„Kakav smo to narod postali“, pitao se glasno jedan stariji čovek na autobuskoj stanici ovog jutra, okružen nekolicinom svojih ispisnika. „Jedan dan čovek ubije ženu, pred decom, pa ubije sebe; Drugi dan čovek ubije dete, pa ženu, pa iseče ljude… Ne trebaju nama teroristi… Dovoljni smo sami sebi.“
Klimaju glavom. Mudro. Povlače dim iz uvijanih cigareta dok radničkim, grubim rukama stežu poluprazne kese u kojima je stao tek jedan hleb i poneki paradjz i zagledaju niz ulicu dolazi li taj autobus.
„Ma, sve su to krivi ovi iz bivše vlasti“, kreće jedan od njih. „Oni su dozvolili sve loše i upropastili porodicu, oni su…“ Gledam u starca zadivljen količinom njegove gluposti. Pre nego što sam poželeo da se umešam u njihov razgovor, odbrusio mu je drugi starac: „Ne lupetaj. Zveri i budale ubijale su i decu i žene i porodice i za vreme Tita. Ali si tad imao samo jedan program na televiziji i slušao si samo ono što ti je bilo dozvoljeno“.
I krenu tada čovek da nabraja jezivom preciznošću: „Metod Trobec silovao, ubio i spalio pet ili šest žena. Šefka Hodžić ubila trudnicu i izvadila joj dete iz utrobe. Bećir Kečo ubio ženu. Višnja Pavlović i neki plaćenik uz nju ubili dečaka zbog krvne osvete. Drago Udovičić u Banjaluci ubio osmoro ili devetoro dece, nisam siguran davno je bilo. Đorđe Adamović ubio četvoro u Boru osamdesetih godina… Vinko Pintarić ubio petoro.“
Onaj što je pokušao da okrivi „žutu bandu“ za sve pogleda ga i upita surevnjivo: „A kako ti pa to znaš?“ U tom trenutku, upitani mu se približi i reče ispotiha „A ti zaboravljaš gde sam ja radio?“
Imao sam u tom trenutku osećaj kao da se nalazim u nastavku nekog od naših kultnih filmova posvećenih radu policije i državne bezbednosti. A onda sam na poslu uspeo da pronađem još nažalost gomilu masovnih ubistava: Stravičnih, krvavih, brutalnih, neviđenih. Ubistava u porodici, ubistava ljubavnice…
Ali stvarno, šta nam se dešava?
Šta je u glavama onih koji ubiju svoju ženu i dete? Šta je u glavama ljudi koji govore kako je „normalno udariti ponekad ženu“? Šta je u glavama onih koji ih osuđuju na smešne kazne zatvora? Šta je, bre, u glavama ljudi koji brinu o bezbednosti građana Srbije??? Zar je moralo da nam se desi da u roku od sedam dana imamo dva krvava pira u centrima za socijalni rad? Ili je ipak mogao poneki policajac (makar i komunalni) da bude u objektu?
Traže ljudi ostavke Đorđevića i Stefanovića. S pravom, naravno. Baš kao što ih, naravno, neće ni dobiti. Ko pita građanina ove zemlje za bilo šta, kada ovu zemlju vode najpametniji, najmudriji, najgenijalniji sinovi i kćeri? Uostalom, više je razloga što ova dvojica neće podneti ostavku. Pre svega – iako se formalno za to ne pita – mogao bi Veliki Vođa da iskoči i uzvikne „Ne dam Đoleta, ne dam Vuline!“ Budite sigurni, ni jedan ni drugi – ne znaju šta znači. A i Đorđević je tek nedavno nasledio od Vulina svoj resor, pa još nije stigao da se bavi svojim poslom.
Da se ne lažemo: nisu čak ni njih dvojica toliko kriva: Nikad nemojte zaboraviti – porodično nasilje, rasprostranjeno u Srbiji, naročito po unutrašnjosti – uvek se pravda „običajima u narodu“. Socijalni radnici, policija, sudije (naročito u već pomenutoj) unutrašnjosti – puni su razumevanja za „muškarca“ koji je „malo ćušnuo ženu“ i puni osude za „kalašturu koja se drznula da ga prijavi za nekakvo porodično nasilje“.
Iskreno, mislim da se ništa neće desiti dok ne promenimo zakon: Dok fizičko nasilje u porodici ne počne da se tretira kao akt domaćeg terorizma, a ubica svog bračnog druga ili deteta – kao terorista. Napad na porodicu kao osnovnu ćeliju jednog društva (za mene lično) jeste terorizam.
Toliko od mene.
Aleksandar Bećić
www.kolumnista.com
