Nebojša Jevrić: Buvljak

1
277

Ovde oni koji nemaju ništa prodaju onima koji imaju manje od njih. Bajoneti, tri vrste, drveni konjić, ekspres lonac, plišani meda, cipele, telefoni, porodične fotografije koje kupuju oni koji su ostali bez porodice, Šešeljeve knjige, Mirine knjige, Laza Kostić „Pletisanke”…

„Izvol’te, gledajte, što više gledate, manje vidite. Svratite žene, snižene cene kod mene. Otimajte, drpajte, trpajte. Snižene cene kod mene.”
„Odakle si?”
„Baja iz naselja Braća Jerković. Imam dobre slike, imam dobar lavor, jeftin, imam dobru čuturicu, kašike, viljuške, kasete. Patike, torbe, papuče tanjire, knjige, šoljice, kafe, sve jeftino. Cene su po dogovoru. Naval’te žene na mene. Bolje ovako nego da idem da kradem. Ono što zaradimo, zaradimo. Da preživimo, da preživimo. Branko zvani Baja. Imam tu nekih par knjiga i tampone pa šta bolje ide. Knjige ili tamponi? Ide nešto. Garderoba i to.”
Devojčica Fatima, koja je tu, na buvljaku, s mamom, ima pet godina. Crta po knjizi. Na buvljaku raste.
Pocepana suknjica pokriva tanušne noge, sama kost, pa izgleda čudno što devojče uopšte stoji.
„Tu su i stare pare. Sto komada dvesta dinara. Novčanica od 5.000.000.000 dinara. Novčanice od pet miliona, sto miliona, od milion. Narode, navali ako hoćeš da budeš milioner.
Imam penziju od 12.000, platim struju, platim komunalije, šta ostaje? Radio sam 43 godine i tri meseca. I otišao sam u penziju, dali su mi 12.000. Daju mi pola, 6.000, i u drugom delu 6.000. Od toga se ne može. Radio sam na Veterinarskom fakultetu. Zovem se Dedić. I sad radim na buvljaku. Juče sam bio na Zelenom vencu, juri policija. Inspekcija ne da. Ovde ne diraju, ali pedeset dinara uzimaju da uđeš. Za čišćenje, kao, ali ne čiste. Samo što ne spavam ovde. Od ’95. godine. A 70 godina mi je. Smešno mi je ovde. Ali šta ćeš, da se dopunjava penzija. Ovo mi je bolje, kad malo dopunjavam penziju.”
„Zovem se Tripko Zurovac. Od Mostara. Proda se nešto, ali retko. Bude dana ni komada. Jednom sam bio osam dana, ni dinara. Pre neki dan dvadeset i osam dinara. Evo, tri dana nisam ništa prodao. A svaki dan pedeset dinara za čišćenje. Naročito garderobu neće niko. Slabo, treba čekati. Devedeset druge godine sam došao iz Mostara. U mene su oca i majku ubili muslimani u kući. Evo, nema dva meseca, dolazila ta međunarodna ekipa, vadili mi krv. Da upoređuju s te koske nagorele. Od sve dece vade krv, i od strica. Stric živi u Nišu, i od njega vade krv. Kaže, da se može ustanoviti. Nebojša kažeš da se zoveš? Bio je pre rata Nebojša Čeliković, novinar u Sarajevu. Musliman. Umirala mu deca i on otišo kod hodže da mu da zapis. Hodža mu rekao da mu da vlaško ime. Tako muslimani nas zovu. I Srbe i Hrvate.
Imam tu i ćerku, zeta, ženu i tako. Ima dana kad ne mogu u kući. Izađem malo na trg i tako. Sedamdeset i pet godina imaću o mom rođendanu. Tripun dan.”
Lutam buvljakom. Ovde oni koji nemaju ništa prodaju onima koji imaju manje od njih.
Bajoneti, tri vrste, drveni konjić, ekspres lonac, plišani meda, cipele, telefoni, porodične fotografije koje kupuju oni koji su ostali bez porodice, čegrtaljke, igračke, dečji automobilčići, lusteri, lampe, Šešeljeve knjige, Mirine knjige, Laza Kostić „Pletisanke”, knjige na engleskom, knjige na francuskom, Vinetua, cipele, telefoni svih vrsta, cveće, odlikovanja, satovi, olovke, otkinute telefonske slušalice, igračke iz „kinder jaja”, video-kasete, noževi svih vrsta, čajnik…
Bakica zabrađena maramom, zgurena u jednom ćošku, moli me da je ne slikam.
„Oni donesu robu iz smeća i prodaju je za deset dinara. A ja moju robu ne mogu da dajem za takve pare. Nemoj, sine, molim te da me slikaš. A što je bitno kako se zovem?”
Cale legenda ostao je bez žene. Umrla mu je Cana od ciroze. „Na terasu Doma JNA”, tako smo zvali parkić preko puta Doma JNA, gde smo žicali lovu i šljokali, došao je jednoga jutra ožalošćen, noseći njene cipele.
„Umrla je Cana i, evo, doneo sam ove njene skoro nove gilje da tapnemo za neku kintu. Treba da joj popijemo nešto za dušu.”
Do podne je Cale zaustavljao prolaznike nudeći cipele svoje pokojne žene na prodaju.
Cipele nije prodao, bile su to razgažene, smrdljive, ispucale crvene sandale.
Kupio sam tada za kilo vinjaka jednu Caninu cipelu.
Sutradan se Cale pojavio s novim cipelama, nađenim u kontejneru ili drpljenim ispred nečijih vrata.
„Cana i ja, kad nešto obećamo, to budi siguran da je tako. Znaš ti moju Canu. Umrla je nesretnica. Ajde, pazari ove njene gilje da kupimo neku šljoku.”
Opet sam kupio cipelu.
Ispred Otvorenog tržnog centra gori vatra.
Cale i Verka prodaju robu izloženu na blatnjavoj zemlji. Prošlo je deset godina od kada nisam video Caleta.
Cale drži cipelu u rukama. Osedeo je. Lice mu je naduveno.
„Gospodine, umrla mi je žena. Ovo su njene cipele. Kupite cipele. Ovu su njene cipele. Znam da vam ne trebaju, ali nama treba da popijemo nešto za njenu dušu. Da joj sveću zapalimo.”
„Hoću”, kažem, „ali samo desnu cipelu da kupim.”
„Biće, jesi li ti to, Biće?”
„Ja sam Cale.”
„Pa gde si bio? Na mardelju? Preko?”
„Tu sam.”
„Svi su ovde, na buvljaku. I Simke, i Paun, i braća Gale, i Vlada Mentol, svi.”
Kupujem cipelu za kilo vinjaka.
Uskoro će nestati novobeogradski buvljak. Gradiće se tu autobuska stanica. Sve što puzi i gamiže, umesto na buvljaku, razmileće se ispred gradskih pijaca.
Volim da odlazim na buvljak. Naročito zbog knjiga. Ujutru oko sedam već su prodate sve vredne knjige. Mora se ustati u pet, zajedno sa suncem, da bi se pronašle vredne knjige koje kupuju još retki zaljubljenici koji nemaju novca za knjižare. Znam dvojicu pisaca koji su napravili svoje biblioteke.
Njihove biblioteke su ostale u Hrvatskoj.
Knjige prodaju oni što su ih nasledili od oca da ih snahe ne bi izbacile iz stanove jer skupljaju prašinu. Knjige kupuju i trgovci koji ih za bedne pare prodaju antikvarima. Još bednije ih plaćaju prodavcima. Čitave biblioteke se sele na buvljak. Posle odlaska pesnika B. A. za Pariz, sve njegove knjige našle su se na buvljaku. Ima tu knjiga s posvetama „nalepšoj levičarki”, onda „jedinoj mojoj”, u potpisu poznat pisac. Posvete tužne jer knjiga nije postigla efekat.
Ispred Otvorenog tržnog centra izbeglice prodaju cigarete. Jedan bond sto dinara. Ne volim da vidim cigarete na ulici, to me na predratno stanje podseća, na raspad države.
Podseća me na ono bonda… bonda.

Nebojša Jevrić

ekspres.net

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime