Beogradska Opština Palilula unizila praznik Hristovog Vaskrsenja do potpunog besmisla iz – neznanja!
Preti mi opasnost da postanem najčitanija baba-blogerka, ali ne zbog stila, uvida, razdanjivanja, nego zbog – Jelene Milić 😆. Dva put sam reagovala na njeno pojavljivanje u javnosti i imala oko 25.000 čitanja! To je za jednu babu i prekoviše. Da mi je svako dao po „evritj“… Šta bih…? Pa ja bih, kakva sam, to sve podelila, otišla kod frizera i ostavila samo za sahranu. Kad smo kod sahrane, znate li da se u Beogradu naplaćuje tzv „ekshumacija“? Za svakog ko je ikad registrovan da je tu sahranjen, naplaćuje se, kažu, ne znam, po sto evra. Plus sahrana! I što ti stave račun na sanduk da si ga platio, i to košta 700 dinara, kažu. Samo da spuste ceduljku na mrtvački sanduk! Tako je bilo. Da li se promenilo na bolje ili je još gore – ne znam. Moj deda je rođen u pretprošlom veku, umro u prošlom, nisu mrvice ostale od njega, al`, eto, mora i za njega da se plati „ekshumacija“. Al` dođe dan kad je i mrtvima – dosta!
`Ajmo redom. Ili preko reda, jer ne vidim nigde red. Sve je koloplet. Zmijski. Sad ću na udah da zagnjurim, pa ću da stanem da uzmem vazduh. A pričaću o malim stvarima kojima se ubija Srbija. Malim. Onim koje činimo mi, nesvesni da tako izdajemo zemlju, sebe i Boga. Jer Bog se izdaje i danas, na Veliki Četvrtak 2018, ili, kako bi stari Srbi rekli, a Patrijarh Pavle bi napisao – leta 7527. Pa je l` znate da su naši Patrijarsi ovako brojali godine? Što li su to radili…?
Čitam novine. Nisam rekla da kupujem, čitam on line izdanja. Piše: na Veliku Subotu i na Vaskrs u Beogradu, na Tašmajdanu, pored „jedne od najlepših crkava“ (a grđe nema, samo liči na Gračanicu, ko nije bio neka sad zna. No, sveta jeste, kao i svaki naš hram. Uvek se pomolim svetom Marku kad nešto veliko pišem. Jevanđelista je, pomaže uvek, imam u iskustvu), opština Palilula organizuje „Uskršnji karneval“. Obično se prekrstim kad vidim šta se dešava, ali ovo je mnogo ozbiljno i opasno za krštene ljude. Zašto?
Reč „karneval“ nastala je od carne levare, što zači „ukloniti meso“. Zašto? Zato što su maskirane povorke svuda, u svem hrišćanskom svetu održavane na poklade, a poklade su poslednji dan pred velike postove. To je služilo da se malo iživiš pod maskama, pa uđeš u ozbiljno sagledavanje sopstvene duše kroz post i snažnu molitvu da ti Bog pomogne da se ispraviš, da ti bude bolje, još bolje i još bolje. Pokladne povorke su se vekovima održavale isključivo pre Božinjeg posta, Vaskršnjeg, Petrovskog… Znam. Magistrirala na tome. Tako bilo u Veneciji, tako u Riju, tako svuda…. Ali na Strašnu Subotu – nikada i nigde! Nikad, bre!
Da ideš da se veseliš kad majka, koju poznaješ, sahranjuje svoje dete?! Pa da l` je to normalno? Kakvo je to nepoštovanje života i smrti, kad je reč o ljudima! A kako li je tek kad Bogomajka sahranjuje svog i Božjeg sina?! Ne kaže se u našem narodu džabe „Ne stigle te materine suze“.
Pa kako se to desilo da mi ne znamo šta valja i kako treba…? Prosto. Državnički 😇. Naredila komunistička država da Boga nema na Nebu, nego samo Veliki vođa, „Veliki sin svih naroda i narodnosti“ postoji na zemlji, i da decu tako treba učiti. Kad se to desilo? Decembra 1942., na zasedanju AVNOJ-a u Bihaću. Tad je SKOJ postao USAOJ koji je trebalo da brine o mladima, ali i o deci. Deca su bila, bez pitanja i bez izuzetka. upisivana u Pionirsku organizaciju od 7. do 14. godine. U 15-oj su postajali drugovi omladinci. Šta je bio cilj Pionirske organizacije? Da uzgaja piliće u komunističkom inkubatoru, kako bi Kompartija imala „dobro odgojen“ kadar za večnu podršku „božanstvu“ na zemlji. Da se ne zezamo, radili su oni i dobre stvari. Kako?! Pa njih su odgajali ljudi-hrišćani. Još je bilo morala u običnom čoveku. Veronauka ukinuta tek 1952. godine. Nije sve bio partijski moral. Nešto se nosilo iz kuće. Šta? Nosili su se ostaci poznavanja Božjih zakona. I znalo se da je njihovo kršenje – greh. U kući se znalo. Ali kada je poubijana inteligencija u Srbiji, listom i redom, da ni jedan istinski uman ne ostane ni za pelcer, kad je spominjanje Boga bilo zabranjeno, kad su tajne službe dobile uniforme u obliku mantije, polako je izumiralo znanje o istinskim, svevremenim, kosmičkim vrednostima.
Jednog dana, behu to devedeste, u zemlji u kojoj su do tad vešani anđeli, dođe vreme da zmije skinu košuljice. Opšta „transformacija“. Pioniri više nisu bili pioniri nego „Prijatelji dece“. Kako?! Zar deca bila prijatelji deci?! Ne. Dotadašnja Pionirska organizacija pripadala je Savezu za socijalističku brigu i staranje o deci. Ne… Za društvenu brigu… Jeee… Kako beše? Tako nekako. Ma, menjali su ime svako malo, ko će sve da zna, ali ćud nikako. Tu su bili odgovorni komunisti, koji su brinuli o deci. Da se neko od dece ne izmetne 😆. A deca su bila u pionirskim odredima u svakom odeljenju, svake osnovne škole. Kad je to izbačeno iz škola, ovi matori, do tada stalno zaposleni po opštinama i Gradskim komitetima, preobukli su se u „Prijatelje dece“. I dalje se zalagali za vrednosti kod malenih, ali – nije bilo novih ideja, a Boga se u suštini odrekli… Ostalo pravoslavlje na formi. I, naravno, bivše pionirske aktiviste i instruktore više niko nije hteo.
Danas se ne zna da je sve što je bilo najbolje, uglavnom bilo angažovano oko dece. Donka Špiček je ostala omiljena do smrti, kao častan, ma fantastičan čovek. Voleli su je svi redom i s razlogom. Ona je nas drugove pionire pripremala za Prvomajsku paradu. Išli samo najbolji đaci. I to od crkve Svetog Marka, pored Tita, pa se iza Skupštine uđe u Kosovsku ulicu, i opet do crkve Svetog Marka. Ne idu deca celim Bulevarom, pa da crknu. Ona nije dala. A bio red, ne smeš da zucneš. I šta imaš da zujiš? Posle sam gledala kako se Donka na Televiziji borila za seriju „Sivi dom“, protiv generalice Zore Korać, koja je žarila i palila televizijom tih godina. I pobedila je Zoru, da se zna. Pa svi smo gledali tu seriju. Kod Donke je sve bilo pravo, pokoj joj duši. Ona je umela i htela da se za to bori. O Dušku Radoviću da i ne pričam. Odvedu ga među drugove pionire, a on, onako sa gustim obrvama, ozbiljnog izgleda, preplaši decu na smrt, a onda ih svojom rečju nahrani i zagrne toplinom. Ali, jednog dana došlo vreme da su i takvi – nepoželjni. I šta da rade obični sekretari „Pionira“…?
Aki, iznenada, se desilo – čudo! Pesnikinji, satiričarki, glumici i reditelju, pokojnoj Vaski Jukić Marjanović pade na pamet nešto divno – da deca po školama oslikavaju Vaskršnja jaja. I ona se bavila pionirima, ali je rođena u Vukovaru 1935., pa, valjda, progovorila Srpkinjica iz nje. A i sin joj je, rekoše mi, poginuo sad u ratu… Gradskoj organizaciji za brigu o pionirima to Vaskino se jako dopalo! Pa to bi moglo da se organizuje na Studentskom trgu u Beogradu, ispred Etnografskog muzeja, kao mali etno-vašar, a da stručnjaci iz Muzeja pomognu deci da ovladaju starim tehnikama šaranja, da se ne zaborave. Tu sam bila kad je pozvan Etnografski muzej. Živi svedok sam.
Kažu u muzeju: „Ne može. Skupština grada je dala ekskluzivno pravo na farbanje jaja na ovom trgu kod nas jednoj agenciji. SPONI“. SPONA je bila humanitarna organizacija Srpskog pokreta obnove, koji je tada upravljao gradom Beogradom. „Ekskluzivno pravo na farbanje jaja?!“, zapita Gradski sekretar bivše pionirske organizacije. Zaćuta. Zaneme. „A izvinte da pitam, ko je do sad davao dozvole za farbanje jaja?! Kroz vekove? Od nastanka hrišćanstva, mislim…“. Besno reče – „Sramota!“ i zamisli se. I sad ti gledaš čoveka, druga i komunistu, kako brani decu i Vaskrs od – monarhista… Ja se prekrstih. Sad znate kako sam postajala sve pobožnija.
Srećom, doseti se taj drug sekretar da je tada na vlasti na Vračaru bio Maršićanin iz DSS i on pozva njihovog Sekretara za decu Marinu da pita da li može to negde kod njih da se organizuje ovo. Javi Marina da može. I stignu s Vračara korpe sa farbanim jajima na kojima piše – „Koštunica“. Umesto „Hristos vaskrse“, kako se uvek govorilo. Al`, dobro, šta da radiš… Deca prvi put javno oslikavala jajca. Da te Bog sačuva kako. Kao da je to neka igrarija. Lepili slike Kasandre. (U to vreme, bila je to najpopuranija španska serija. Iz moje zgrade, majka i dve devojčice nosile tortu Kasandri na aerodrom kad je ta glumica stigla u Beograd. Bila gužva, izgazili i njih i tortu. Majke mi).
Sledeće godine „Prijatelji dece Palilule“ su sve to organizovali na Tašmajdanu. Ali, mislim, na Veliki Petak, ili beše na Veliki Četvrtak… Pa, bilo pre 30 godina, ko će da se seti. I to samo oslikavanje. I sad to preraslo u „karneval“… Karneval na Tašmajdanu. A tu je negde i spaljen Sveti Sava. Tu na Tašmajdanu. To se onda zvalo Vračar… Sadašnji Vračar je tada bio izvan gradskih zidina, pa je velika pretpostavka da su mošti spaljene između današnje Crkve Svetog Marka i Sportskog terena Taš. To se brdašce onda zvalo „Čupina umka“. E, baš tu negde se organizuje i ovaj karneval za decu. Toliko neznanje Opštine Palilula je nekako… zastrašujuće!
Tamo gde nije bilo Titovih pionira među Srbima, čuvala se tradicija, pismo, igra, vera. Evo dokaza za Božić u Australiji, blizu Melburna…
Ova deca će da sačuvaju našu tradiciju od nas u matici. Jer mi pravimo karnevale na veliku Subotu, ne oni! Veselimo se kad majka oplakuje svog sina… Božja majka. Greh je to koji, kao vrisak, uzlazi na nebo. A na Tašmajdanu, rekoh, biće i ovo. Evo objavili: „U subotu od 20h, na drugom izdanju Velikog uskršnjeg karnevala, uživaćemo uz note i stihove beogradskog benda Dr BEAT. 😊🎶“… A naš Patrijarh, kao Mitropolit Beogradsko-karlovački, na sve to – ništa! Otac Trajan, starešina crkve Svetog Marka – ništa! Kao da ih boli uvo za nas i našu decu… Ružno. Ali da ne kvalifikujem. Nešto valja prepustiti Bogu…
Ne bih ja tamo odvela dete, ma da me ubiju. Vodiće mene moje dete na Tašmajdan tog dana, ali u crkvu, na Liturgiju. Blagovesti su pale u isti dan… Njega nisu vaspitavali Pioniri, mada je morao da bude drug Član. Vaspitavala ga je majka. I deda!
Perla
blogfrket.blogspot.rs
