Znam da ste odmah pomislili na Miru Marković koja još uvek provodi svoje sužnje dane u Rusiji. Nije ovde o njoj reč, ali ‘ajde da vas i o tome obavestim – ona će nam se uskoro vratiti na velika vrata. Moje kolege, advokati krivičari, su tokom dosadašnjeg malo zatrajalog sudovanja uspeli da eliminišu sva ona teža dela za koja je emigrantkinja bila optužena. Ostalo je samo jedno delo za koje je apsolutni rok zastarelosti već istekao, tako da se čak i apelacioni sud u čudu zapitao kako je prvostepeni sud to mogao da previdi, pa mu je predmet vratio na ponovno suđenje u kome presuda može da bude samo jedna – oslobađajuća! I tako je Mira uspela da dokaže svoju nevinost, pa će sada ne samo moći da se vrati iz emigracije, već i da tuži državu Srbiju za naknadu štete zbog neopravdanog progonstva.
O jednoj drugoj Miri je ovde reč – Miri Petrović, direktorki PTT (Pošta Telegrafi i Telefoni Srbije – kako to gordo zvuči!), našoj gvozdenoj ledi, kako je neki nazivaju, dok na drugoj strani neki mediji rasprodaju svoje dnevne tiraže sa naslovima preko cele prve strane – Mira mora da ode! A Mira se neda. Poštari štrajkuju, pošta se ne raznosi, penzioneri su u strahu – približava se dan za isplatu penzija, a oni štrajkuju! Mira pregovara sa poštarima – oni traže veće plate, Mira neda, kaže nema para za to – oni je pitaju a od kojih para kupuje 46 luksuznih automobila …, Mira preti …, poštari ne popuštaju, traže i učešće u ostvarenoj dobiti za prošlu godinu … U pomoć joj priskače ministar policije, Stefanović Dr. Nebojša – koji je doduše po funkciji i potpredsednik Vlade, daje poštarima neka obećanja, oni se razilaze i vraćaju na posao.
To je tipičan scenario kako se u Srbiji rešavaju ovakvi problemi. Juče je tako i predsednik Aleksandar Vučić, neplanirano (sa jedno dvadesetak kamermana koji su se takođe tu slučajno našli) navratio do onih što štrajkuju ispred Vrhovnog kasacionog suda zbog kredita u švajcarskim francima, popričao sa štrajkačima, rekao da će videti šta može za njih da učini – oni se zadovoljni razišli, a potom – izgleda da ga je neko podučio da se ne meša u poslove banaka, otišao kod “Hepi Marića” i tamo održao vakelu štrajkačima – nije on ovlašćen da se meša u poslove sudova, čega se on striktno pridržava … čak nam je otkrio i potresnu priču da i njegov rođeni brat ima problem sa “švajcarcima”, ali da on tu ne može da mu pomogne… Penzioneri su ponovo uplašeni – hoće li uskoro i Stefanović Dr Nebojša otići kod Marića i objasniti svoj slučaj! Da li će stići penzija?
Radio sam početkom devedesetih godina u Londonu. U to vreme sve grane privrede su već bile privatizovane, sem železnice i pošte – to je i dalje bilo u rukama države, u interesu građana, ne samo onih koji u tim granama privrede rade, već i onih kojima ovi pružaju svoje usluge. Železnica zato što što je država od zaiteresovanih kupaca zahtevala isti kvalitet usluga na celoj teritoriji Velike Britanije, a kad je reč o pošti, ono što je i do tada bilo garantovano – da svaka pošiljka ubačena u ulični poštanski kolektor do 17 sati ovoga dana mora da stigne do svog adresata u toku sutrašnjeg prepodneva u bilo kom delu Velike Britanije. I, za osam godina koliko sam tamo proveo, nisam video ni da poštari štrajkuju, ni da su građani nezadovoljni njihovim uslugama – država im je to obezbedila.
A kod nas? Država je ta koja je od toga napravila haos! Sve počinje od tzv. koalicionih sporazuma na kojima se zasniva i formiranje i očuvanje vlasti. Mandat za sastav Vlade poverava se onoj stranci koja je na izborima dobila najveći broj glasova. Ta stranka potom stupa u koaliciju sa drugim strankama u cilju obezbeđenja parlamentarne većine za formiranje vlasti i tu u bukvalnom smislu nastaje trgovina – ne samo, koliko će potencijalni koalicioni partner da dobije ministarskih resora, već i koliko i kojih funkcija kojima država raspolaže – od ambasadorskih mesta do čllanstva u upravnim i nadzornim odborima javnih i državnih preduzeća. Od toga koliki koalicioni potencijal ima određena stranka od toga zavisi i kako će u toj trgovini da prođe. Karakterističan je slučaj SPS-a koji je do 2012. godine bio u koaliciji sa DS-om, a zatim prešao kod SNS-a i time izborni bilans prevagnuo na njihovu stranu, tako sa su oni ustvari doveli Naprednjake na vlast. Verovatno se sećate da je u početku te vlasti Daćić bio premijer, a Vučić njegov potpredsednik i tako je bilo sve dok Vučić nije dovoljno ojačao da preuzme tu funkciju.
No, da se vratimo na PTT – javno preduzeće u vlasništvu države (a država je u vlasništvu svih njenih građana), koje je koalicionoim sporazumom pripalu stranci PUPS – Partiji Udruženih Penzionera Srbije, koju je svojevremeno osnovao Jovan prvi Krkobabić, da bi tu partiju po njegovoj smrti nasledio njegov sin Milan drugi Krkobabić, čuven po svojoj izjavi tokom izborne kampanje 2016. godine – Ako Vučić izgubi, zaboravite na penzije! Stefan treći Krkobabić se već kali za ozbiljne privredne zadatke – mali je završio studije na poznatom univerzitetu Megatrend u Beogradu čuvenog Miće Jovanovića, na kome predaju i poznati profesor, Doc. Dr. Žarko Obradović, potpredsednik SPS- a, kao i još poznatija profesorka Nataša Bekvalac, za koju kažu da tamo pored pevanja predaje i Pi Ar, šta god to značilo, ali da se vratim na malog – Stefana trećeg Krkobabića, koji je odmah po završetku pomenutih studija u Privrednoj komori Srbije, čiji je Predsednik Milan Janković, član PUPS-a, postavljen za sekretara Centra za mala i srednja preduzeća.
Opet se udaljavam od PTT-a i poštara. Direktor PTT-a je bio Milan drugi Krkobabić, sve dok zbog svojih zasluga nije kooptiran u Vladu Srbije na funkciju Ministra bez portfelja, zaduženog za regionalni razvoj, pa je funkciju generalnog direktora PTT-a predao svojoj saradnici gore pomenutoj Miri Petrović, članici PUPS-a, jer je kao što pretpostavljate PTT, javno preduzeče u vlasništvu države, odnosno svih građana Republike Srbije, koalicionim sporazumom predato na gazdovanje PUPS-u.
Inače i sam PUPS je privatizovan od strane dinastije Krkobabić i on sada faktički samo po imenu pripada “udruženim penzionerima Srbije”, koji sa sindikalnim radom u Srbiji imaju veze koliko i sa organizacijom biciklističke trke Tur d Frans. Da nije tako bilo bi logično da poštare koji su u štrajku zastupa ta stranka, što naravno nije slučaj.
I sad ako mislite da Mira stvarno mora da ode sa mesta generalnog direktora PTT-a grešite. Još će ona dugo da vodi i poštare i nas.
Ugnjavio sam vas sa pričom o Miri, pa da vas malo razvedrim sa jednim vicom – nije politički, ne bojte se, a i radnja se ne dešava kod nas – u pitanju su kupleraj i kurvinska posla. Po završetku drugog svetskog rata, rešili Rusi da poprave devizni bilans zemlje, pa u tu svrhu otvorili kupleraj – samo za inostrane goste. Međutim očekivanih rezultata nije bilo pa je partijski komitet odlučio da razmotri taj slučaj. Ređaju se govornici, pljušte ideje, ali zadovoljavajućeg rešenja nema. Nemajući kud, sekretar komiteta konačno dade reč jednom članu koji se uporno javljao iz zadnjih klupa, jer je zbog nekih greha bio malo politički skrajnut – ‘Ajde kaži šta hoćeš, reče mu sekretar. – Druže sekretare, ja mislim da su tu u pitanju kadrovi, reče ovaj. Sekretar mu hitro oduze reč uz oštro upozorenje – Nemaš ti pojma, kadrovi su sve proverene partijske radnice iz 1941. godine.
Dragiša Čolić
