(Ne) verujte našim očima

2
607
Foto: FreeImages / Cierpki

Učestale prozivke i napadi u proteklom periodu na račun Radio-televizije Srbije (RTS), a sa različitih strana i sa različitim motivima, učvršćuju potrebu za pokretanjem ozbiljne i stručne javne rasprave o tome kakav zaista javni servis danas imamo i kakav bi on trebao da bude.

Zahtevi za poboljšanjem pojedinih emisija, primer sa emisijom „Da, možda, ne“, kao i za „popravkom“ serije o Nemanjićima i slični predlozi, predstavljaju samo, metaforički rečeno, pokušaj krečenja kuće koju bi inače trebalo iz temelja renovirati. Takođe i zahtevi za smenom odgovornih rukovodilaca, bez obzira koliko su i opravdani, ne bi bili i dovoljni, jer samim tim i takvim intervencijama suštinski se gotovo ništa ne bi postiglo.

Pravi odgovor je, dakle, u pokretanju temeljnih reformi tih ustanova koje nazivamo javnim medijskim servisima, a one bi, naravno, trebale da uključuju, nakon što se to utvrdi, i pomenute smene nesposobnih i (ne)odgovornih rukovodilaca.

Na početku treba jasno reći da je RTS, ranije RTB, gotovo uvek bio uz vlast, tačnije uz vladajući režim i podržavao i promovisao njegovu politiku – manje ili više svojevoljno ili uz pritisak. Upravo je to suprotno od onoga što bi ova kuća, kako je to utvrđeno Zakonom o javnim medijskim servisima, a što je predviđeno i samim njenim Statutom, trebalo da radi – da je jednako udaljena i od vlasti i od opozicije, kao i od bilo kojeg centra moći.

Ono što danas najviše opterećuje RTS-a i bez čega se on teško može zamisliti kao javni servis, jeste nerešeno pitanje stabilnog i nezavisnog finansiranja (50 odsto iz budžeta, a 50 odsto taksa), zatim tu je ozbiljan problem nepotizma i kronizma u kadrovanju, što je i osnovni izvor poltronstva, mediokritetstva, neprofesionalizma, neslobode i nestručnosti, a što sve skupa sprečava razvoj javnog servisa. Sa ovim su povezani i problem nikad sprovedene lustracije, potom i mnoge nerešene finansijske i druge poslovne afere, nedovoljna transparentnost u pogledu poslovanja, kao i višak rukovodilaca i često njihova nedovoljna stručnost, zatim i neadekvatna unutrašnja organizacija i sistematizacija.

Umesto da se rehabilituje i jača informativni program, suprotno tome, naglasak se daje zabavnim sadržajima. Čak vidimo da su i neke emisije koje pripadaju Informativnom programu vremenom izgubile svoj raniji profil i poprimile više zabavni karakter… Takva tendencija opasno ugrožava primarni zadatak javnog servisa, a to je da informiše, zatim da obrazuje, pa tek onda i da zabavi.

Informativne emisije, pre svih Dnevnik, ne bi trebalo tek samo da izveštavaju, prenose informacije, a posebno ne bi smele da to rade selektivno. Građani očekuju da javni servis ide dalje od toga – da istražuje događaje, ukazuje na njihove uzroke, da razotkriva malverzacije svih vrsta, posebno kriminalne radnje i sl., da obelodanjuju sve ono što bi moglo da nanese štetu javnom interesu i samim građanima.

Dodatnu kočnicu RTS-a u ispunjavanju uloge javnog servisa čini i strah kao dominantno raspoloženje među zaposlenima, na svim nivoima. Kod onih na nižim pozicijama to je najčešće strah od gubitka posla ili smanjenja plate, a kod onih na višim položajima to je strah od gubitka privilegovane pozicije. Te strahove prema „nižim slojevima“ često podgrejavaju i sami rukovodioci obično kroz najave spiskova tehnoloških viškova, otpuštanja, a sve očito sa ciljem da se učvrsti poslušnost, tj. da se održi „politika netalasanja“.

Nezadovoljstvo zaposlenih izaziva i praksa dovođenja tzv. „zvezda“ spolja kada i u samoj kući ima kvalitetnih i obrazovanih kadrova ali, nažalost, često potisnutih.

Nedopustivo je da se novinari i urednici, pogotovo javnog servisa, a toga smo bili svedoci i u poslednjem predizbornom periodu, otvoreno i javno zalažu za bilo koju političku opciju ili da učestvuju u političkoj kampanji neke stranke ili političkog kandidata. To je protivno ne samo Etičkom kodeksu novinara Srbije, već i sam RTS tu odredbu ima u svojim temeljnim dokumentima, a koju bi naravno trebalo da poštuje.

Radikalna transformacija treba da se odnosi i na tzv. prateće ili zajedničke službe koje su takođe „slaba karika“ kuće. Posebno treba preispitati i valorizovati rad Pravne službe RTS-a, za koju mnogi navode da je često neefikasna. Ne treba zaboraviti da ljude često više muče nepravda i nezakonitost nego same male plate, zato je iznad svega važno maksimalno voditi računa o pravdi i pravičnosti a, iznad svega, o zakonitom poslovanju.

Jubilej 60 godina Televizije Srbije, nekadašnje Televizije Beograd, koji se obeležava u ovoj godini, mogao bi da bude pravi trenutak za generalno pospremanje, tj. da se podvuče crta i odlučno krene u temeljnu transformaciju RTS-a, u izgradnju istinskog i nezavisnog javnog servisa.

Miroslav Karlica, urednik u Programu za dijasporu RTS-a

danas.rs

2 KOMENTARA

  1. Mislim da je RTS u nezavidnom položaju jer je svako malo vlast proziva za favorizovanje opozicije, prete „žutomi“ Bujketu, „žutoj“ Olji a opozicija se žali da su premalo na programu RTS. Biti objektivan u takvoj situaciji nije lako. RTS se dosetio pa je smanjio broj političkih emisija i uopšte, što se politike tiče, sveo stvar samo na izveštavanje. Meni lično to odgovara, političke emisije su mi dosadne i ne mogu više da gledam svadje u „talk show-u“. Oni koji vole politiku i političare, mogu da gledaju po ceo dan prenose skupštine na drugom programu. Oni koji vole da gledaju Vučića, Vulina, Brnabićku i ostale simpatične face iz vlasti mogu da gledaju Pink, oni su tamo svaki dan. Oni koji naginju opoziciji nemaju „svoju“ televiziju i to je zaista jedini objektivni problem. N1 se, u nedostatku druge, tu profilisao kao opoziciona televizija mada nisam siguran da to jesu, ali sama činjenica da ponekad pozovu nekog opozicionara u goste im stvara taj imidz.
    Vlast je uvek bila i biće u prednosti na RTS-u jer po prirodi stvari RTS mora da izveštava i prati rad Vlade i Predsednika, gde idu, šta rade, s kim se sreću… I nikad ne kažu preedsednik SNS Aleksandar Vučić, nego predsednik Srbije, kad neko drugi bude predsednik biće i on slično tretiran. Dobro, činjenica je da je Vučić kombinacijom pretnji, talentom za glumu, proizvodnjom afera, stalnim izjavama i neumerenom željom da stalno bude u medijima uspeo u tome da svaki dan bude na svim televizijama, uključujući i RTS.
    Najveći problem na RTS-u su loša sistematizacija i male plate. U tekstu se kao negativna praksa spominje dovodjenje „eksperata“ sa strane. Autor bi trebao da se raspita koliko u svetu košta transfer nekog poznatog voditelja sa jedne na drugu televiziju.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime