Ne napuštajte selo i gradove!

Ovo je govor koji je 10. maja 1942. održao predsednik vlade u okupiranoj Srbiji, gen. Milan Nedić. Nije mi cilj da se upuštam u polemike povodom rehabilitacije, u priče pro et contra. Verujem da slične situacije (okupacija) iziskuju slične metode borbe za opstanak, to je sve.

❝ Neki dan, kao što ste čuli i čitali, primio sam jedan broj naših uglednih seljaka, domaćina iz Kolubare. Jedan od njih zamolio me je da govorim preko radija nešto o selu. Obećao sam, i evo, iskupljujem svoju reč.

Sve što ću reći, odnosi se na one naše najveće i najmnogobrojnije privrednike, srpske seljake.

Na one koji su sve svoje biće vezali za zemlju i za rad na selu.
Na one koje ne kvare kojekakve gospodske boleštine ni izopačena učenja iz belog sveta.
Na one koji održavaju nedirnutu srpsku rasu i predstavljaju najbolji deo naše zemlje.
Dakle vama, srpskim seljacima, srpskim zemljoradnicima i narodnim privrednicima namenjujem ovu svoju reč i naređujem da sledujete tim mojim savetima radi vašeg dobra.

A koji je to moj savet? Slušajte, – ne napuštajte selo i zemlju.
Ne zanemarite zemljoradnju, seosku privredu, svoju proizvodnju.
Ne odričite se poziva koji vam je od otaca u nasleđe ostao.
Vaše je zanimanje najlepše i najplemenitije. to je zanimanje najsamostalnije, najslobodnije od svih drugih i najkorisnije od mnogih drugih.

Zemljoradnik je uistinu slobodan čovek; slobodan po tome što je u stanju da sam steče sve što mu je za život potrebno. Taj slobodan život ne zamenjujte nikojim drugim.
Ne idite u grad na rad, kad vas u selu već očekuju toliki zemljoradnički privredni poslovi.

Ne bavite se spekulacijom; ne napuštajte svoj posao da biste u ovome ili nekom drugom selu kupovali životne namirnice pa ih posle u gradu dva ili tri puta skuplje preprodavali.
To je iskorišćavanje grada i velike nevolje gradskog stanovništva, dok su u ovo teško doba za sve nas i selo i grad dužni da jedno drugo prihvataju i uzajamno pomognu.

Takva se trgovina ne priliči čestitom seljaku, bratu Srbinu i pravom domaćinu. Ona je štetna i za selo i za grad. Donosite u grad i prodajte samo ono što ste sami proizveli.

Ostanite verni zemlji svojoj i svom radu na selu. Tamo ste vi kao građani najslobodniji, kao privrednici najjači. Ostanite gde ste, čuvajte svoju zemlju, čeličite na njoj svoju snagu radom bez predaha. Učinite je stalnim izvorom svog bogatstva i svoje napaćene otadžbine, majke Srbije.

Snaga naše zemlje i njena životna sila zavisna je od privrednog blagostanja i od naše privrženosti njoj. Zemlja vaša je vaš ponos, vaše bogatstvo. Obradite je, obradite i najmanji kutak svoje slobodne zemlje tako da biste i otuda dobili što više koristi.

Da bi Srbija živela, da bi iz nemaštine i bede izašla što pre, da bi zemlja donela plod koji u sebi već ima, potrebno je danas više nego ikada do sada da se naš seljak vrati svojoj zemlji i svome pozivu, potrebno je da se selu vrate svi oni koji su ga napustili i pristali, po nagovoru političara i fabričkih agenata, da od zemljoradnika postanu mali državni službenici i fabrički radnici, da se vrate selu radi spasa svoje porodice.

Ma kakva da je plata, ma koliko nadnica bila visoka, sve to našem seljaku ne koristi kad po gradovima živi u nezdravim stanovima i mora da gleda kako njegovu decu, koja se rađaju u gradu, mučki vreba tuberkuloza i druge varoške boleštine.

…. posle naše katastrofe, kao što vidite, život teče dalje. U prirodi je tako. Da naš život, i ovakav kakav je, bude podnošljiv i lakši, moramo se vezati što više za zemlju i za rad na selu. Ako tako bude, takav rad spašće nas najbrže, i gladi i nemaštine. Na ovaj način izgradićemo ono što vam rekoh neki dan: koliko-toliko srećnu seljačku državu.

Srpski seljaci bili su ti, koji su početkom XIX veka stvorili i obnovili srpsku državu. Sve što je danas uistinu srpsko, seljačkog je porekla. Prave Srbije nestalo bi nestankom njezinih seljaka. I pre i danas nam je selo sva snaga i sva nada. Eto, tako ja zamišljam srpsko selo i srpsku državu i toga radi šaljem vam srpski pozdrav: Živeli, braćo seljaci!❝

Izvor: kishad.wordpress.com