Nebo nad Nikšićem

0
1076
Zoran Šaponjić / Foto: printscreen (iskra.co)

Mokri do gole kože, među krstovima i ikonama, među svećama i među sobom, na pola puta od neba do zemlje, prolazili su kroz Nikšić ljudi u kolonama. Jedna je preko Kule i Čakora zamakla nebom ka Pećkoj Patrijaršiji i Gračanici, druga preko Durmitora i Žabljaka Mileševi, još jedna ka Morači, pa još jedna ka Ostrogu i Prevlaci Miholjskoj… Dve su se susrele iznad Nikšića i nije pala krv nego su se braća izljubila, pomirbožala, pozdravila, pa je svako otišao svojim putem… A put im svima isti.

Hodali su sinoć Nikšićani i nisu mogli da stanu. Hodali su i kad su prestali da hodaju, hodali su i kad su zaspali, i kad su počeli da sanjaju, hodali su i kad su mislili da stoje, hodali su i kad su se probudili, uzela ih sila za ruku i vodila iznad grada i kroz grad, na pola puta od neba do zemlje.

Jednu je od kolona vodio dečak sa velikim plavim očima. Nosio je krst, padala je kiša, a dečak nije plakao, i nije mu bilo hladno, nego se radovao, i sve, dok je hodao kroz Nikšić, izgovarao je molitvu, jednu istu i nije prestajao: Oče naš koji si na nebesima, da se sveti ime tvoje, da dođe carstvo tvoje… Oče naš koji su na nebesima…

Svu noć nebom nad gradom prolazile su kolone… Ko bi izbrojao toliki narod… A što bi ga ko i brojao? Ko je još prebrojao kapi kiše, ili zvezde na noćnom nebu? A, što bi ih i brojao? A ko je još kapom zastavio vetar iznad Durmitora? A, što bi ga i zastavljao kad se vetar zastaviti ne može?

Svu noć nad Nikšićem padala je kiša. Slivala se u bezbroj slapova nad gradom i u hiljadama svetala. Na Nedelju praštanja oprala je sve pred sobom, sprala svaki greh sa duša naroda.

Da Vas podsetimo:  Posle nevidljivih aviona, NATO ima i nevidljivu pomoć! CRNOGORCI SU TO PRVI ISPROBALI

Litiju koja je nebom nad gradom prošla, abilo je gluvo doba noći, predvodio je dečak sa velikim plavim očima. U rukama je nosio krst. Ljudi su išli za dečakom i plakali. Vijorile se zastave, nebom nad Nikšićem prolazili krstovi, stotine i hiljade njih, ko bi ih prebrojao. A, i što bi ih brojao?

Uskovitlala se noćas nebesa nad Nikšićem. Sve se izmešalo, i zastave i ikone, i krstovi i narod i oblaci, i kiša koja se slivala u slapovima u hiljadama preliva i hiljadama boja, među strašnim znamenjima. Ko je noćas umeo da čita, mogao je mnogo pročitati ne nebu iznad Nikšića. I, šta je bilo i šta će biti.

Hodali su sinoć ljudi kroz Nikšić. Ko bi ih mogao prebrojati. A, što bi ih ko i brojao? Samo jedan da je sa krstom i ikonom prošao kroz grad, dok su se sa neba slivali slapovi, bilo bi dovoljno… Gospod bi uslišio njegove molitve.

Nema toga ko je noćas u Nikšiću zaspao i ko čitave noći nije nebom hodao. Među krstovima i ikonama, među strašnim znamenjem. U noći kad počinje veliki post, kad se sve u čoveku uskomeša i uskovitla,

Gospode Bože, takvu sliku niti sam kad video, niti ću je videti. Kad su se negde u ulici ispred glavnog trga, sinoć, dok je prolazila litija, uskovitlale zastave i krstovi na njima, likovi svetaca, molitve, povici „ne damo svetinje“, kad se sve to pretvorilo u jedan veliki vrtlog, u jednu strašnu silu. Zastao sam na tren, oduzetih nogu od straha koji me protresao do poslednjeg damara, stajao sam na ulici, a nisam dodirivao zemlju, zadrhtao mokar do gole kože…

Nebo nad Nikšićem u noći litija.

Zoran Šaponjić
Izvor: iskra.co

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime