(Nad) Realna Srbija, ili: Ibi i Radovan na putu za EU
Srbija se prometnula u smrtonosno opaku političku burlesku. Njena najnovija sramna predstava, posle letošnje pederijade, nedavnog dovlačenja zastave velike Albanije nad Beogradom i kultnog zasedanja NATO žreca-Trilaterale, je trijumfalni dolazak albanskog premijera Rame. Došao je albanski premijer da uzme ključeve od Preševa, iz ruku svog srskog kolege, i obavi prvu polovinu posla- zvaničnog priznavanja Kosova od strane Beograda. Istovremeno, ambasador SAD Majkl Kirbi i tutor Srbije u ime Evropske unije, Majkl Devenport, sve su uvereniji da Srbija odlično igra u ovom kabareu. Kao i ovdašnji vlastodršci i ideolozi zombirane srpske realnosti.
Mnogi među Srbima, zastrašeni mukama i poniženjima kakva u novoj istoriji nije pretrpeo nijedan narod, sa iskustvima mučkog napada od strane najveće sila sveta i njenih trabanata, nadaju se da će im javno popišavanje albanskog premijera Rame, po celom Beogradu i Srbiji, doneti neki boljitak. Do novog dana i nove uvrede. U tome prednjače današnji vlastodršci.
Oni bestidno, ali uspešno, ovde i sada, pred nama, okreću sve važeće civilizacijske pojmove naglavačke. Bežanje u ludilo nadrealnog i nepriznavanje stvarnosti, ni sebi ni drugima, poznato je kao sindrom osudenih na doživotnu robiju. Hoće da žive, makar kako.
U toj klimi, vidljivo je bujanje moralnog kukolja, zasejanog u velikim polomima prošlih vremena, pogubnih po Srbe, tokom svetskih ratova iz kojih su naoko izašli kao pobednici.
A, ustvari, izašli su uništenih najkvalitenijih gena. Vidimo danas bezobzirni prodor skorojevića, lopova, secikesa i nazovi elite, sklone raznim hohštaplerskim prečicama.
To je mizanscen i kulise tranzicije koje pogoduju ovakvim vodama. I samo u toj i takvoj scenografiji, moguće je da bivši „skojevac“ i miljenik Slobe i Mire, Tahir Hasanović, dovede Trilateralu u Beograd kao prvi mason Srbije.
Da Vuk (Drašković), od igrača kozaračkog kola i pravovernog komuniste, pa kasnije i lažnog Draže, postane evroatlanski guru Aleksandru Vučiću. Vele, on je ministar inostranih poslova u senci! Tu je, kažu, da bude ključna karika sa našim dušmanima, da nas kroz obećane evrointegracije što lakše odvuku na sporedni kolosek istorije. U ništavilo.
Samo u miljeu izdaje, oni dželatskom, neinventivnom kontrolom istine, opravdavaju razloge svog opstanka. Kao i posle nedavnih brutalnih uvreda albanskog premijera Rame, stara frajla „Politika“, ne konsultuje svoje omiljene „analitičare“, razne Anđelkoviće, već pita penzionere šta misle o izjavi kabadahije iz Tirane.
I baš zato su kao vodeći likovi iz tekuće nadrealne srpske predstave, izabrani nadrealni predsednik (u odori Kralja Ibija) i nadrealni premijer, toliko po elokvenciji i grimasi sličan tragikomičnom pozorišnim liku, Radovanu III. Vučić se i zaista se našao, konačno, pri kraju svoje balade, na celu protivničkih Vilotića, baš kao u slavnoj pozorišnoj predstavi. Smešteni su srpski nadrealisti pod istu šatru, u jednu zajedničku predstavu. I to kao dva junaka jedne tragikomedije…
U pitanju su najupadjivili likovi najnovije „iste“ vlasti, angažovani u najzapaženijoj u najomiljenijoj političkoj disciplini, od „oktobarskog preumljenja“! U sprdačini.
Ali prigušene poruke pridavljene istine, ipak se probijaju. One, na žalost, nedovoljno jasno dopiru do onih kojima je već presuđeno, ali još toga nisu svesni. Jer, sadašnji „kralj“, u kostimu verbalnog žonglera, uz asistenciju ministarstva sile, ponegde još i izmami neki meki aplauz.
Ali, na letošnju pederijadu su izveli cak 7.000, gladijatora, da zaplaše javnost. To je Srbima, koji nisu razumeli suštinsku poruku dramaturga i glavnog glumca, zaslužena kazna za neodgovorno uživanje i podsmevanje samom sebi. Svojevremeno, za vreme lagodnog samoupravljanja i grickanja Titove kapare, za buduću propast Srbije, pogrešno smo učitavali poruke lažnog kralja Ibija u pozorištu.
Onaj koji je pažljivo pratio srpsko političko glumište poslednjih decenija, pa i sva druga pozorišta oko nas, sve do sadašnjeg muka, shvata kako je to našim dželatima bila sjajna inspiracija za razumevanje naših mana. Tako su nas „pročitali“ gde smo najtanji. Bila je to prednost za već pripremljeni i eksperiment sumanute tranzicione predstave. A, ona uopšte nije komična.
Naprotiv, kasno se shvatilo da u instaliranoj prevari od 5. oktobra, ne samo odabrani glumci, već i elitni deo publike, inteligencija, kao plaćenik, učestvuje u jednoj pošasti. Naknadna analiza će, nadajmo se, ipak pokazati da je i politički i intelektualnu kukolj, dao očekivane plodove. Da li je kasno da mu se ipak doaka, i svakom drugom štetočinstvu?
U njihovom ansamblu se razigrano kerebeče CESID-ovi borci za demokratiju. NVO za ljudska prava nastupaju redom kao i kostimirani EURO-četnici i lažni socijalisti, domaći dopisnici stranih medija, koji pogane svoju sopstvenu zemlju. Naravno, i razne Žene u crnom i LGBT. Ovaj vrtlog u kome se (tragi) komično prave nevešti glavni junaci, predsednik i premijer, rečito govori o tome ko su i kakvi su.
Ta dva komedijanta sa, zapravo, tragičnim ulogama, kako je to dobro sagledao Vladimir Putin prilikom poslednje posete Beogradu, predvodnici su gubitničke nadri-elite sa kojom smo skoro izgubili suverenost.
Ali, i rupa u koju su već upale današnje vođe, sve je dublja i šira. Oni više nisu smešni. Nema za njima onog razdraganog smeha, kao nekada što se čuo za velikanom glumišta, iz Ateljea 212, slavnim tumačem Kralja Ibija i Radovana III.
Sada gledamo samo likove najgorih imitatora. Jedan od njih dvojice je letos viđen u Njujorku, sa pregolemom svitom i još golemijom gospodom, ruralnog izgleda.
Drugi je skoro postao razrok, gledajući jednim okom na Merkelovu i Obamu, a drugim na Putina. I sve to u rijeliti šou programu koji se ne prekida ni noću. Burleska u dnevnim novinama traje kao TV serija u nastavcima. Koju mi plaćamo već ispražnjenih novčanika.
Veliki srpski glumac, Zoran Radmilović, zbog koga su pojedini obožavaoci njegovog čuvenog lika Radovan III, gledali i svih 200 predstava, išao je daleko u tumačenju naših psihologija, istraživao je, koliko su Srbi spremni da u svemu, ama baš svemu, vide priliku da se sebi narugaju, pa i mazohistički samoponize. Sve, ne bi li bili drugačiji i nedodirljivi za uobičajene vrednosti.
Za razliku od slavnog glumca, koji je tu zlatnu žicu za performans negovao, sve do poslednjih predstava koje je odigrao, njegovi neuspeli dvojnici su svoje uloge karikirali po meri svojih bednih scenarija, negde van Srbije napisanih.
Skloni jeftinom posprdivanju, na račun svih smrtno realnih i ozbiljnih tema današnje srpske stvarnosti, oni ne odlažu kostime i ne odlaze kući bez šminke. Ne, oni se maksimalno trude da improvizuju na temu opstanka države. I ovako razmišljaju: „…Vlast, to sam ja, a Vi ste rulja, nezahvalna i neradna, podložna svakoj manipulaciji, i zato ste naša idealna publika.“
I uprkos svemu, oni se ne udaljavaju od scenarija pogroma istorijske i duhovne vertikale Srbije, ni za sekund. Tako šire novu dogmu, po receptu Orvela, koja glasi: hrabrost je kukavičluk, a kukavičluk je prihvatljiva realnost.
Oni šenluče na temu „promene svesti“, pijani razvaljuju riznicu srpske prošlosti, pretvaraju je u Ali Babinu pećinu, arče Srbiju na međunarodnoj sceni, bez trunke zazora, i ne dozvoljavaju da se ta predstava završi a publika raziđe. Da odahne i razmisli. Da uvidi realnost.
Život je čudo, pogotovo posle spavanja. Ponekad se ljudi probude jednog jutra u čudnim odorama i sa scenarijom koji znaju naizust (ni sami ne znaju kako) i koji će postati njihova nova suština, šta god to značilo.
Pošto bi skinuo šminku i kostim, veliki Zoran Radmilović bi odlazio svojoj kući. Do sledeće predstave. U neprikosnovenu privatnost. Imao je istinske prijatelje i istinske obožavaoce.
Ovaj današnji Kralj Ibi i ovaj Radovan III, ako se užasna burleska nastavi, poverovaće na kraju da je ona „ogromna većina“ koju su medijski i statistički izmislili stvarna, a aplauzi iskreni. E, to je još preostala enigma u čemu ce sve ovo završiti istorijskim paralelama. Hoćemo li nemi i nepokretni čekati?
Jer, sve dok se ne pokrenemo, odvijaće se predstava pod naslovom „Srbija na putu bez alternative“.
Čovek bi se upitao dobronamerno, ima li još igde ovako trpeljive i namagarčene publike. Koja, reklo bi se, neće da vidi golim okom vidljivo. Golotinju čak bez smokvinog lista. Ili je ta publika nesposobna da se bilo čemu zapanji posle gostovanja Radovana III (Vučića), kod Milomira Marica i svih prethodnih emisija, ovog sarkazmom obdarenog kljucnog novinara svih režima.
Neki, na žalost, još nisu shvatili da je to što živimo mešanja stvarnog i nadrelanog, da bi se uništio interes za autentičnu istoriju Srba i neosporive istine. A to je da Srbi uprkos svemu, pa i svoj sklonosti samopotcenjivanja i samoporicanja, kad izgube putokaz, uvek imaju temelj za novi zalet i ugled već overen od istorije.
Pre svega, da su pre više od dva veka stekli časno pravo na državu i samobitnost kao nacija. Ogromnim žrtvama i samoodricanjem. Sve to lukavo „latinski i ekumenski“, osporava im se u serijalima dnevne politike koja nudi cirkusa umesto hleba…
Drugim rečima cirkus i sprdnja je nadograđuju svuda oko nas kao paralelna stvarnost i to na račun smrtno ozbiljnih stvari…I zato Srbi “ špikovani “ dugotrajnim (samo)ponižavanjem, valjda izdržavaju kao pokusni kunići. Zato dobijaju za eliti ovakve lidere, ljude koji bi su svome amaterizmu zaista bili komični.
Zahvaljujući i njima i njihovim mentorima, kako reče istoričar Bataković u jednoj TV emisiji: „…Srbija će biti svedena na Beograd i nešto širu okolinu, a naša deca će biti šoferi medicinske sestre, a ako dobro izgledaju, biće ženske i muške prostitutke…“.
To ne kaže komičar, nego ugledni istoričar i valja mu verovati. A predstava ce trajati sve dok uslovi za ovakav kraj tranzicionog kalambura ne budu u potpunosti realizovan. Delom na oči publike kao veština srpskog Hudinija, ali, suštinski, tamo van šatre. Gde se glumcima i klovnovima i mađioničarima isplaćuju tantijeme.
Dragan Milosavljević
