Ništa neće biti isto. To naravno nikako ne može biti tačno. Sve će biti kao i pre. I to nije verovatno. Biće isto, samo gore. To je moguće. Može i da bude bolje. To nije nemoguće, ali svakako zavisi od toga kako se ponašamo sada. Dakle, dok traje epidemija.
Osnovni uslov da sve ne bude gore nego što je bilo, pa i da bude bolje, jeste da se razume šta donosi epidemija i šta je, imajući u vidu prirodu krize, potrebno činiti i sa kojim ciljem. A cilj bi morao biti, kao kod svake bolesti, da se stvari vrate tamo gde su bile pre, u ovom slučaju, izbijanja epidemije. Za svakoga pojedinačno to nije moguće, jer nekih ljudi više neće biti, a na neke će bolest ostaviti trajni trag. Ali za društvo jeste. Od broja obolelih i umrlih svakako zavisi oporavak. Ali mnogo više od postupaka ljudi i od političkih odluka.
Epidemija unosi neizvesnost, kada se čini da je teško razdvojiti smisao od besmisla. Na jednoj strani su razne verzije teorije zavere, na drugoj ocene da je reč o zasluženoj kazni. Dušan Kovačević, primera radi: „Moglo bi se reći da je ovo žuti karton koji nam je planeta dala“. Ovo bi se moglo reći za klimatske promene, u meri u kojoj su posledica ponašanja ljudi. Ali, epidemije i pandemije su, ako bismo tako hteli da govorimo, izraz ravnodušnosti prirode prema našem postojanju.
U stvari, nema ničeg posebno nepoznatog niti neizvesnog kada je reč o suočavanja sa epidemijom, ovom ili bilo kojom. I cilj, bar kada je reč u suočavanju sa epidemijom, bi trebalo da bude puni oporavak. Jer je reč o prolaznoj pojavi, na čije posledice možemo da utičemo, kako bi šteta bila što je moguće manja, a potom je potrebno obnoviti život koji je zaustavljen, a nije promenjen, a pogotovo ne uništen. Da bi mogao da bude bolji, jasno je, ali on je mogao biti bolji i pre nego što je izbila epidemija.
U neizvesnosti sve može da izgleda kao uzrok. I sva poređenja informativna. Pravi se greška kada se pandemija upoređuje sa ratom. Vanredno stanje je u oba slučaja, ali se u ratu društvenost povećava, dok se u epidemiji smanjuje. Cilj ratovanja jeste da se nametne volja i uspostavi novo stanje. Cilj suzbijanja epidemije jeste da se ozdravi, dakle da se stvari vrate u pređašnje stanje.
Dodatna razlika između rata i epidemije jeste u tome što je rat politička odluka, čak i kada je nametnuta, neprijateljska; epidemija je prirodna pojava. Na čije posledice, međutim, možemo da utičemo. Ovde je važno razlučiti spoljašnje od unutrašnjih uzroka. Virus je prirodna nepogoda. Prenosi se, međutim, sa osobe na osobu, neposredno ili posredno. Na taj unutrašnji uzrok možemo da utičemo promenom ponašanja. Bar dok ne pronađemo vakcinu, dakle neposredan način da eliminišemo delotvornost spoljašnjeg uzroka. Do tada, možemo da smanjimo efikasnost unutrašnjeg uzroka. Što u ovom slučaju znači smanjenje društvenosti.
Za to je potrebna određena etičnost. Recimo u antičkom smislu. Potrebna je vrlina u izboru ponašanja. Uzmimo primer nemoralnog ponašanja. Zahtev da se poštuje pravo na veroispovest i rituali koje ona zahteva. Da se traži, kao u skorašnjem zahtevu nekih vernika u Srbiji, da se ne sprečavaju obredna okupljanja vernika na Uskrs. Nezavisno od posledica po druge, vernike ili one koji nisu. To bi se smatralo sramnim, sa stanovišta antičkog shvatanja vrline u ponašanju. Na kojem, bar po nekim shvatanjima, bi trebalo da se zasniva moral vernika. Pa bi, ako su vernici u zabludi, to trebalo da im njihova crkva objasni. I da im savetuje da vode računa o drugima. Jer dok se u epidemiji društvenost smanjuje, etičnost bi trebalo da se povećava.
Cilj da se stvari vrate na pređašnje stanje zahteva i da se ne odustaje od demokratskih i da se ne poseže za diktatorskim ili revolucionarnim sredstvima. Zakoni i naređenja su neophodni, jer koordinišu ponašanje. Ukoliko je cilj jasan, dakle oporavak društva, privrede, zemlje, naroda, izbor sredstava bi gotovo mogao da bude meritokratski, što ne znači da bi bio nezavisan od demokratske saglasnosti. Takođe, epidemija nije prilika da se teži trajnim političkim promenama. Demokratija bi trebalo da omogući i odgovorno ponašanje dok traje epidemija, a i nakon njenog prestanka. Kako od političkih odluka pre, u toku, i nakon epidemije zavisi težina njenih posledica, odgovornost donosilaca odluka je neminovna. Kao što je neizbežna i promena društvenih ustanova ukoliko su one, a to je gotovo izvesno, uticale na negativne posledice epidemije.
Kada je o ovom poslednjem reč, nedostatak ustanova takvih kakve jesu može se oceniti u poređenju sa onima koje bi trebalo da postoje, ukoliko bi država bila osposobljena da osigura društvo od katastrofalnih posledica na pravičan način, sa najmanjim troškovima po dobrobit pojedinaca i zajednice. To bi moglo da zahteva i revolucionarnu promenu, koja se može izvesti demokratskim sredstvima, jer bi nedostaci trebalo da budu svima jasni i očigledni.
Ali to sledi posle oporavka, dakle posle povratka na stanje pre izbijanja epidemije. Ne činiti zlo bi trebalo da je motiv ponašanja i politike. Nikakve neizvesnosti ni oko cilja niti oko sredstava ili ponašanja tu ne bi trebalo da bude. Racionalni i moralan izbor, pojedinačni i zajednički, je moguć i dostupan. Ishod svakako neće biti da sve bude isto kao i pre, jer nekih ljudi neće biti i oporavak će potrajati, pa su društveni sporovi i sve ono što uz njih ide neminovni. Tako da cilj povratka na pređašnje stanje neće biti ostvaren, ali je koristan kako bi se uklonila nepotrebna neizvesnost.
