Ne štedite na sebi i na dragim ljudima

0
752

sami-620x321Stvarno, nemojte štedeti! Ne na sebi i sebi dragim ljudima. To je glupo. Evo zašto.

Da nemate dovoljno, kukaćete kako god okrenete. Bićete najverovatnije i u pravu jer, živa je istina, nemate dovoljno. Koliko god imali, vi jednostavno ne možete da postignete da sve to održavate a ne uvećavate.

RADITE KAO PAS

Čak i ako ste nezaposleni, tek tada – umorni ste kao da radite 17 poslova. A i bez para ste. Verovatno i u dugovima. U dugovima ste, vrlo je verovatno, i ako radite pa i ako radite posao koji – vi to tako vidite – naivnima, sa strane, deluje em lako em preplaćeno.

Ništa nije lako i niko nije preplaćen. To da se razumemo.

Ako mislite da je lako piskarati i sedeti u toplom i sve to nekako naplatiti a pri tom se ne brukati, ne ulizivati se političarima, ne saplitati kolege, ne sedeti po cele božje dane u onom kafiću ispod Skupštine – ne raditi ništa od toga – a opet raditi, izvolite pa probajte.

Ne, nema lakog posla i nijedan na svetu belom nije preplaćen. Pokušajte da nosite džakove, ako ste čovek a smatrate da jeste (svako smatra da je čovek, čak i onaj s minimumom samopouzdanja) izvolite biti čovek, ne zavisite od drugih i preporučite se na nekom gradilištu. Mislite, lako? Kako da ne.

Nađite šefa, ne jurite veze, ne ponižavajte se – ponudite samo ono što je u opisu vašeg posla, da nosite džakove.

Naravno da nećete. Odmah znate, to je nemoguće. Odmah biste neke veze, neke poznanike, onda sledi velika nepravda (neka džukela vas nije preporučila), ljudi vam zapravo zavide – jer ne radite ništa.

Vi pa opet zavidite njima jer, lako je njima da vam popuju, oni svi do jednog! – rade nešto. Normalno. Zbog toga morate da štedite.

Da Vas podsetimo:  Otvoreno pismo jeromonaha iz manastira Tumane o korona virusu...

I ŠTA STE URADILI?

Evo ja ću vam reći. Upropastili sebi i bližnjima ko zna koliko godina života, prijateljima se popeli na glavu svojim štednjama i pričama o nepravdama, smeta im da vas gledaju ofucanog i nikakvog, ne bi s vama u društvo, kvarite im pogled na reku ako bi vas možda i pozvali na, recimo, neki brodić, u neki restoran…

Evo sad će sneg. Život je lep. Prizora svuda oko vas, dušu da napojite, ali ne – vi štedite. U redu.

Vi nemate. OK. Nemate i štedite. Ljudima prosto neprijatno da kažu šta su jeli, da priznaju da su kupili nešto, ma neprijatno im da kažu da su veseli pred vama. Uzmu pa se namrče i oni i šta ćeš… Nema tu nekog prijateljstva.

Tumačićete to kao njihovu bezobzirnost naravno. Sebični su, svet je surov, svet je koristoljubiv, eto dok ste imali (a kad ste pa imali, smete li da se zapitate takvi kakvi ste?), svi su bili oko vas, a sad nikog.

A KO SU SVI, DA PROSTITE?

Zaista, odgovorite: ko su svi? I gde to ima da nema nikog?

Ukratko, ideja o štednji vas je toliko izludela da ne znate šta pričate. Štedite na hrani, štedite na lepom danu, to je progresivno, štedljivi ste prema dobrom raspoloženju, niste ludi da se svaki čas nasmejete.

Gledanje filma, primećivanje da je nebo lepo, a neki svet koji hoda gradom i nije tako strašan, naprotiv, ima ih vedrih i svakakvih, obična kafa bez povoda negde usput, jer vam je, eto, došlo – sve su to stvari koje brižljivo čuvate za specijalne trenutke, niste ludi da se razbacujete bez povoda.

Moram da vam kažem, jeste – ludi ste. Potpuno.

Da Vas podsetimo:  Monika

Neću da ulazim u to ko vas je i kada ubedio da uživanje mora da se zasluži, a svaki dinar u znoju i s teškom mukom zaradi – ali lagao vas je i matori ste, taj vam odavno nije nikakav izgovor.

Sada ste vi ti koji to radite drugima. Zato i beže od vas.

Dosadni ste, da pričamo bez uvijanja. Povod za kafu, ’ajte molim vas. Povod za kupiti sebi nešto. Veze za svaki posao, ma je l’ moguće? Je l’ ste probali ili načuli pa niste ludi da pokušavate okolo i da se razočaravate?

Štedite vi vaša razočarenja za ozbiljne stvari. Zamislite, uzmete pa se tako razočarate jednom, pa opet, pa opet – pa šta ćete posle? Da, daleko bilo, prestanete da budete u šoku i razočarani? Svašta.

VI STE, JEDNOSTAVNO, CICIJA

Dakle, ne samo što ste cicija da sebi ulepšate život, vi ste cicija i da sebi dopustite neprijatne trenutke. Da uložite, eto, taj rizik i probate pa – a kuku majko – ne uspete! Odluke takođe ne donosite, odluke su za druge. Neka oni posle odgovaraju za njih, vi ste štedljiv čovek. Uzdržan. Skrušen čak. Slomljeni ste i samo vam još neke odluke fale.

Vi, znači, ne uživate, ne trošite (a da biste imali morate i trošiti) i ne stvarate (isto kao prethodno), vi ne pokušavate (što svakako ne uvećava vaše šanse da u nečem uspete) i niste ludi da donosite odluke – neka to rade drugi umesto vas.

Moram da vas razočaram – nikom normalnom ne pada na pamet da razmišlja o tome šta biste vi mogli eventualno sa svojim životom, i još da ga na kraju nabedite da vas je upropastio, izdao, ako ništa ono bar zario nož u leđa.

Da Vas podsetimo:  Zašto Srbi neće da budu Srbi

Ljudi se klone nesamostalnih, neprijatno im je. Osete se kao da pričaju s maloletnicima, ako me razumete. Niko ne želi odgovornost za lica s posebnim potrebama, osim ako je daleko bilo slučaj stvaran i živi u porodici i tu je i ne izigrava nego zaista… Ma, to je već tragedija.

Ne tešite se, vi ste malo veća tragedija od toga. Bacate – misleći da štedite – jedino što imate za dar od Boga, sebe. Vreme. Sebe. Osmeh i ljude. Sebe. Život i lep dan. Sebe. Ljubav. Sebe. Talenat za nešto. Sebe.

Štedite, svaki dan ste tužni, jedete šta ne volite, ne pušite šta volite, ne oblačite se kako volite, zaboravili ste šta uopšte volite, stan vam ne liči ni na šta jer ne mislite na to kako biste vi voleli da izgleda, srećni su neki drugi i sreća se dobija preko veze – aplicira se i nešto se smulja i niste vi krivi što je svet pokvaren pa se snađe.

Uostalom, šta će vam ta đubrad? Je l tako? Nije? Pa kako nije kad ste do malopre pljuvali po svemu i sve je bilo krivo a život jedna muka božja?

Za početak prestanite da štedite tako upadljivo, to je veoma ružna osobina i ne izgleda ni malo lepo, ljudima ne prija i terate ih od sebe. Posle probajte da se ponašate kao normalna osoba. Mic po mic, preži će vam u naviku. Možda…

Ana Radmilović

Kolumnista

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime