Sada kada su se svetske okolnosti promenile, i kada SAD i NATO gube svoj uticaj, a sile koje su nama naklonjene po pitanju očuvanja Kosova i Metohije – kao što su Rusija i Kina – jačaju, mi vodimo politiku potpune predaje
Unutrašnji dijalog koji sprovodi predsednik Srbije Aleksandar Vučić treba da posluži za podelu odgovornosti i kao pokriće za konačnu predaju Kosova i Metohije.
Vlast nas stalno uverava kako nikada neće priznati Kosovo kao nezavisnu državu, međutim tu moramo da razlikujemo sledeće: od njih se ne očekuje da saopšte javnosti da je Kosovo nezavisna država i da je mi kao takvu priznajemo. Tako jasno izraženo priznanje od njih niko nije zahtevao. Suština je u tome da oni politikom koju sprovode realizuju kosovsku nezavisnost, bez jasnog definisanja i saopštavanja javnosti da to čine. Ako se složimo oko toga da takozvana kosovska nezavisnost zavisi isklјučivo od pristanka Srbije, i da bez pristanka Srbije SAD ne mogu da realizuju novu mapu Balkana, time odgovornost vlasti u Beogradu postaje još veća.
Nedavno sam ponovo pregledala knjigu „Vikiliks-tajne beogradskih depeša“ autora Nikole Vrzića, koja je objavlјena 2011. godine, tj. pre dolaska Srpske napredne stranke na vlast. U njoj su analizirane originalne poverlјive depeše i izveštaji stranih diplomata koje otkrivaju planove zapadnih sila za otceplјenje Kosova od Srbije, ali i odnos prethodnih demokratskih vlasti u vezi sa tim pitanjem.
Kontinuitet pogrešne politike
U knjizi autor na samom početku, opisujući prethodnog predsednika navodi da „on balansira između predaje, izdaje i straha od sopstvenog naroda i da je u predaju i izdaju ušao svojevolјno“.
Ako izuzmemo da su te reči posvećene Borisu Tadiću, da li možemo danas da ih poistovetimo sa sadašnjim predsednikom?
Dalјe autor analizira američku strategiju K1, kojom oni žele da ubede Srbe kako im Kosovo nije bitno. Da li postoji veštije osmišlјen način od toga da predsednik države Srbije govori kako ne treba da slavimo i veličamo poraze (misleći na Kosovski boj) i da hvali junaka, velikog vojskovođu i stratega Murata, za kog „ovi naši nisu dobri ni skute da mu nose“.
U Vikiliks depešama iz 2007. godine jasno se vidi da zvaničnici EU zahtevaju od Srbije priznavanje Kosova pre ulaska u EU. Postavlјa se pitanje kako to da je Aleksandar Vučić ovu činjenicu otkrio tek nedavno, kada ja iz Aranđelovca saopštio kako moramo da napravimo drastične promene u našem odnosu prema Kosovu, kako bismo postali član EU. U dalјoj izjavi novinarima on se poziva na raspravu u javnosti, odnosno unutrašnji dijalog koji sprovodi, sa već unapred pripremlјenim rešenjima i na profesora Kutlešića, koji je na prvom okruglom stolu u okviru unutrašnjeg dijaloga izneo ideju o „realnoj uniji Srbije i Kosova“.
I poslednje čega treba da se podsetimo iz ove knjige je model dve Nemačke koji se već 2007. pominje od strane nemačke diplomatije kao rešenje koje se Srbiji nudi i koje podrazumeva model za koegzisitranje sa nezavisnim Kosovom (nešto slično onome što nam velikodušno nudi profesor Kutlešić). Ovde autor komentariše da se srpska kosovska politika od 2008. godine svodi na „tiho neproglašeno sprovođenje perverzne balkanske varijacije modela dve Nemačke u kojoj Srbija ne priznaje Kosovo tako što kosovske Srbe gura u zagrlјaj Prištine. A i to samo privremeno, do konačnog srpskog priznanja nezavisnog Kosova. U ime beskonačnih EU integracija“.
Ne priznajemo da priznajemo
Sada se postavlјa pitanje zašto mnogi nezavisni politički analitičari, kako sebe predstavlјaju, ne analiziraju kosovsku politiku Srbije od 2012. godine u svetlu Vikiliksovih depeša iz prethodnog perioda? Zbog toga što bi došli do zaklјučka da je sadašnja vlast načinila mnogo krupnije i smelije korake u pravcu formiranja kosovske državnosti i guranja Srba pod okrilјe nezavisnog Kosova od prethodne vlasti.
Potpuno je jasno da se politika Zapada prema Srbiji nije promenila, već su se samo promenile političke figure u Srbiji koje takvu politiku sprovode i sve ono što je učinjeno od 2012. godine je u skladu sa planom zaokruživanja kosovske nezavisnosti.
Umesto obećanja da će poništiti dogovore koje je prethodna vlast potpisala, SNS je potpisala Briselski dogovor a sada vidimo i da se obavezala na potpisivanje sveobuhvatnog dogovora o normalizaciji odnosa sa Prištinom, kojim treba da definišemo drastičnu promenu prema Kosovu, odnosno konačno odustajanje Srbije od Kosova. Potpisivanjem takvog ugovora sa Prištinom, Srbija će priznati Kosovo.
Ako govorimo o položaju Srba na Kosovu i Metohiji, on se takođe drastično promenio od 2013. godine i potpisivanja Briselskog sporazuma, a zatim demontiranja barikada, postavlјanja granice i carine između Kosova i ostatka Srbije, gašenja institucija države Srbije na teritoriji južne pokrajine, integracije policije i pravosuđa u kosovski sistem, učešća takozvane „Srpske liste“ u institucijama koje rade pod Ustavom i zakonima Republike Kosovo, dodelјivanja međunarodnog telefonskog broja Kosovu i svih drugih poteza kojima se realizuje kosovska nezavisnost.
Srbija je okrenula leđa Srbima na KiM
Drastičan položaj Srba se ogleda u sledećoj činjenici. Srbi na Kosovu i Metohiji su godinama suočeni sa mnogobrojnim opasnostima koje im prete s albanske strane, ali su i pored toga bili rešeni da ostanu u svojim domovima i da se bore za opstanak države Srbije na Kosovu i Metohiji. Međutim kada su osetila da im je matična država okrenula leđa, da se neprijatelјski odnosi prema njihovom opiranju da postanu državlјani Republike Kosovo i da su u borbi za opstanak prepušteni sami sebi, oni su tek tada osetili potpuno beznađe. Obišla sam srpske enklave na Kosovu i Metohiji otprilike godinu dana nakon potpisivanja Briselskog sporazuma, i tada su mi lјudi u Gračanici, Orahovcu i Velikoj Hoči rekli da su izgubili nadu, i da su od potpisivanja Briselskog sporazuma mnogi Srbi rešili da istaknu tablu „Kuća na prodaju“.
S druge strane, svedoci smo toga da albanska strana nije realizovala ništa u pregovaračkom procesu što bi nama išlo na korist, pa čak nije spremna ni da dozvoli formiranje Zajednice srpskih opština koja bi trebalo da funkcioniše kao nevladina organizacija u okviru Ustava i zakona Republike Kosovo.
Srbija je sada u paradoksalnoj situaciji, imajući u vidu činjenicu da smo se suprotstavili NATO-u kada je ta organizacija bila na vrhuncu svoje moći, kao i SAD koje su tada bile jedina vodeća svetska sila.
Sada kada su se svetske okolnosti promenile, i kada SAD i NATO gube svoj uticaj, a sile koje su nama naklonjene po pitanju očuvanja Kosova i Metohije – kao što su Rusija i Kina – jačaju, mi vodimo politiku potpune predaje.
U trenutku kada je nasilno odvajanje Kosova i Metohije od Srbije, pokrenulo talas separatizma u EU, mi ne postavlјamo pitanje zvaničnicima Brisela o njihovoj odgovornosti. Kada je agresivna američka spolјna politika dovela do istorijskih migracija sa Bliskog istoka u Evropu, zbog bombardovanja i razaranja država na Bliskom istoku, mi ne postavlјamo pitanje ko je za to odgovoran? Ko je odgovoran za porast terorizma u svetu?
Umesto da postavlјamo pitanja, mi želimo da prihvatimo probleme Brisela i da ih sa njima podelimo, iako mi kao država nemamo nikakvu odgovornost za probleme koje su nastali, već smo i sami oštećena strana.
Poslednji momenat
Jedini način da očuvamo Kosovo u sastavu Srbije i da povratimo suverenitet, jeste da drastično ispitamo politiku evropskih integracija, jer je ona klјuč svega. Neophodno je da se u Srbiji vodi otvoreni dijalog o evropskim integracijama, a ne o Kosovu i Metohiji, jer moramo kao društvo da sagledamo realne činjenice o tome kakvu koristi Srbija može da ima od ulaska u EU i s druge strane kakve posledice ćemo pretrpeti. Vidimo da se sada povećala podrška ulasku Srbije u EU, i da su SAD rešene da tim putem definišu situaciju na Balkanu u sopstvenu korist.
To je za njih korisno iz više razloga, pre svega zbog obaveze Srbije da pre ulaska u EU potpiše mirovni dogovor sa Prištinom i s druge strane, to im je idealni način da odvoje Rusiju od Srbije i Balkana, jer je proces evropskih integracija suprotstavlјen razvoju odnosa sa Rusijom. To će u narednom periodu biti klјučni zadatak za Zapad, gde će se fokus prebaciti na Srbiju, jer je Srbija centralna zemlјa na Balkanu, a ne deo Zapadnog Balkana kako nas predstavlјaju. Bez prekidanja veza Srbije i Rusije, u sadašnjem geopolitičkom kontekstu, dovodi se u pitanje sav dosadašnji učinak Zapada na prostoru Balkana. S druge strane, ukoliko Srbija prekine veze sa Rusijom ona će dugoročno izgubiti svaku mogućnost da očuva svoj suverenitet i integritet.
Kao društvo moramo da zahtevamo od političkog vrha da proglasi neuspeh pregovora sa Prištinom u Briselu, da zatraži povratak dijaloga o KiM u UN, i da uz pomoć Međunarodnog prava, Rezolucije 1244 i naših saveznika koji se takođe drže Međunarodnog prava, povratimo naše pregovaračke pozicije uz istovremeno održavanje unutrašnjeg dijaloga o evropskim integracijama.
Dragana Trifković, direktor Centra za geostrateške studije
stanjestvari.com
Ovi sto vladaju vama mi ne bi ni sedeli ni pozdravili se takvim degenericima glupaci i primitivci pa sta cekate kada je Ovaj Vucicev satanista da vam pomogne a gazda mu je Albanc i cela vlada kada ih vidim utroba mi se prevrca od glupaka Dacica koji nezna nista ,Vucic sve sto kaze lazov ovaj MMF moze da prica samo nepismenima a ovde u Skandinaviji deca znaju vise negoo kod nas u privrednu komoru i po opstimana cela drzava je africki mentalitet nista nezanju samo misle sta ce da piju i jedu a zive 90 % u Beogradu u tudjim kucama i stanovima .To su deca koja su konfikovala nasim dedovima koji se borili u kanalima za slobodu i dodjose divlji a pitome pobise i sva sreca moji roditelji odose za vreme Tita i mi .pa mi smo vise po svetu nego u Srbiju nazalost.