Nekad je dodir bio strujni udar

Eh, došlo neko zadnje vreme. Mrtve ne žalimo, naopakoga se ne sablažnjavamo, pravdu ne naglašavamo a za istinu se ne borimo. Tugu lečimo skaradim ponašanjem a očaj prevazilazimo agresijom.

I dok se nadmudrujemo da li je čovek nastao od majmuna a kokoška od dinosaurusa, dostojanstveno odustajemo od Jack Danielsa, Chivasa i Hennesya i sve više pijemo rakiju dobijenu od rođaka a kad je vino u pitanju, sve češće nam pada na pamet ona srpska podela vina pokojnog glumca Milivoja Živanovića Bambule, prvaka Jugoslovenskog dramskog pozorišta: Prvo, mora da bude ’ladno; drugo, mora da ga bude puno i treće, mora da je džabe.

I prolazimo jedni pored drugih, nezainteresovni, daleki, neprepoznatljivi, skupljeni u svojoj muci, nemi u nemoći, zaplašeni i senkom koja nas prati. I polako i tužno umiremo u sebi kao da smo živi dokaz onih Andićevih reči – Svi smo mi mrtvi samo se redom sahranjujemo.

Mada, ni taj red više nije red. Bar ne pravedan. Mladi kao da sve čine da što pre odu, pa se guraju preko reda i ostavljau starijima tugu koja leđa savija, sve više, ka zemlji. A nije uvek bilo tako.

Ja se sećam i smeha i radosti i nestašluka. I prpošnog pokazivanja lepote. I zvižduka na ulici. I dobacivanja. I nestašnih udvaranja. Sećam se kad je ženi bilo dozvoljeno da bude žensvena, kad je lepota njihanja kukova, koja prolazi pored društva na ćošku (znate one što su po ceo dan leđima pridržavali zgrade da ne padnu) bila uvod u nečije lepe snove. Sećam se kad su muškarci STVARNO, bili muškarci a ne napirlitane lutkice koje više novca daju na La Prairie kozmetiku i  Ralph Laurenov Polo nego za alimentaciju za decu.

Nekada nam je bilo dovoljno da, sa društvom, sednemo u voz do Trsta i samo se častimo špagetama ili picom. Danas se ide u šoping u New York, ili Beč ili Istanbul. Ili se, u nemogućnosti odlaska, pati i mrze roditelji što su gubitnici koji nam ništa ne omogućavaju. Danas se gladuje da bi pokazali da imate Pradinu tašnu, Burberry košulju, pantalone Viktorije Bekam ili haljinu Elisabette Franchi. Ili ste samo gladni. I očajni što polovina grada kupuje iste modele u Zari i Mangu pa se osećate uniformisani i, kao, gubite identitet. Kao da identitet određuje Mango džemper ili Zara tašna.

Nekada smo plesali jedno sa drugim a danas gledamo kako plešu sa šipkom. Nekada smo naslućivali šta se nalazi ispod a danas je sve “na izvolte”. Nekada je lepota bila nežna kao svila i meka kao pamuk a danas je tvrda kao beton i hladna kao led.

Nekada je dodir proizvodio stujni udar u telu a danas je potreban strujni udar da proizvede dodir. Nekada su želja i strast bile dovoljne a danas bez Viagre, Cialisa ili Levitre nema ugovaranja sastanaka. Sin moje drugarice zarađuje dobar džeparac radeci za jednu apoteku koja raznosi te “strujne udare” na kućnu adresu. Pošto nije hteo da nam otkrije tajnu kome sve nosi, za rođendan mu kupujemo isključivo knjige koje ćemo nas dve da čitamo…

A moral je postao po onoj romskoj – a što se tiče morala, morala sam. Devojčice od 16, 17 godina, za malo keša, ili čak i puste nade da će postati neke prizemne zvedice, postaju nekoliko minutna razonoda, u toaletu nekog splava, nekog medijskog tajkuna ili krimosa.

Svi bi da pevaju i budu poznata TV lica a oni koji uče i rade postaju poznati kao vrsni stručnjaci, negde tamo u dalekom svetu.

I svi pevaju snajka Cecine pesme a zaboravljaju na Miku Antića. I više nit živimo nit citaramo   njegovu Čarobnu pesmu .

A trebalo bi, kako bi to rekao Mika, da nam se – damari usklade sa ritmovima pulsara al’ da nikad ne zaboravimo kako se korača po zemlji.

Sofija Lelić