Svedoci smo kako je on bio ponosan na ekonomski rast od 3 procenata, što je bez obzira na MMF, Fiskalni Savet i opomene prof. Madžara, izazovno obećavao povećanje plata i penzija za 10%, a penzionerima čak i jednokratnu pomoć od 6.000 dinara. A onda se, kao i toliko puta, ućutao, i pustio da premijerka saopšti da će penzije porasti za 5%, a da će jednokratna pomoć biti 5.000 dinara, a zaposlenima u javnim preduzećima „neće biti povećanja plata“, jer „privredni rast, do kraja godine, neće dostići 3%, kako je ranije bilo predviđeno“.
piše Prof. dr. Slobodan Turlakov 21.10.2017
***
Kako je pri ovoj vlasti sve moguće, to se može desiti da se i onih penzionerskih 5% svede na 1,25% kako je već jednom bilo , što je komentator „Dojče vele“ pojasno rečima, da je ovo najavljeno „povećanje“, u stvari, delimično smanjenje onog lopovluka učinjenog pre tri godine, kada ga je on obeležio kao izraz i posledicu penzionerskog patriotizma, na kome im je nekoliko puta čestitao.
I tako smo konačno došli do pravog stanja stvari, tj. do „privrednog posrnuća“, čije posledice neće biti jednako raspoređene, jer, eto, administracija, koja je dosegla nečuvene razmere, ona zadržava „svojih“ 10%, mada njihovih 10% znače daleko više nego kod ostalih , čije su zarade mizerne.
Nekada je Srbija imala (od 1861) 7, (od 1883) 8 ministara, od kojih je jedan bio i predsednik vlade, a danas 22 ministara + predsednika vlade, sa preko 220 pomoćnika ministara, 88 državnih sekretara, i ko zna koliko – savetnika, i sa buljukom svakojakih činovnika i pomoćnih službenika. Uz to, i ko zna koliko agencija, uprava, direkcija sa direktorima i brojnim osobljem, kojima se nedavno dodao i Nacionalni savet, sa brojnim službeicima svakojakih zvanja, sa svojim predsednikom na čelu – za saradnju sa Rusijom i Kinom, u posebnoj zgradi (nekdašnjoj Klasnoj Lutriji u Vasinoj ulici)… i sve to pod jednom voljom, u okviru neke nemušte koalicije, drugosrbijanaca.
Za vreme ministrovanja Kori Udovički bilo je reči o otpuštanju čak preko 20.000 činovnika, ali su onda shvatili da bi time izgubili 20 hiljada partijskih aktivista, i te priče su prestale, uz jednu isceljujuću napomenu – da Srbija ima manje službenika u državnoj upravi, od nekih članica EU.
A da ne govorimo o brojnim predstavništima po belom svetu, ne samo u okviru Ministarstva inostranih dela, u kom je uveden i državni sekretar za kontrolu rada zvaničnih predstavnika Srbije širom sveta, pa i u zemljama za koje se jedva zna i da postoje, i sigurno će se još neka naći , čime će se premašiti i broj Titovih diplomatskih misija, koje, doduše, onda nisu imale i ekonomske poslanike koje je uvek Dinkić i još postoje, a da se nikad nije čulo šta su ti i takvi poslanici uradili na povećanju srpskog izvoza u te zemlje.
Uveden je i pojam državnih starleta: kako je objasnio generalni sekretar Min. in. dela, Odalović: „mlade su i atraktivne, imaju diplome privatnih fakulteta i rade kvalitetno. Primljene su u Ministrstvo inostranih dela uz urgiranje političara, dok je ministar bio Ivan Mrkić“…i sve te „zvezdičičice“ su razmeštene širom sveta, po našim ambasadama.
Alal vera!
Nek se vidi čime sve mi raspolažemo, što daje za pravo Dačiću da kaže: „Srbija nezaustavivo ide ka EU!“
***
Valjda je svima jasno, čekaju nas velike turbulencije. Ne samo nas, već i druge, al se nema utisak da je naše mešanje u njih na našu korist, već da se istakne ovdašnja vlast, naravno, najpre i jedino – on. Desila se Katalonija, koja nije od juče, ali nikad kao sada. Španija ne da odcepljenje, ona smatra Kataloniju za vekovni sastavni deo zajedničke države. Međutim, to će im se desiti i sa Baskima.
Upravo kao u Engleskoj sa Škotima, a u Italiji sa Venecijom i Lombardijom. Ko zna šta se sprema Nemačkoj? Nije se badava ugurala u Bundestag i desnica, što se svakojako može odraziti na vladavinu Merkelove, a što za nas, tj. za njega može biti čitav niz neprijatnosti. I to ne samo što je Nemačka odn. Merkelova gazdarica Evrope! Tek, ispalo je, Katalonija za Evropu, kao i za Španiju ne može, a ono što se zbiva na Kosovu, za Evropu – može!
Nepravda, ali i još jedan odraz svega onoga što Evropa misli, želi i hoće sa Srbijom!
I kad se mislilo i očekivlo da će Srbija da istakne te nove nepravde prema sebi, on otkriva, ili mu je naređeno, da shvati da mu je Španija prijatelj, i staje na stranu španske jedinstvene države. Isto ono što je uradio i ovde, kad je grmeo protiv Haradinaja, kad je prekinuo odnose sa Francuskom jer su tog zločinca pustili ispod suda na slobodu, i u isti mah naredio Srpskoj listi da glasa za njega da postane premijer tzv. vlade Kosova!
Šta je tom i takvom očiglednom protivrečnošću mislio da će postići?? Valjda ne takvu glupost, da će pomoću Srpske liste, da vlada Kosovom?!
Ipak je on – tanka pamet, ma koliko verovao da je nepregledna, što mu daje za pravo da se tako i ponaša. A valjda i zato što ga dekan, g. Sima Avramović, proglašavao za najboljeg studenta u istoriji Pravnog fakulteta. Što niti je istina, niti časno, ali sigurno postoje neki jaki privatni razlozi g.Sime.
Kada je reč o Kataloniji i Kosovu, postoji grdna razlika – u kulturi i civilizaciji, pa samim tim i u spremnosti i načinima za ostvarenje svojih ciljeva. što je za nas fatalno u tom poređenju. I tu je akademik iz Užica u pravu: „Šta bismo sa Kosovom i da nam ga vrate!“ Ušli bi u Skupštinu, u Vladu, u diplomatiju. Spremni na svaki napad i svako isticanje svojih prava na račun naših, iako smo grdna većina. Sporazumeli bi se i sa Mađarima, u Vojvodini. (Nije Orban badava rekao da će snažno podržati Kosovo!)
A ko zna i s kim još sve, i sve protiv Srba! Otuda i stoga, samo je jedno rešenje, za nas istorijski mogućno i nužno, a to je – deoba, koju smo mi još pre 20 godina, a Dobrica Ćosić i pre 30 godina, predlagali.
Po Kiparskom modelu.
On, povodom Kosova, kao predlaže „unutrašnji dijalog“, što je u stvari, njegov – monolog. Nije li već jednom rekao, da zna da su Srbi protiv, ali da on neće – popustiti. Drugim rečima, on misli da je svemoguć, da može sve ono što smisli, ili što mu je naređeno, kako bi opstao na vlasti.
Nema sumnje, njega Srbija ne interesuje. Ali, trebalo bi već jednom da shvati, ako to uopšte može i ume, da bez Srbije neće imati ni vlast. I da ono što se njemu čini da radi u prilog svoje vlasti, da je to i srpska i njegova, zajednička propast.
Definitivna.
Naravno i dabome, sva krivica za današnje stanje u kom se nalazi Srbija, nije samo njegova, već pre svega onih koji su svojim glasom omogućili njegovu vlast.
Zna li se, pak, da su ti njegovi glasači, Šešeljevi sankiloti, jedna poluobrazovana, sirotinjska i potkupljiva gomila, koja ide za svojim održanjem, sve je moguće.
Pa ipak, nije smeo da se odluči – na referendum, već i zbog toga što je svestan da nema te moći koja bi tu i takvu gomilu mogla da odvoji od Srpstva, od svega onog što je srpski osećaj, koji se u njoj i kroz domaće tradicionalno vaspitanje uvržlo kao neizmenjena datost, pogotovu kad je reč o Kosovu, on ili onaj koji mu je naredio, izmislio je tzv. unutrapšnji dijalog, koji je za izdajnike kakvi su drugosrbijanci, lako izvodljiva stvar, on još nikako da se reši da ga otpočne. Već i zbog toga što ga nije moguće lako organizovati i sprovesti, sem naredbom.
Iako mi nemamo veliko poverenje u odlučnost i odsečnost SPC, ona samo po sebi, ima strah i respekt od vernika, i neće se smeti tako lako povući za njegovim idejama i potrebama. Jer, i ona ima svojih potreba i ideja, ne samo za svoj opstanak, već i šire, a pre svega u odnosu na Rusku pravoslavnu crkvu.
O SANU i Univerzitetima Beograda, N.Sada, Kragujevca i Niša… još teže je govoriti, jer će se konačno u tim naučnim i umetničkim sredinama probuditi samosvest koja višestruko preti, pogotovu što se računa na njihovu uspavanost i odsutnost.
Konačno, reč je o onima koji predstavljaju pamet i moć srpskog naroda.
Tu je i Matica srpska, koja se i svojom istorijom i svojim istorijskim značenjem za srpski narod, ne može i ne sme igrati interesima tog naroda.
Kad je reč o tzv. opoziciji, iskreno rečeno ona i ne postoji. Ne samo zato što je ona svojom većinom vezana za Evropu i Ameriku, koje nam nikad nisu bile naklonjene, do dana današnjeg. Te oni koji sebe vide na toj strani, mogu biti na sve spremni , što su već odavno.
***
Ovih dana na Batajničkom aerodromu je obeležena 73. godišnjica tzv. oslobođenja Beograda, 20. okt.1944, koju je Tito, tokom vremena , a pogotovu posle IB, ukrao od Crvene Armije i pripisao svojim partizanima, kojoj se proslavi priključili i nedavno pridošlih šest „Migova“, stigla iz Rusije, a za njima i njihov ministar odbrane, general Šojgu. Tu svečanost, on je iskoristio, na svoj naopaki način tj. da govori i o sebi, čak i o svom osiromašenju, tokom poslednjih pet godina.
Dva dana pre toga, odbio je da učestvuje na proslavi Dana BIA zbog toga što svim novinarima nije odobreno prisustvo, kako bi postavljali pitanja, kom odbijanju je dat veliki publicitet, kako bi se, naravno, on prikazao kao onaj koji štiti slobodu medija. Naravno, mi verujemo da je Bata Gašić, inače njegov miljenik i kao takav nedavno postavljen za šefa te Agencije, redukovao broj prisutnih novinra na njegovo traženje, kako bi se reklamirao kao zaštitnih slobode štampe.
Vraćajući se na Batajnički aerodrom, nastavimo njegov govor:
„Od te smrti i užasa od strane nacista, oslobodili smo se 20.oktobra 1944, a tri godine ranije, od 15 do 21.oktobra, nacistički okupatori pobili su i streljali hiljade ljudi. (ne pominjući nezaboravnu četu đaka izvedenu sa časa, i zajedno sa direktorom gimnazije, streljanih u kragujevačkim Šumaricama!) „Mi smo se 20. oktobra 1944. za uvek oslobodili!“
Mesec dana kasnije, 27. novembra 1944., u tom Beogradu, Tito je streljao preko 100 Srba, među njima i profesore Univerziteta! A potom po celoj Srbiji se rešavao tzv. „narodnih neprijtelja“. Zar sme da se govore takve neistine ? U jednoj takvoj prilici!?
„Sve ćemo učiniti da se rode i umru genercije koje neće pamtiti rat i koje će misliti dobro o sebi a ne loše o drugima, one koje će poštovati a ne podcenjivati“ .
Svaki pošten i istinoljubiv čovek morao bi da konstatuje da su to već poremećaji, koji se ne mogu ničim pravdati.
Ali i da se pita, zar on nema nikog iz familije koji bi mogao i morao da ga na ovakve nedozvoljene ekscese, upozorava?
Slobodan Turlakov
novinar.de
