Svi slobodnoumni i pravednoljubivi građani Srbije ,,zagrnuti u patriotski šinjel“, treba da podrže zahteve radnika u fabrikama FIAT– a iz Kragujevca i GOŠE iz Smederevske Palanke – kao i ostale ugnjetene radnike – koji traže veoma malo, odnosno traže da im se plate bar ,,mrvice“ za utrošenu energiju, vreme i proliveni znoj. LJudska humanost i dužnost nameću nam obavezu da branimo unižene i obespravljene koji su shvatili da ,,nada nema pravo ni u koga do u Boga i svoje ruke“ te su sami i podigli štrajk da ostvare svoja prava Zato neka bude borba neprestalna, jer bez borbe nema pravde, kao što ni ,,Nebo nema bez groma cenu“. Car Dušan je u 14. veku rekao da se sloboda i pravda ne dobijaju govorima, a niti sa molbama, već se ,,sloboda i pravda osvajaju“. Pomozimo obespravljenm sužnjevima da bar delimično ,,osvoje“ prava na ono što su zaradili, jer bez toga oni nemaju egzistenciju, odnosno zakidanjem zarada njima se ukida pravo na život.
Najveći ekonomski, kulturni, socijalni i svaki drugo zločini su napravljeni u Srbiji nakon Srpske oktobarske revolucije 2.000 godine. Devastirana je država, uništena privreda, pokradena imovina i rasterani stručni kadrovi iz svih oblasti. Zarobljeni su materijalni i ljudski resursi. Uvedena je neoliberalna ekonomija i doneti antisocijalni zakoni. Umesto srpske kulture i srpskog pisma, naturane su nam tuđe ,,vrednosti“. Zemlja je zapala u neokolonijalno ropstvo u kome su naši građani postali najamni radnici kod stranih gospdara kao što je to slučaj i kod FIAT-a iz Kragujevca i Goše iz Smederevske Palanke. U takvom statusu i opštem stanju koje nam je nametnuto (pored eksploatacije materijalnih i ljudskih resursa te obespravljivanja radnika i ekonomskog pustošenja zemlje), imperijalistički silnici su nastojali, a i dalje nastoje, da zatru istorijsko pamćenje srpskog naroda, da unište duhovnu vertikalu i kult srpske nacije. To sistematski rade na raznorazne načine, a posebno je izraženo nametanje pseudo-krivice za sve nesreće koje su se dešavale na Balkanu. Da bi nas abolirali od nametnute krivice, zahtevaju bezuslovno srpsko samoporicanje, autošovinizam i totalno menjanje svesti građana. Na to su naseli neki naši ,,velikaši“ pa su (u cilju održanja na vlasti), prihvatili nacionalnu inferiornost te samoporicanjem zagovaraju menjanje svesti građana.
U ovakvom stanju, kakvo je danas u našoj zemlji, protivnici radnika i njihovih prava, a i prava svih građana su: strani imperijalisti (okupatori), antisocijalni (antisrpski) zakoni, neoliberalna ekonomija i domaći ,,velikaši“, odnosno vladari, a pravo ime bilo bi vazali.
Da bi se izbavili iz neokolonijalnih kandža, neophodno je da se u što kraćem roku napravi koncentracija srpske meritokratije i ostalih patriotskih struktura – sindikata, neorganizovanih radnika, individualnih poljoprivrednika, studenata i đaka i svih slobodnoumnih i pravednoljubivih patriota (bez interesnih i ukaljanih partija) sa ciljem da se menja politički kurs i utvrde dugoročni ciljevi održivog razvoja Srbije, kao i postupne radnje i procedure. Novi koncept razvoja ne može se izgraditi preko noći. Treba doneti dosta važnih političkih odluka, zatim set propisa sa mnoštvom ideja i principa sa kojima se može odgovoriti na sve sadašnje i buduće izazove. Svakako, novim konceptom (Strategijom) razvoja treba predvideti korenite društvene reforme i napraviti programe ubrzanog razvoja. Na samom početku neophodno je napraviti dosta predradnji i to: ubrzano raditi na meritokratizaciji države i jačanju državnih institucija, izvršiti reviziju SSP, zaustaviti dalji proces pridruživanja EU, odbaciti koncept neoliberalne ekonomije, odbaciti politiku razvoja (opstanka) putem stranih direktnih investicija i uporedo raditi na stvaranju ekonomske suverenosti (razvoj putem domaćih subjekata), zatim stvarati domaće bankarstvo, stvarati domaću spoljnu i unutrašnju trgovinu, reorganizovati i optimalizovati javni sektor, te stvarati optimalnie modele za javno-privatno partnerstvo i ……..
Sinergijom srpske meritokratije i ostalih patriotskih struktura može se napraviti pravi preporod Srbije.
O našem današenjem stanju, u kome se nalazi privreda i društvo u celini, najbolje govori stanje u industriji. Naime, podaci govore da je današnja industrijska proizvodnja ispod 40 % nominalne industrijske proizvodnje ostvarene u 1989. godini. Dobar deo tog sunovrata odnosi se upravo na period nakon 2000. godine, kada su rađene neoliberalne „reforme“.
Najveći uzročnici ekonomske i društvene erozije i neokolonijalnog stanja u kome se sada nalazi srpsko društvo su antisocijalno zakonodavstvo i neoliberalna ekonomija. Neoliberalizam nije koncept konzistentne ekonomske politike, već je to isključivo ideologija tržišnog fundamentalizma, pa čak i dosta šire od toga. U suštini to je ideologija neoliberalnog globalizma koja ima tedenciju pretvaranja celokupne ljudske realnosti (emotivne, kulturne, društvene, psihološke i filozofke komponente) na tržišni način funkcionisanja. Suštinski posmatrano, neoliberalizam nije ništa drugo do oligarhijsko-korporativni fašizam putem koga imperijalističke sile (bez vojske) drže u ropstvu manje razvijene zemlje.
Našoj zemlji, odnosno našim vazalima, nametnut je 2.000 godine konept neeoliberalizma (koji je kodifikovan pod imenom ,,Vašingtonski konsenzus“). Promenom vlasti 2.012. godine očekivalo se da će se odbaciti taj koncept, ali desilo se sve suprotno. Nove vlasti su nastavile da ovaj koncept još vernije provode.
Stvoren je sistem u kome su radnici, od strane imperijalistčkih eksploatatora, maksimalno eksploatisani, poniženi i obespravljeni. Oni su primeri pravih sužnjeva iz 21. veka. Takvo robovanje nije zabeleženo ni u sistemima koji su se nazivali robovlasničkim. Današnji sužnji ne mogu čak ni fiziološke potrebe obaviti u toaletu, već im se naređuje da nose pelene. Zaštitu i pomoć nemaju od nikoga. ,,Nebesa su im zatvorena, ne primaju ni plača ni molitve“, a velikaši (vladari) ,,zarobili sebe u tuđina…..velikaši proklete im duše“, nit vide proliveni znoj radnika nit suze gladne dece. A vlasnici sužnjeva i njihovih sudbina, ne haju ni za znoj radnika, niti za suze gladne dece. Te će im suze na ,,nos skakati“, a i nepravda će ih ,,zgubati“ pa će im sveća pre goreti na opelu, nego na piru.
Zbog nepravde i poniženja, koja se provode nad radnicima, pravednoljubivi građani trebaju podržavati i pomagati proteste i realne zahteve radnika koji se bore za radnička prava i osnovno ljudsko dostojanstvo. Pored toga, neophodno je stalno ukazivati vladajućoj strukturi na propuste i katastrofalnu ekonomsku politiku. Sve kritike trebaju biti argumentovane i konstruktivne te uz kritike nuditi i bolja rešenja radi poboljšanja opšteg stranja i standarda građana. Bez obzira na katastrofalnu ekonomsku i socijalnu politiku vladajuće strukture, nisu društveno prihvatljiva kritizerstva bez nuđenja boljih rešenja, odnosno ne mogu biti prihvatljive neargumentovane kritike uperene na stvaranje haosa i nereda u društvu. Akumulirano nezadovoljstvo građana ne sme biti usmereno protivu države, jer je to ,,zločin protivu sebe“, a u to smo se već uverili u nedavnoj prošlosti kada smo i zapali neokolonijalno ropstvo. Takve greške ne smemo ponavljati. Zato srpska meritokratija, zajedno sa ostalim patriotskim slojevima društva, treba u svojim politikama nuditi realne reforme i programe ubrzanog razvoja društva i sa takvim politikama zameniti politikanstvo koje je u praksi od 2.000 godine pa sve do današnjih dana. Vreme je da patriotska meritokratija doće na vlast i povede društvo u bolju budućnost. Stoga i kažemo ,,Neka bude borba neprestalna, neka bude što biti ne može“.
Jovo R. Drobnjak
