog „širenja vesti koje remete mir i spokojstvo građana, u cilju prevaspitanja upućuje na društveno koristan rad u trajanju od osamnaest meseci“.

Pošto se ovako sročena odredba mogla odnositi na sve i svašta, ona je obilato korišćena da se ućutkaju svi koji drugačije misle ili pak samo da se osujete saznanja koja bi bila politička štetna.

Lista takvih, sa stanovišta vlasti nepoželjnih vesti, neprestano je proširivana, tako da je praktično uključivala sve što je na bilo koji način odudaralo od idilične slike o zemlji u kojoj građani žive kao u bajci, pošteđeni od nesreća i bilo kakvih društvenih i prirodnih nevolja.

Izbegavale su se tako – do potpunog prećutkivanja – vesti o bolestima i epidemijama, biljnoj kugi, kriminalu i – u celini – svemu onome što pripada takozvanoj crnoj hronici.

Da Vas podsetimo:  RSF: Zaštititi medije i njihovu javnu misiju tokom korone

Tu se pojavila – koliko neočekivana, toliko neugodna – nedoumica kako prećutati pojavu masovnih ubica. Nije se, ipak, moglo čekati da namire veliki broj žrtava – stotinu, na primer – da se građani upozore o potrebi da se pričuvaju.
„Crveni bilten“ kao statusni simbol

Samo se po sebi razume da su vesti sa političkim značenjem bile posebno nadzirane, što znači da se strogo vodilo računa ne samo o sadržaju već i o formi. Čak i o izostavljanju pojmovnih odrednica.

Nije, tako, bilo dozvoljeno da se govori o četničkoj ili ustaškoj emigraciji. Sve je, naprotiv, svrstavano u isti koš, najpre u „fašističku“, a potom u „neprijateljsku“ emigraciju, kako bi se sve izjednačile nezavisno od razlika među njima i uloge i značaja koje su imale.

Javnost se može lišiti prava da „sve zna“ i tako što će se osnivati komisije da „istraže slučaj“ ili pak „predmet“ seliti od jedne do druge ustanove sve dok se, beskrajnim odlaganjem, ne zaboravi zbog čega je istraga i pokrenuta

Pošto se loše vesti nisu, ipak, mogle ukinuti, o njima je obaveštavan samo uzak krug ljudi iz vrhova vlasti i državnih institucija. Tanjug je – u tu svrhu – štampao takozvani „Crveni bilten“, koji je – kako je već rečeno – dospevao na ograničeni broj adresa. U njemu je bilo mesta i za nepoželjna saznanja kako, na primer, strana štampa piše o pojavama koje na stupcima domaće štampe nisu postojale.

„Crveni bilten“ je postao statusni simbol malog broja ljudi od poverenja, koji su znali sve ono što se od „običnog“ naroda tajilo. Vremenom se, tako, odomaćilo shvatanje da „ne moraju svi baš sve da znaju“, čime je nehotično obznanjeno otkriće da postoji ne samo rasna već i informativna segregacija.

Da Vas podsetimo:  REM produbljuje medijsku krizu i podstiče neprofesionalnost nacionalnih televizija

Ona je, doduše, oduvek postojala, još od mitskog doba, kada se verovalo da je istina jedino u posedu posvećenih. Da se do nje može doći samo posredstvom blagonaklonih (informativnih) proroka i vračeva koji su svoju magičnu moć sačuvali ne samo u autoritarnim već i u demokratskim višepartijskim režimima.
Da li je i otimanje penzija „uznemiravanje javnosti“?

Pa, izgleda da nismo daleko odmakli od tih vremena jer smo i danas svedoci shvatanja da „ne moraju baš svi sve da znaju“. Iako je takvo stanovište protivno elementarnom načelu demokratije prema kome „svi imaju prava da sve znaju“, u stvarnosti ga ne primenjuje ni televizija koja ga predstavlja kao svoj zaštitni znak.

„Crveni bilten“ je postao statusni simbol malog broja ljudi od poverenja, koji su znali sve ono što se od „običnog“ naroda tajilo. Vremenom se, tako, odomaćilo shvatanje da „ne moraju svi baš sve da znaju“, čime je nehotično obznanjeno otkriće da postoji ne samo rasna već i informativna segregacija

Da je drugačije, ne bi poverenik za informacije od javnog značaja jedva istiskivao i od najopskurnijih opštinskih vlasti takve informacije, kao što ne bi ni bilo potrebe za institucijom poverenika.

I vlasti su se u međuvremenu izveštile, što će reći, da za uskraćivanje informacije ne moraju uvek da se pozivaju na odredbu o „uznemiravanju javnosti“. Javnost se može lišiti prava da „sve zna“ i tako što će se osnivati komisije da „istraže slučaj“ ili pak „predmet“ seliti od jedne do druge ustanove sve dok se, beskrajnim odlaganjem, ne zaboravi zbog čega je istraga i pokrenuta.

Da bismo im poverovali kako na taj način štite javnost od „uznemiravanja“, morali bi da dokažu da građane manje potresaju bolesti i epidemije, nemogućnost da podmire sve veće životne troškove, zagađena voda za piće, urušavanje grada, osionost i prostakluk, razbojničko otimanje penzija i sve druge prisile i nevolje, nego („zlonamerno“) širenje vesti o njima.

Da Vas podsetimo:  Zekić za Insajder: REM razmatra prijavu za nadrilekarstvo na TV Pink

Nije, najzad, ovde reč samo o pravnom nasilju i političkoj necelishodnosti uskraćivanja prava na istinu, već i o nečemu mnogo štetnijem i po duhovno zdravlje nacije opasnijem. O tome da se njena kolektivna svest (baš kao i svest pojedinca) dovodi u stanje rascepa u kome se – naspram nevesele stvarnosti –neguje za vlast podobna slika informativnog i svakog drugog nepostojećeg blagostanja.

Dušan Miklja

Cenzolovka

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime