Istorija se ponavlja, a narod koji ne zna da izvuče pouke iz istorije, osuđen je da živi sa svim posledicama, jer kako se često kaže, istoriju pišu vetrovi. Meni deluje da u Srbiji istorija nikada nikoga nije naučila bilo čemu i da je naš narod osuđen da doživljava istoriju nepredvidivu kao i vetrove.
Ovaj tekst je deo poglavlja iz knjige ‘’Ekonomska kolonijalizacija Srbije’’, knjigu možete naručiti na e-mail: kontakt@danijelaruzicic.com ili putem web sajta: www.danijelaruzicic.com
Međutim, ono što se dešava u poslednje vreme, izgleda po svemu sudeći da je ponavljanje istorije. Mnogo puta u istoriji vlasti su izdale volju naroda, ali teško je u celoj istoriji naći primer da je volja naroda izdana tolikom brzinom i efikasnošću kao danas.
Kako je naša Vlada odlučila da štedi na građanima Srbije i kako je direktno uslovljena Međunarodnim finansijskim organizacijama i Evropskom Unijom, nije ni čudo što se to sve desilo tako brzo.
Kako su predstavnici Evropske Unije i svih ostalih organizacija jasno videli da imaju posla sa vrlo očajnim premijerom jedne zemlje u kojoj je sve na rasprodaji, napravili su tačno ono što bi svaki iskusni pregovarač u takvoj situaciji napravio – pritegli su ga, tražili su još, a juče ujutru su i dobili još! Unapred su u stvari dobili sve!
Ekonomska šansa Srbije svedena je na najmanji mogući nivo, jer je prokockala sve svoje prilike i sada je postala ekonomska kolonija – tačno ono za šta je već godinama bila i prevdiđena.
Naš premijer, Aleksandar Vučić se ili prepao puta u nepoznato ili je od samog početka bio nespreman i bez volje da zemlju povede u pravom smeru. Pred sobom je imao, doslovno pred sobom, veoma veliku podršku građana Srbije.
A danas ti isti životi građana ogledaju se preživljavanjem, bedom i siromaštvom. Ne samo da je narod bio spreman za ”put u nepoznato”, već je i mislio da se na tom putu već nalazi. Međutim, ”EU porodica” na čelu sa kancelarkom Merkel ponela se prema ovoj Vladi veoma okrutno.
Čak je i javna tajna da MMF, taj večiti simbol finansijske eksploatacije, kroji našu ekonomsku politiku. Ali, ”porodica EU” ide još dalje i pristaje samo na ono što njoj odgovara. Na primer, pokušaj usvajanja ”Rezolucije o Srebrenici” u Evropskom parlamentu. Dovoljno da se pokaže ko je gazda Srbiji.
Naša Vlada nije čak ni nastojala da se odupre ovakvim merama, što je već samo po sebi tragično. Na ovaj način kažnjeni su svi građani Srbije i to na krajnje brutalan i bolan način.
Iz strikno praktične perspektive, za srpski narod bilo bi bolje da nam je aktuelni režim odmah sve predočio i rekao da sve prihvata ili da uopšte nisu dolazili na vlast sa ovakvim namerama.
Nastupi premijera zapravo samo pokazuju sa kim ima posla. A to možemo opisati na sledeći način: vrlo moćni ljudi pogledaju vas u oči i kažu vam: U pravu ste po svim pitanjima o kojima govorite, ali svejedno biće onako kako mi kažemo! To je politika Evropske Unije. Tužno je to da je ovo tek početak i nije kraj. Berlin verovatno želi još, zadnji udarac. Situacija sa migrantima to jasno pokazuje.
Ali, jako se bojim da je Srbija već izgubila. Srbija je postala ekonomska kolonija. Srbija će izgubiti i svoj suverenitet, a Vlada Srbije kredibilitet, i ova i svaka sledeća.
Srbija tretirana na ovaj način je poražena i okupirana. Kao i u slučaju drugih kolonija, zemlji će se uzeti njeno bogatstvo dok joj se u isto vreme nameće diktatorska kontrola.
Srpski narod je izdan i sada je bitno da se što pre oporavi. Narod je nasamaren, stoga nije ni čudno zašto premijer stalno govori da odluke donosi ”u ime i za dobrobit građana”. Upravo dolazak ovog režima na vlast daje im legitimno pravo da to kažu jer ih je velika većina građana izabrala na izborima.
Građani Srbije ne smeju dugo biti zbunjeni. Potrebno je brzo se oporaviti od ovog šoka i nešto naučiti. Premijer ne govori istinu kada kaže da je svim svojim potezima spasavao građane i zemlju od još veće katastrofe. Nije on spasavao zemlju, spasavao je elitu, tajkune, a cenu za sve će platiti građani, robovska radnička klasa od koje se sada očekuje da prihvati samoubistvo.
Nakon mera štednje i opšte rasprodaje strateških i nacionalnih resursa, javnih dobara, naš spoljni dug će se smanjiti tek vrlo malo.
Vladi Srbije nije ostalo puno prostora za manevar, osim činjenice da će se i dalje zaduživati i sve dublje tonuti u dužničko ropstvo, sve dok od Srbije ne ostane samo ime, grb i zastava. Neki kažu da se Prvi svetski rat vodio puškama, Drugi tenkovima, a Treći se vodi ekonomskom kolonizacijom. Očigledno već živimo u vremenu kada se nekim novim načinima zauzimaju države.
Ubijaju nas bez ijednog ispaljenog metka
Poznati ekonomista Pol Krugman jasno govori o tome da se oporavak može postići sa velikom lakoćom, treba samo znati da se preokrene politika ”stezanja kaiša” i da se privremeno podstakne potrošnja. Krugman čak i kaže, zaboravite silne priče o dugoročnim problemima za koje nema kratkoročnog rešenja – to možda zvuči dubokoumno, ali nije.
U Osmanlijskom carstvu imali smo poreze i namete koji je u početku bivao sve manji, da bi se tokom vremena povećavao. Drugim rečima, imali smo harač. Danas u 21. veku imamo savremeni oblik harača koji je počeo da uzima sve više maha, jer prostora za to uvek ima, sve dok u Srbiji živi oko 7 miliona stanovnika.
Prvi namet koji je već udario na novčanike jeste smanjenje penzija i zarada u javnom sektoru. Teret krize u ovom slučaju najviše snose penzioneri što je socijalno osetljivo i nepravedno. Vlada Republike Srbije ovim potezom direktno štiti bogate i udara na najsiromašniji deo društva.
Drugi namet jeste porez na imovinu. Građani Srbije po drugi put u kratkom roku moraju skoro duplo više da plaćaju porez, pa se čak dešava i to da što je zgrada starija plaća se veći iznos nameta. Ovo je direktna posledica novog Zakona o porezu usvojenog pre nekoliko godina.
Treći namet je neopravdano povećanje cene električne energije za 12%. Nije istina da je MMF doneo ovu odluku. Vlada predlaže mere za uštede, a MMF je samo tu da prihvati ponuđeno. Postavlja se jedno sasvim logično pitanje, da li je demokratski da manjina eksploatiše većinu?
Zašto se ne određuje cena električne energije prema realnoj ekonomskoj situaciji i životnom standardu građana. I naravno to nije sve, povećanje cene električne energije dovešće neminovno do lanca novih poskupljenja i cena, a najpre životnih namirnica. Još jedno poskupljenje nas očekuje upravo u 2017. godini.
Harač će samo dalje produbiti recesiju u kojoj se nalazimo. Izlaz iz mraka na ovakav način nije moguć. Ekonomska politika mora da podstiče potrošnju, pre toga svakako proizvodnju, a ne štednju.
Mi danas u Srbiji imamo paradoks štednje. To direktno znači siromašan će postati još siromašniji ili socijalni slučaj, a bogatiji sve bogatiji. Ekonomska politika štednje umesto potrošnje dovešće do bankrota. Rešenje je razvoj privrede, o kojoj niko ne govori.
Dok nama Vlada govori o ”čarobnom” razvoju, pozivam ih sve da nam predstave te mere, a ima ih mnogo, dok mi malobrojni dok to dočekamo bićemo verovatno u ”emocionalnoj napetosti”, jer pre toga zahtevam tri obavezna uslova: znanje, poštenje i dostojanstvo!
Danijela Ružičić
www.danijelaruzicic.com
