Ustanimo u odbranu zemlje!

0
796

bombardovanje-640x450

NATO – Mali skot od Miljacke je u decembru, uz saglasnost premijera Srbije, potpisao dokument IPAP (Individual Partnership Action Plan) i tako Srbiju, bez znanja javnosti i bez ikakve javne rasprave, praktično uveo u zlikovačku vojnu organizaciju NATO koji nas je, ako su to sadašnji političari zaboravili, a narod sigurno nije, nemilosrdno 78 dana bombardovali osiromašenim uranijumom i tako Srbiju doveli na sam rub biološkog opstanka.

Zašto su nas bombardovali? Zašto su nas bombardovali bombama sa osiromašenim uranijumom, koje ne mogu da se razlažu ni posle dve hiljade godina? Zašto su na Srbiju bacili 13.000 tona osiromašenog uranijuma i tako ispraznili svoje magacina?

Zar Milošević nije bio njihov igrač? Glavni faktor mira na Balkanu? Zašto su ubili 2.000 civila i 1.008 vojnika? Zašto su ranili 5.000 civila? Zašto su ciljevi NATO zlikovaca bili mostovi u gradovima Vojvodine? Zašto su nam napravili štetu od 130 milijardi dolara, koju nikada nisu platili? Zašto su dozvolili da se sa Kosmeta protera 200.000 Srba? Zašto su čitavu akciju perverzno nazvali Milosrdni anđeo? Kakva je to demokratija koja se uvodi bombama sa obogaćenim uranijumom?

Samo politički idioti i plaćene sluge stranih obaveštajnih službi mogu da traže da Srbija postane članica NATO saveza za disciplinovanje nacija i država. Samo politički debili i srpski odrodi ne vide jednu te istu liniju zločina prema nama, koja se proteže kroz čitav dvadeseti vek.

Masakr srpskog stanovništva pod Austrougarskom divljačkom odmazdom, odbijanje saveznika da prevezu iscrpljenu, izgladnelu i izranjavanu srpsku armiju na Krf, traženje ogromnog novca za prevoz, sve dok car Romanov nije zapretio da će sklopiti separatni ugovor o primirju sa osvajačima, bombardovanje Beograda 1941, na Uskrs, svetu nedelju, u ranu zoru dok narod još spava…

Rušenje Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu, savezničko bombardovanje srpskih gradova 1944, uništavanje čitave industrije i stradanje civila i zlikovačko bombardovanje osiromašenim uranijumom 1999. godine, samo su dokazi jedne iste imperijalne i zločinačke politike prema Srbima, koje treba poubijati, istrebiti i seme im zametnuti, jer su neposlušni, nepokorni i opasni za uspostavljanje Novog svetskog poretka u kome ti Srbi treba da budu robovi, sluge i jeftina radna snaga, umesto što neprestano pričaju da su nebeski narod, izabrani narod, da su prvi podarili drevnu civilizaciju Evropi, da imaju prvi pismenost, da su topili bakar pre Hašuna, Samara i Halafa, da su imali jednog boga pre reformi Ehnatona, da smo imali trgovinu moderniju od Vavilonaca, imali kovani novac pre Asiraca i pismo pre Sumera, da smo imali prvu industriju pre Kineza, koji su u dolini Žute reke uzgajali proso i tovili svinje, da smo potekli na Balkanu, na Dunavu, i da smo tu večno, da smo naseljavali Evropu i širili svoju civilizaciju, učili druge, neme narode, pismenosti i kulturi, da je zlatno doba civilizacije, bez rata i ubijanja ljudi, bilo u periodu od 7,500 do 4.000 godine pre nove ere, da nikada više u ljudskoj civilizaciji takvo doba nevinosti nije postojalo..

San svih utopista je da se vratimo u to vreme mira i ljubavi, kad smo dali 19 rimski imperatora i imali srednjevekovno slikarstvo modernije od Đota, koji je naše umetnike podražavao. Da, jesu naši vladari jeli zlatnim kašikama, dok su evropske vladare jele buve po močvarnim logorima. Da, imali smo svoje kraljeve i careve, svoju dinastiju, nisu trebali tuđini da nas uče kako da vodimo državu.

Da Vas podsetimo:  Dolazi cirkus

Zamislite da je Stefanu Nemanji neki briselski satrap naređivao šta da radi, da smo imali svoju crkvu i svoj savršeni jezik, na kome smo držali liturgiju i slavili hrišćanskog Boga, zaboravljajući naše drevne bogove: Svetovid, Svarog, Belobog, Devana, Lada, Vesna, Rod, Višnji, Živa, da smo 1389. ustali u odbranu hrišćanske Evrope, koja nas je uvek prezirala, zavidela nam i težila da nas uništi, da su nas izdali i ostavili na milost i nemilost Osmanlijama, koji su pod Beč došli tek 1683. godine, jer je srpska i slovenska krv lila potocima na Balkanu, dok je Evropa imala humanizam i renesansu, da bi zvona na Notr Damu zvonila i slavila neverovatnu pobedu hrabre srpske vojske na Kosovu, nad petostruko moćnijom osvajačkom armadom.

Da, sami smo se oslobodili od Turaka i ponovo uspostavili svoju, narodnu dinastiju, prvi smo prihvatali sva naučno-tehnička dostignuća…Dakle, nije tačno da su Srbi zatucani, kako tvrde današnji srpski politički ološ. Uveli smo demokratske institucije, ženama dali pravo glasa pre zapadnih demokratija i nikada u Srbiji nije bilo verske i rasne sagregacije. Nikola Tesla, Milutin Milanković i Mihajlo Pupin su bili Srbi, ponosili su se svojim srpskim rodom, za razliku od današnjih izdajnika na vlasti; sve su to, dakle, dokazi jedne iste, imperijalne i kolonijalne, osvajačke politike koja hoće da nas, Srbe, istrebi, uništi i precrta, dok se Srbi uporno bore da dokažu da imaju pravo na svoj vlastiti život, svoju državu, jezik, kulturu i nacionalni identitet, da imaju životno pravo da brane svoj pogled na svet, makar i taj pogled na svet bio pogrešan, ali je naš i mi odgovaramo za sve promašaje tog pogrešnog izbora, koje smo, nažalost, izdajom političkog ološa, naročito u XX veku, krvavo platili.

To da Srbi krvavo moraju da plate svoju slobodu i nezavisnost, svoj drevni jezik i pismo, svoj nacionalni identitet, to je postalo neko opšte mesto u našem istorijskom trajanju, kao da se podrazumeva da je Srbin rođen da gine i da je potpuno normalno da evropski krvnici ubijaju sto Srba za jednog nacistu, milion Srba za jednog gnjecavog nadvojvodu, 700.000 Srba kao kaznu što ne žele da pređu u katolike, kao da pravoslavci nisu hrišćani, nego divlje afričke horde urođenika koje treba trofejno ubijati i glave im nositi po evropskim dvorovima da se evropska gospoda uvere kako je najbolji Srbin – ubijeni Srbin.

Gde je kraj tom istorijskom genocidu prema nama Srbima?

Ako neprijatelji žele da nas unište, zašto im mi sami pomažemo? Zašto srpski političari toliko mrze svoj narod da ga guraju u sve veće tragedije? Izaći na megdan oružanoj sili 19 najmoćnijih zemalja, koje vas gađaju sa 15 km. bombama sa osiromašenim uranijumom, dok vaš PVO ne može da dobaci do 4 km, ludilo je psihopata na vlasti.

Da Vas podsetimo:  VERICE ne prevrći se u grobu. NISMO VREDNI

Ali, još veći ludaci i bolesnici su oni NATO zlikovci koji su nas gađali i ubijali kako bi uveli demokratiju u Srbiju. A najveće hulje su srpski političari koji su prizivali bombardovanje, koji su pobegli iz zemlje i koji su se radovali da se despotski režim uništi po svaku cenu, makar i bombama sa osiromašenim uranijumom.

Šta reći o današnjim izdajnicima i prevarantima koji nas krišom uvode u NATO? Šta reći o tim moralnim protuvama koji su životima nevinih žrtava branili Kosovo i tražili da se nastavi rat sa NATO do poslednjeg Srbina? Danas isti ti političari prodaju Kosmet i nasilno nas uvode u NATO. I svi političari na vlasti i oni skotovi u opoziciji, koji su ove prve doveli na vlast, zalažu se da uđemo u NATO.

Građani Srbije, braćo i sestre, građani i građanke, ustanite u odbranu naše nezavisnosti i slobode za koju su živote dali naši slavni preci. NE NATO! NE NATO – zato što su nas zatrovali osiromašenim uranijumom i danas svake godine 30.000 ljudi oboli od najtežih bolesti. To su nove žrtve NATO agresije. NE NATO- zato što će naši sinovi da ginu za interese Velikog Brata svuda po svetu gde ih pošalju Vol Strit špekulanti da intervenišu.

NE NATO – zato što ćemo da skupo plaćamo ulaznicu u tu alijansu, jer oni ne daju, nego otimaju. NE NATO jer Srbija je naša država i mi rezervne države nemamo.

Zoran-Petrovic-Pirocanac030512ZORAN PETROVIĆ PIROĆANAC / 1953 – 2015/ – Upoznao sam ga u kasnu jesen 1980. godine, nekoliko meseci posle formiranja poljskog sindikata SOLIDARNOST, koji će prvi započeti programirano rušenje komunizma. Nosio je značku SOLIDARNOST na vijetnamskoj jakni i pričao nam šta se dešava u Poljskoj. Kasnije je doveo neke predstavnike u Beograd na javnu tribinu da govore u tada jedinoj opozicionoj instituciji SKC, koji je te večeri bio prepun policijskih agenata.

Divio sam mu se, jer je imao smelosti da prvi upali baklje slobode u tamnoj komunističkoj noći. Prvi je nagovestio promene u truloj južnoslovensku zajednicu. Bio je harizmatičan i jednostavan. Nasmejan. Prirodan. Uvek sa nekim novim knjigama u ruci. Uvek zabranjenim ili provokativnim knjigama. Za koje nikada nisam čuo.Otvarao nam je vrata zabranjene istorije. Ohrabrivao nas da ga sledimo, jer on je uvek bio ispred ostalih. Nije mirovao, jer je žurio sve da sazna. Pružio mi je ruku i čvrsto stegao. Piroćanac!

Nisam ga razumeo. Kakav Piroćanac? Nasmejao se svojim širokim i vedrim osmehom, oko mu je zasijalo varnicom, privukao me sebi, uneo mi se u lice i dobrodušno ponovio – ja sam Piroćanac! Nije govorio kao što govore Piroćanci. Ponosan je bio na svoje poreklo. I tako je za mene ostao Piroćanac. Bio je beogradsko dete, koje se odmetnulo u svet. Sam. Bačen je u svetske vrtloge i plivao je odlično. Govorio je energično, brzo, ubedljivo i hrabro. Govorio je otvoreno, logično, razložno i pametno. Takav je i bio sam od sebe. Talentovan. Samouk. Originalan. Neponovljiv. Pričao mi je o ratu, stradanjima, prevratima, politici od Nikaragve, Hondurasa, Gvatemale do Kube, Gaze i Libana, o Kisindžeru, Danijel Kon Benditu, Petra Keli i generalu Bastijanu, koje sam upoznao na tribini u SKC-u, o Leh Valensi i Adamu Mihnjiku, Šimonu Peresu, Norodomu Sihanuku, Žak Širaku i Danijelu Ortegi.

Da Vas podsetimo:  Zar zaobilaženje važnog pitanja "Donosi puno toga dobrog Srbiji"?

Pričali smo o komunizmu, neoliberalnom kapitalizmu, Vol Stritu, Al Kaidi, ekonomskoj špijunaži, geopolitici, pričali smo o Srbiji i našoj budućnosti.

Mi nismo bili drugovi. Nismo se družili svakoga dana. Dešavalo se da se ne vidimo po nekoliko godina, ali smo se uvek nalazili na pravim mestima. Naročito od devedesetih kada se stvarala opozicija. Ni posle petooktobarke prevare se nismo razišli. Bio mi je blizak. Mada se nismo često viđali. Ne znam kako to da objasnim.

Imate ljude koje ne vidite dugo, prođe neko vreme, ali kada ih sretnete, onda vam se čini da je vreme stalo, da se ništa nije promenilo, da ste pre nekoliko sati bili sa njima i nastavljate da vodite razgovore kao da nema te vremenske distance, kao da vam je taj sagovornik stalno bio uz vas, kao da se sakrio negde u dubini vaše duše, da ga vi ne možete da otkrijete, da niste svesni da je on tu, sa vama, da vas posmatra, razgovara, sukobljava, prepire i podstiče, pa se ponovni susret ne doživljava kao neki novi susret sa novim čovekom, koji je u međuvremenu osedeo, nego kao nastavak vašeg večnog razgovora o temama koje vas razdiru.

E, zbog toga razdiranja, voleo sam Piroćanca. Pripadao je mome svetu. Diverzantskom. Nije pristajao na malograđanštinu i praznu formu. Dizao je u vazduh lažne kule skorojevićke srpske inteligencije. Nije unovčio svoju svetsku karijeru. Nije postao ratni huškač kada su mnoga piskarala i mucavi provincijalci palili nacionalne lomače da bi se dodvorili Despotu. Prezirao je despotizam. Borio se protiv totalitarizma. Nije nagomilavao kapital prodavajući svoj brend na vašaru taštine. Ostao je stamen i čvrst. Veran svojim mladalačkim idealima. Odan Srbiji i srpskom nacionalnom interesu.

Posvetio se nauci i smerno radio na ispravljanju pogrešnog srpskog nacionalnog koncepta. Obračunavao se sa našim zabludama i povodljivošću. Bio je dečački naivan i nosio je u sebi upaljene vatre slobode i pravde. Nije pravio trule kompromise i nije ga bilo u javnosti. Nije ponizio novinarsku profesiju. Znao je da trpi i da nosi svoj krst. Nije kukao. Nije se žalio. Bio je uporan, marljiv i smeran. Bio je fantastično disciplinovan u svom radu. I svojim radom je sve postigao.

Piroćanac je mogao da napiše da je novinar. Jedan od retkih koji je ostao do kraja. Svojim životom je odbranio struku. Nije podlegao. Nije se predao. Njegovi radovi o zloupotrebi medija moraju da budu udžbenici mladim intelektualcima za borbu protiv totalitarističke manipulacije današnje vlasti. Imao je geopolitičku energiju i intelektualne resurse koje nije štedeo. Imao je snagu geopolitičke bujice i hranio nas je geopolitičkim znanjem. Naglo je otišao. Ostalo nam je jedino da ga čitamo. Izučavamo. I sledimo. Dečko, borba je tek počela. Tvoj osmeh nam treba. Za spas Srbije. Neka mu je večna slava.

Branko Dragaš

Magazin Tabloid / dragas.biz

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime