Ne trebaju nama teroristi…

0
33

„Kakav smo to narod postali“, pitao se glasno jedan stariji čovek na autobuskoj stanici ovog jutra, okružen nekolicinom svojih ispisnika. „Jedan dan čovek ubije ženu, pred decom, pa ubije sebe; Drugi dan čovek ubije dete, pa ženu, pa iseče ljude… Ne trebaju nama teroristi… Dovoljni smo sami sebi.“

1 foto N1Klimaju glavom. Mudro. Povlače dim iz uvijanih cigareta dok radničkim, grubim rukama stežu poluprazne kese u kojima je stao tek jedan hleb i poneki paradjz i zagledaju niz ulicu dolazi li taj autobus.

„Ma, sve su to krivi ovi iz bivše vlasti“, kreće jedan od njih. „Oni su dozvolili sve loše i upropastili porodicu, oni su…“ Gledam u starca zadivljen količinom njegove gluposti. Pre nego što sam poželeo da se umešam u njihov razgovor, odbrusio mu je drugi starac: „Ne lupetaj. Zveri i budale ubijale su i decu i žene i porodice i za vreme Tita. Ali si tad imao samo jedan program na televiziji i slušao si samo ono što ti je bilo dozvoljeno“.

I krenu tada čovek da nabraja jezivom preciznošću: „Metod Trobec silovao, ubio i spalio pet ili šest žena. Šefka Hodžić ubila trudnicu i izvadila joj dete iz utrobe. Bećir Kečo ubio ženu. Višnja Pavlović i neki plaćenik uz nju ubili dečaka zbog krvne osvete. Drago Udovičić u Banjaluci ubio osmoro ili devetoro dece, nisam siguran davno je bilo. Đorđe Adamović ubio četvoro u Boru osamdesetih godina… Vinko Pintarić ubio petoro.“

Onaj što je pokušao da okrivi „žutu bandu“ za sve pogleda ga i upita surevnjivo: „A kako ti pa to znaš?“ U tom trenutku, upitani mu se približi i reče ispotiha „A ti zaboravljaš gde sam ja radio?“

Imao sam u tom trenutku osećaj kao da se nalazim u nastavku nekog od naših kultnih filmova posvećenih radu policije i državne bezbednosti. A onda sam na poslu uspeo da pronađem još nažalost gomilu masovnih ubistava: Stravičnih, krvavih, brutalnih, neviđenih. Ubistava u porodici, ubistava ljubavnice…

Ali stvarno, šta nam se dešava?

Šta je u glavama onih koji ubiju svoju ženu i dete? Šta je u glavama ljudi koji govore kako je „normalno udariti ponekad ženu“? Šta je u glavama onih koji ih osuđuju na smešne kazne zatvora? Šta je, bre, u glavama ljudi koji brinu o bezbednosti građana Srbije??? Zar je moralo da nam se desi da u roku od sedam dana imamo dva krvava pira u centrima za socijalni rad? Ili je ipak mogao poneki policajac (makar i komunalni) da bude u objektu?

Traže ljudi ostavke Đorđevića i Stefanovića. S pravom, naravno. Baš kao što ih, naravno, neće ni dobiti. Ko pita građanina ove zemlje za bilo šta, kada ovu zemlju vode najpametniji, najmudriji, najgenijalniji sinovi i kćeri? Uostalom, više je razloga što ova dvojica neće podneti ostavku. Pre svega – iako se formalno za to ne pita – mogao bi Veliki Vođa da iskoči i uzvikne „Ne dam Đoleta, ne dam Vuline!“ Budite sigurni, ni jedan ni drugi – ne znaju šta znači. A i Đorđević je tek nedavno nasledio od Vulina svoj resor, pa još nije stigao da se bavi svojim poslom.

Da se ne lažemo: nisu čak ni njih dvojica toliko kriva: Nikad nemojte zaboraviti – porodično nasilje, rasprostranjeno u Srbiji, naročito po unutrašnjosti – uvek se pravda „običajima u narodu“. Socijalni radnici, policija, sudije (naročito u već pomenutoj) unutrašnjosti – puni su razumevanja za „muškarca“ koji je „malo ćušnuo ženu“ i puni osude za „kalašturu koja se drznula da ga prijavi za nekakvo porodično nasilje“.

Iskreno, mislim da se ništa neće desiti dok ne promenimo zakon: Dok fizičko nasilje u porodici ne počne da se tretira kao akt domaćeg terorizma, a ubica svog bračnog druga ili deteta – kao terorista. Napad na porodicu kao osnovnu ćeliju jednog društva (za mene lično) jeste terorizam.

Toliko od mene.

Aleksandar Bećić

www.kolumnista.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime