Nedela pančevačkih naprednjaka iz nemačke perspektive

Gde si Pančo, druže stari, nigde te nema?”, „Pančo, brate, šta je bilo posle u Patrijaršiji?”, „Šta je Pančo, ućut’o si se nešto, uprpio se od Branka i spartanaca, a?”, „U bre Pančo, dva put si izaš’o u novine i nest’o, ja se ponad’o biće još tekstova”, „E moj Pančo, od kad si prisluškivao Milakova i Živkovića, ponestalo ti inspiracije?” pitaju me ovih dana svako malo prijatelji, rođaci i komšije. Čak mi i moja, hm, je li, vrlo bliska prijateljica, ona sa Koteža 1, poslala SMS sledeće sadržine: „Cveta jorgovan, stižu letnje noći, Pančo Pravedni, kada ćeš mi doći?” A ja šta da vam kažem? Bio sam, što bi rekli ovi moji Bosanci, u Njemačku, radio na baušteli, armirao beton, hoblov’o parkete, malao zidove, postavlj’o laminat, ugrađiv’o stolariju, malo pomag’o vodoinstalaterima i električarima, ne razumem se baš u vodu i struju, al’ mogu ono zategni ventil, dodaj cvikcange… Radio sam sve ono što pošten svet sa naših prostora radi, jedino nisam vozio taksi, za to treba poseban ausvajs, i nisam čuvao babe, to ipak, je li, kako ću… Posle, mislim se, još sam više smanjio ovu precednikovu statistiku o padu nezaposlenosti, ali dobro, ne mari, to je sve lažno ionako. I šta da vam pišem odande? Sve skockano, sve uređeno, što da vas sikiram, puno se radi, to jeste, ali kad dođe kraj meseca Pančo dobar cvaj tauzend ojro…

I osto’ bi’ ja još kod gazda-Švabe da me ne onaj Mirko iz agencije, džukela jedna, nije ispalio i skratio za neku lovu i za novu gažu… Pa dobro, ko će kome, ako ne svoj svome… Planir’o sam ionako da dođem za Božić po gregorijanskom, ali me uvrn’o Mirko, pa sam doš’o koji dan ranije. I iako sam bio skoro pola godine u tuđini, pažljivo sam pratio zbivanja u gradu. Ovi moji jarani posle šihte u kafanu, na pivu i ćevape kod Ćamila, a ja im se izvinim, kao umoran sam, kao boli me glava, kao nimije dobro, kao osećam se loše, pa odem u sobu da se smucam po netu i gradskim sajtovima…

I tamo ima šta da vidim. Kraj avgusta, fotografija iz hola Gradske kuće, gomila ljudi, svaki drži ruku na ramenu onog ispred sebe. Pomislih, šta je ovo, sunce ti božije, da im nije naš drug Branko naredio neki obred inicijacije, da sa većom posvećenošću raspolažu gradskim budžetom u korist SNS-a? Pogledam malo bolje, par uniformisanih lica, nekoliko pevača PSCPD-a, neki tipovi u svetloplavim odeždama, drže neku kao loptu, pročitam tekst, i ukapiram, nije vudu ritual, nego proslava gradske slave. Ajoj… mene otac Stanko krstio u Gornjoj crkvi kad sam bio beba, nisu moji propustili nijednu slavu, sek’o popa kolač svaki put, sve vreme socijalizma, slavili smo svaki Božić i svaki Uskrs… ali ovo nema veze sa životom. Slava je porodična svetkovina, kakva crna javna preduzeća, kakve gradske slave, kakvi bakrači! Ima među nama Pančevcima i drugih veroispovesti, ne samo pravoslavaca, ima i ovih što u Boga ne veruju, a naprednjaci svima nametnuli slavu. Pa ne možeš veru na silu uterivati, nije hrišćanski, niti je u civilne poslove treba mešati…

Proš’o mesec i koji dan, kad u potaji, otvoriše javni WC kod Robne kuće, dva i po meseca kasnili s time. Ništa presecanje vrpce, ništa koktel, ništa braunfild investicije, ni Frizerka nije došla da se obrati… nisam očekiv’o da će da objasni kako to da kvadrat renoviranja košt’o preko dve ‘iljade evra, al’ da kaže koju reč, menadžersku… Još me više začudilo da se nije pojavio naš drug Branko, da oceni radove, da pohvali izvođače, mislim, ako se iko doznaje u takve objekte, to je on, to mu uža specijalnost…

Gledam dalje, vidim stig’o novi putujući cirkus u Gradsku upravu, dobro, tamo je uvek zabavno. Pravi cirkus je visoka umetnost, a ovi naši komedijaši više su k’o učesnici smehotresne olimpijade… Udubim se u tekst, kad ono promocija najnovijeg Službinog projekta: onaj intelektualni gologuzan od Miše Vacića lupet’o nešto, skupio neku bulumentu pa marširaju po Maloj sali… Dvajes dana posle držali na istom mestu tribinu ona Milica zavetnica i još neki zanesenjaci s njome. Kao nešto je protiv vlasti, kao nešto kritikuje Vladu, i kao brani Srbe ovamo-onamo, a šeta mi se tamo po Hepi televiziji, pije kafu s Đukom… man’ se, devojče, ćorava posla, bolje radi nešto u šta se doznaješ, nemo’ da se petljaš u politiku, kad je ne razbiraš… Ovi naši, domaći zavetnici, pančevački, oni bi da urade nešto za Pančevu i Srbiju, možda se osećaju intimno da su opozicija i možda misle da imaju dobre namere, ali brate moj mili, meni ovde mnogo miriši na braću Ruse…

E pa eto kako to ide, srbski desničari i zavetnici dobiju javne prostorije kad god im se ćefne, a organizacije koje vlastima nisu po volji ni da priđu, kao da je ta zgrada nji’ova, gradonačelnika u pokušaju Pavlova i našeg druga Branka… Kao i svi MZ-ovi, uzurpirali ih Ostoja, Grba i takvi likovi, pa ne puštaju… No, pustiće, nego šta će, pa će posle da bude „nismo mi hteli, pa znaš ti mene, Pančo, ne bih ja, nego naredio Malović, pa sam mor’o…” Nisi mor’o, niko ne mora, ‘teo si…

Gledam drugi tekst, kaže Mikin Sestrić obman’o javnost, obeć’o jedno a uradio drugo. Ma, reko’ nije moguće, ta moralna gromada, taj čovek od reči, taj arbitar umetnosti, taj lučonoša kulture, humanizma, renesanse i prosvetiteljstva da obmane nekoga, to opet Đilasovi i Šolakovi tabloidi šire lažne vesti u nameri da ga diskredituju u lokalnoj zajednici! Kaže, Mikin Sestrić prvo je namerio da preimenuje Štrosmajerovu ulicu, pa su onda prosvjedovali predstavnici udruga banatskih Hrvata, pa na sastanku u Novom Sadu u Banovini obećao da neće da dira Josipa Juraja, a na kraju ipak će da promeni tablu… I šta mu je bio potreban onaj blamaž sa Matijom Gupcem i Batom Birtom? Bata da je živ, poznav’o sam ga lično, kao klinca držao me u krilu u Klubu prosvetnih radnika, pa on bi sam osudio tu lakrdiju, Matiju da uklone, sina seljačkog, onog što se još onomad, u srednjem veku, pobunio protivu bogatuna! Svaka čast Bati, on bio poslednji gradski boem, vol’o je da popije, ali pa šta, njemu je više knjiga ispalo iz ruke, nego što ih su ukupno pročitali svi gradski oci na gomili za ceo život… neka njemu ulica, i treba, ali kako to da u Pančevu nema mesta za sve, i za Štrosmajera, i za Matiju, i za Batu? Nego, najurili i Mitu, Topalovića našeg, a da niko jednu reč rek’o nije. Pa zar smo se toliko utišali, mi, potomci ponosnih militara, što smo i za manje brisu potezali, a ne da nam se sa istorijom sprdaju probisveti kojekakvi? Ne kažem, ne treba da se bodemo noževima, daleko bilo, ali da je neko javno istupio, da su se duhovi uzbudili, na protest da smo se skupili… Nego ništa… Tišina k’o u grobu, božemeoprosti.