Nedopustivo uključivanje stranaca

0
545

Izgleda da su se zapadni činioci zabrinuli za unutrašnju situaciju u Srbiji, gde je posle bojkota parlamenta od strane opozicije autokratija Aleksandra Vućića ostala i bez poslednjeg paravana normalnosti. Razume se, njima nije stalo do vrste političkog poretka u Srbiji, a znatno su doprineli Vučićevoj razobručenoj vlasti, jer je to jedini politički ambijent u kojem bi moglo doći do predaje Kosova i Metohije. Ali, kako su ovde stvari zapele, ne zbog srpske vlasti u ostatku Srbije nego zbog albanske u pokrajini, i kako je zapad iskamčio (od Albanaca) nastavak procesa priznanja u septembru, njegovi predstavnici rešili su da pacifikuju unutrašnju situaciju u Srbiji da bi Vučić na jesen bio što više rasterećen unutrašnjih neprilika.

Da nije preša, ne bi domaći specijalci Fonda za otvoreno društvo inicirali sastanak predstavnika vlasti i opozicije u vrelini leta i kada su univerzitetske ustanove na letnjem odmoru. Ono što zabrinjava, međutim, nije ova inicijativa nego odaziv dve političke strane, pa i spremnost Fakulteta političkih nauka da bude saorganizator i domaćin ovakvog skupa.

Da se razumemo: nema ničeg normalnijeg od razgovora predstavnika vlasti i opozicije kada institucije sistema zapadnu u blokadu. Ali, od kada je opozicija iz dobrih razloga napustila parlamentarna zasedanja i, uz podršku širokih građanskih protesta, zahtevala direktne razgovore o obnovi funkcionisanja zakonodavne vlasti – a tome ima devet meseci – vlast je vehementno odbijala takvu mogućnost. Prilika je odjednom iskrsla i to u režiji jedne ispostave visoke zapadne (pre svega američke) politike.

Sada nije pitanje, zašto je srpska vlast na to pristala, jer opšte je mesto da je ona potpuni zavisnik zapadne podrške. Pitanje je, zašto je opozicija (ili njen deo) na to pristala kada je Vučićev režim miljenik navodnog medijatora. Naime, najavljeno je da će se razgovori u ovom formatu nastaviti već u avgustu, što upućuje da je reč o ozbiljnoj zamisli. Šta, zapravo, opozicija može da očekuje od ovakvih razgovora?

Da Vas podsetimo:  Pamtimo Košare!

Najpre, ovde je reč o jednom delu opozicije, Savezu za Srbiju, koja je i sama konglomerat više stranaka i udruženja. U složenoj strukturi ovog saveza, glavnu reč vode grupacije koje potiču iz nekada vladajuće Demokratske stranke, koje se nikada nije odlikovala pozitivim vrednovanjem nezavisne unutrašnje i spoljne politike zemlje. Njen politički pragmatizam uvek se svodio na oportuno sleđenje smernica zapadnih političara, premda se ova vrsta pragmatizma ne može porediti sa surovim i totalno bezidejnim pragmatizmom Vučićeve ere. U ovoj razlici, ogleda se prividni paradoks da je jedna oportunistička prozapadna politika izgubila podršku zapada u korist jedne do krajnosti antiprincipijelne politike totalne vlasti. Paradoks je prividan, jer zapadna spoljna politika vrsti unutrašnjeg režima uvek pretpostavlja njegovu saradljivost u pogledu njenih strateških interesa. Ovde je idealan spoj napravljen na kosmetskom pitanju i, bar do sada, zapadni političari nisu pogrešili.

Ozbiljniji otpor Vučićevoj strahovladi ovaj veći deo srpske opozicije nije pružao sve do prošlog leta, dakle gotovo šest godina od promene vlasti (2012). Ovde mislimo na ključna državna pitanja na agendi Vlade, tj. predsednika Republike: Kosovo i Metohija, evropske integracije, približavanje članstvu u NATO, trgovinska zavisnost od EU i dr. Ne kažem da u parlamentu nije letelo perje oko drugih pitanja, ali u ovim ključnim otpora nije bilo. Tek posle gotovo šest godina Vučićevog vršljanja po sistemu, ovoj grupaciji bivše Demokratske stranke postalo je jasno da ovaj režim nema privremenu već ima trajnu vrednost za zapadnu politiku, slično režimu Mila Đukanovića u Crnoj Gori. I tada je nastala nova faza politike aktivnog otpora, šireg opozicionog okupljanja i bojkota institucija.

Iako je politika otpora posle pola godina zapala i krizu bezidejnosti, razgovor na FPN ipak je odjeknuo kao grom iz vedra neba. Ako neka evroatlantska ispostava u zemlji inicira i moderira ovakav razgovor, i ako je najavljen njegov nastavak, onda ova akcija nije za dobro demokratije u Srbiji nego za spasavanje „redova Vučića“ (vid. moj raniji članak ovde). Ako on treba da preda Kosovo za „nešto“ (osim stalne podrške za vlast), potrebna mu je savršena koncentracija i stoga unutrašnji mir u zemlji. To, naravno, ne znači da bi opozicija dobila fer i poštene izbore, da bi medijska scena ostala bez današnjih stega i da bi građani bili pošteđeni nastavka terora samohvalisave propagande, Ali na „nešto“ bi i opozicija mogla da računa, pa i to ne iz nekih inherentno demokratskih razloga nego više kao na koncesiju za njen miroljubiv stav prema razgraničenju ili sličnoj tričariji.

Da Vas podsetimo:  Sokoli u Gospiću i njihovo okružje

Ne znači da će ovako biti, ali posle skorašnjeg razgovora raste objektivni strah od trulog kompromisa vlasti i dela opozicije (njenog „demokratskog“ jezgra). Taj deo, danas dominantno prisutan, može u vreme zastoja građanskog protesta lako da pređe na kalkulus manjeg dobitka i da prihvati neki „težak kompromis“ sa vlastima, a uz zapadno posredovanje, tj. garantovanje. To je moguća računica koja bi imala dublju podlogu u ideološkoj vezanosti za zapad, koja je ovu struju srpske politike koštala vlasti. Ali, kako (vlast) došla tako i prošla, ili, ako se posreći – kako prošla tako i došla.

U krajnjoj liniji, ovom opozicionom mentalitetu u Srbiji može se učiniti politički neizvesnim put unutrašnjeg pridobijanja građanstva izgradnjom nove strateške politike. Tu bi već na kraći rok ubedljiva pretnja bojkotom izbora pokazala i vladajućoj klasi Srbije i pretencioznom stranom faktoru da se ovde misli ozbiljno, tj. u korist velike većine ljudi koji su na višestrukom i decenijskom gubitku. Problem je po svoj prilici u tome što se sa ovakvom strategijom politički dobitci mogu očekivati tek na srednji rok, recimo za četiri godine od prvih propuštenih izbora.

Slobodan Samardžić
Izvor: srbijasvet.wordpress.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime