Izraz iz naslova važi kao pouka za javnost, pouka koja se može odnositi na svakog političara. Ali, razliku između reči i dela do maksimuma, da ne kažemo do savršenstva, doveo je aktuelni predsednik Srbije. Kada bi se izvršilo poređenje između onoga što je obećao i onog što je uradio za više od šest godina svoje vladavine (kao prvi podpredsednik vlade, premijer i predsednik države), dobio bi se ogroman spisak političkog praznoslovlja kao građa za buduća istraživanja jednog mračnog perioda moderne istorije Srbije. Opseg oblasti političkog delovanja osobe sa tri različite funkcije uz posed iste količine moći, neograničen je iz prostog razloga što je faktički reč o apsolutnoj vlasti. U tom opsegu, razume se, kosmetsko pitanje nije jedino, ali je po svojim posledicama najveće.
Poslednji primer jaza između reči i dela jeste reagovanje zvanične Srbije povodom stvaranja albanske vojske na Kosovu i Metohiji.
Sve što se stvori u nekoj neregularnoj tvorevini a nosi državni atribut, neregularno je. To važi za tzv. oružane snage Kosova, jer vojska predstavlja jedno od osnovnih obeležja države. Podrazumeva sa da će jedna grupa ljudi (ovako albanske institucije na Kosovu i Metohiji naziva Međunarodni sud pravde u svom savetodavnom mišljenju iz 2010. godine), kojoj je sticajem pravno bolesnih okolnosti pošlo za rukom da proglasi nezavisnost na delu teritorije Srbije, zaželeti da svoj nasilni poduhvat ovenča i osnivanjem vojske. Ako iza ovih radnji stoje Sjedinjene Države i NATO, onda je sa svakog legitimnog gledišta, pa i pravnog, reč o rđavim i opasnim namerama. Tim pre što je čak i u pogledu internih pravila albanske tvorevine u pokrajini, reč o prekršaju. Koliko se ovde radi o „pravnoj državi“ – tako ju je EULEKS krstio pre najave svoj odlaska prošlog proleća – govori činjenica da se osnivanju vojske pristupa po izmišljenoj zakonskoj a ne po pisanoj ustavnoj proceduri. Za spoljne učesnike ovog poduhvata, SAD, EU i NATO, ni u ovom slučaju nema problema.
Nije potrebno ni udubljivanje ni bolje poznavanje prilika da se shvati da kosmetski Albanci pristupaju osnivanju svojih oružanih snaga pripremajući se za poslednju rundu pregovora koja treba da ishodi priznanjem Kosova od strane Srbije. Sa te tačke, sve se odvija sinhronizovano. Vučić prima američke administrativce srednjeg ranga, Palmera i Mičela; oni mu obećavaju smokvin list „razgraničenja“ i time spasavaju ideju koju je predsednik Srbije rezignirano i panično proglasio propalom; administrativci Evropske unije srednjeg ranga opet duvaju u leđa ovoj „ideji“; Srbija sa učesnicima NATO saveza održava najveću do sada vežbu civilne zaštite u vanrednim okolnostima; Albanci u pokrajini osnivaju svoju vojsku; Tači i Vučić se pripremaju za pregovore prekinute pre mesec dana posle Tačijeve trijumfalne posete Gazivodama.
Da se, posle kratkog ocrtavanja najnovijeg miljea, vratimo našoj osnovnoj temi. Ako kosmetski Albanci osnivaju oružane snage i uporedo prete uzimanjem (posredstvom pregovora, razume se) tri opštine na jugu Srbije, onda su puke reči protivljenja dovoljne koliko aspirin za lečenje kancera. A reči je zaista bilo. Par dana vrvelo je od osuda i povike, a nisu izostale ni molbe „našim zapadnim partnerima“ da obustave ovu akciju. Zamislite rečenicu „šta će Srbija da radi ako bude priterana uza zid“, namenjenu spoljnim vinovnicima albanske terorističke pobune, nasilnog otcepljenja i, sada, stvaranja vojske. Sve su to reči smišljene i izgovorene za unutrašnju upotrebu čija je spoljna funkcija sasvim suprotna: ne brinite, samnom je sve u redu što se tiče našeg bazičnog dogovora i mojih ličnih obaveza. Dela, koja bi bila u skladu sa rečima osude i odbijanja, sasvim izostaju.
Reč je o delima koja se u međunarodnom žargonu nazivaju politika odvraćanja. Dakle, odvraćanje nisu reči nego dela, ono na šta se u realnoj politici mnogo više obraća pažnja nego na reči. Šta bi to moglo biti u konretnom slučaju?
Na prvom mestu, prekid pregovora, hipotetički čak i sada kada je Albancima sve dato a za uzvrat ništa dobijeno (katastrofalan rezultat Prvog briselskog sporazuma po svim njegovim tačkama). Zar se ne vidi da se spisak albanskih zahteva širi izvan teksta samog Briselskog sporazuma. Zar treba očekivati da dosadašnji posrednici – EU i SAD – budu suštinski drugačiji prema srpskim interesima, pa i onim najskromnijim zahtevima, nego do sada.
Da idemo dalje sa delima a ne rečima: posle najavljenog prekida pregovora afirmisati stav o zamrznutom konfliktu. Ne govorim, dakle, o strateškoj poziciji za koju se inače zalažem, nego o jednokratnom potezu u korist nastavka pregovora sa boljim izgledima Srbije. Nadalje, čemu služe oružane snage Srbije? Ne samo za slučaj rata, već i više od toga za efektivnu politiku odvraćanja, tj. izbegavanja rata na ozbiljan državni način. Dakle, gospodo, pokrenite vojsku na način vidljive borbene gotovosti (ne prazne retoričke kao u slučaju Gazivode) na područjima izrečene pretnje ostatku Srbije. Potom, pružanje diplomatskog statusa skromnom osoblju i opremi ruskog centra za civilnu zaštitu u Nišu. Zar to nije dovoljno za ojačanje pregovaračke pozicije Srbije…
Ako ništa drugo, ovim bi se dobilo u vremenu. Vreme je sada najoskudniji resurs i zapadnim silama i kosmetskim Albancima. Oni imaju rok za konačno rešenje za koje znamo šta je: da Srbija prizna nezavisnost Kosova. Nije to više samo onaj arogantni ultimativni rok pobednika, nego rok onog povoljnog trenutka za njihovu vrstu rešenja koji očigledno prolazi.
Zašto onda Srbija interiorizuje njihov problem vremena, tj. prihvata ga kao svoj. To već nema veze sa Srbijom već ima sa vladajućom političkom garniturom. Ona se zadužila na toj strani imajući u vidu svoju političku korist a ne pitajući za cenu koju treba da plate narod i država. I zato jedno pričaju a drugo rade, i to od samog početka, najkasnije od aprila 2013. kada su prihvatili i potpisali tuđi ustav Srbije koga se drže na tragično korektan način.
Slobodan Samardžić
srbijasvet.wordpress.com
