Nema nazad, iza je Srbija!

Udružene vojne snage NATO, 1999. godine napale su državu SR Jugoslaviju, suverenu zemlju, koja nikom nije pretila a sama je bila pod sankcijama, ekonomski i materijalno iscrpljena. Slična sudbina je Srbiju mnogo puta u njenom dugom postojanju pohodila.

Proglašeno je ratno stanje, pozvani su rezervisti i vojnici na odsluženju vojnog roka. Otadžbina je bila ugrožena i trebalo je da se brani. Moral za odbranu kod svih vojnika je bio neverovatan, što je iznenadilo i začudilo strane stratege iz redova NATO.

Među mobilisanim vojnicima i starešinama bilo je i dobrovoljaca. Jedan od njih bio je Milan Radić, koji je dobio ratni raspored na Kosovu i Metohiji.
Borbe su bile teške, mnogo je vojnika poginulo i ranjeno .

Ratna mašinerija NATO pakta je bez milosti tukla sa bezbednih visina po infrastrukturi Srbije. Crna Gora je takođe stradala, ali mnogo manje. U Crnoj Gori je gađano selo Murino kad je stradalo šest osoba, od toga troje dece, i rt Arza gde su pali meci sa osiromašenim uranom.

Sav ostali borbeni arsenal NATO agresora bio je usmeren na Srbiju, gađana je putna infrastruktura, vojne fabrike, telekomunikacioni i elektroenergetski sistemi, vojne i civilne fabrike, stambene zgrade, bolnice i škole. Srbija je bila u ruševinama sa preko 2500 poginulih civila i 1100 policajaca i vojnika. To je bio učinak zločinaca iz NATO alijanse, zemalja uglavnom zapadne Evrope i SAD koje su bile nezadovoljne Miloševićevom vlasti i zbog toga su kaznile čitav jedan narod sa budućnošću zagađenom hemijskim i radioaktivnim otrovima. (pogledati: https://www.glas-javnosti.rs/drustvo/sta-je-srbija-mogla-da-ucini-posle-nato-bombardovanja-a-nije-7188) Najžešće borbe bile su na Kosovu i Metohiji, posebno u Metohiji gde je udarna pesnica NATO okupatora bila teroristička UČK i regularna vojska Republike Albanije..

U takvom borbenom vrtlogu, našao se i Milan Radić, dobrovoljac iz Kruševca, borac proslavljene 125 motorizovane brigade. Milan Radić je kao pešadinac dodeljen pratećem zaštitnom bataljonu ratne jedinice VP 2828 Kruševac. Njegova 125 metohijska motorizovana brigada i zaštitni, prateći bataljon bili su svakodnevno izloženi jakoj neprijateljskoj vatri. Prateći bataljon je imao zadatak da štiti konvoje jugoslovenske vojske sa provijantom i municijom. Sve vreme rata brigada je bila u Metohiji, na području Drenice, Podujeva, Peći, Đurakovca, Kline, Kosovske Mitrovice, a ta područja su žestoko bombardovana mecima sa OU i bila veoma ozračena radioaktivnim česticama od zapaljenog OU i plutonijuma. Zaštitni bataljon u kome je bio, imao je zadatak da obezbeđuje prolaz vojnih vozila, što znači da je stalno bio u mobilnom stanju i svakodnevno izložen jakoj mitraljeskoj vatri iz avona A-10, mecima od OU. Brigada je na tom području bila angažovana od 24. marta do završetka vojnih dejstava 22 juna. 1999. kad se povukla sa teritorije KiM. Sa njom se povlačio i zaštitni bataljon u kome je kao pripadnik bio vojnik dobrovoljac Milan Radić.

Usled bombardovanja iz aviona A-10 na tom području bila je velika radioaktivnost. Prema podacima Vojske SRJ, na teritoriju KiM ispaljeno je od 30.000 komada (8,940 tona) do 50.000 komada (14,9 tona) projektila sa osiromašenim uranom (OU), a na lokacijama van pokrajine 5.000–10.000 komada projektila sa OU. Vreme poluraspada 238U iznosi 4,5×109 godina (4,5 milijarde godina). Analizom uzoraka kontaminiranog materijala s nekih lokacija sa KiM, utvrđeno je da se specifična aktivnost OU u pojedinim uzorcima kretala od nekoliko stotina do čak 235.000 Bq/kg po uzorku što je 1.100 puta više od donje definisane granice, 5-125 Bq/kg zemlje. Ekipe UNEP-a koje su posle prekida ratnih dejstava došle na Kosovo i Metohiju, našle su na terenu i plutonijum, veštački element koji je mnogo radioaktivniji, otrovniji i opasniji od osiromašenog urana..

Rat je završen prekidom vatre i borci su se vraćali svojim kućama. Mnogi su pali na bojištu, polažući svoje mlade živote na oltar otadžbine, što će se potonjim delovanjem i kolaboracijom srpskih vlasti, od 2000. godine do danas, obezvrediti!

Milan Radić, dobrovoljac, borac 125 motorizovane brigade nije pobegao sa bojišta, niti se skrivao kao mnogi dezerteri. Prošao je sav užas rata na Kosovu i Metohiji ali se vratio živ sa ozledama na duši, kao ratni vojni invalid.

Njegova životna priča zaslužuje da se objavi u svim medijima, jer je posebna, ali nikako usamljena. Takvih priča verovatno ima još i možda će njegova priča i drugima biti putokaz u traženju pravde. Sa Kosova se vratio sa posttraumatskim stresnim poremećajem i nevoljom koja ga je sačekala tek 2006. godine kao posledica velikog ozračenja na područjima na kojima se kao borac nalazio.

Godine 2006. primetio je neke izrasline na vratu i odmah se javio lekaru. Dijagnoza: metastaze karcinoma štitne žlezde i limfnih žlezdi vrata, što je delimično odstranjeno u julu 2006. Potpuno je odstranjena štitna žlezda, svi limfni čvorovi vrata i baze lobanje. Tu operaciju, septembra 2006. je uradio profesor doktor Džodić.

Prvi nalaz i mišljenje dala je prof.dr.Snežana Đurica, koja je konstatovala da je Milan Radić bio u zoni zračenja, što je značajno doprinelo nastanku bolesti.Takođe je i prof.dr Džodić u svojim izveštajima konstatovao da je bio u kontaminiranoj zoni zračenja i preporučio genetska ispitivanja. Upućen je u Centar za jonizujuća i nejonizujuća zračenja, u Institut “Dr.Dragomir Karajović“ u Kliničkom Centru Srbije, kod primarijusa dr.Kovačevića.Tada je višečlani ekspertski tim na osnovu ispitivanja materijala, konstatovao uzročno-posledičnu vezu boravka vojnika Milana Radića na KiM sa metastazama karcinoma štitne žlezde i limfnih žlezdi i hromozomskih aberacija (mutacije gena). Višečlani ekspertski tim je konstatovao da se bolest može tretirati kao povreda na radu-profesionalno obolenje, a shodno Zakonu o PIO.

Zbog bolesti i nemogućnosti da privređuje za svoju porodicu, predao je zahtev za invalidsku penziju, koju i dobija zbog povrede na radu (angažovanje u ratnim dejstvima). Prošao je prvostepenu i drugostepenu kontrolu, kao i superviziju-internu kontrolu nalaza, i invalidsku penziju su potvrdili svi nivoi u PIO. Prilikom kontrole ispitivanja invalidskih penzija (jer se žalio na visinu, odnosno materijalni deo penzije) po nalogu tadašnjeg ministra za socijalna pitanja Vulina, ukinut mu je osnov za dobijanje invalidske penzije. Uzete su sve iste dijagnoze koje je podneo u PIO, ali se nije uzelo u obzir da je bolest nastala u vreme njegovog vojnog angažovanja na Kosovu i Metohiji, i da je nastala usled velikog ozračenja čemu je Vojska Jugoslavije, pa i borci 125 motorizovane brigade, bili izloženi. Penzija mu je zbog tog mišljenja smanjena za jednu trećinu, tako da je sa 30 hiljada, smanjena na 20 hiljada dinara.

Ali tu ne prestaju problemi dobrovoljca i vojnika, ratnog vojnog invalida, Milana Radića. Pokreće se protiv njega krivična prijava u Tužilaštvu i Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije. Goni se krivično kao najgori kriminalac. Optužen je za falsifikat. Prijave su odbačene kao neosnovane, ali mu osnov za penziju nisu vratili, kao ni trećinu penzije.

Tokom 2009. pokreće tužbu protiv Republike Srbije pred Sudom, za povraćaj dela invalidske penzije a zbog karcinoma kao posledice ozračenosti na KiM. Kada je njegov predmet stigao u Sud, Medicinski Odbor za veštačenje iz Novog Sada se raspušta i formira se novi za ovaj slučaj. Slučajnost ili namera? Milan Radić je uložio veliki napor i materijalni i psihički, kako bi vodio borbu sa birokratama iz Ministarstva odbrane. Jedina podrška mu je bila nezaposlena supruga i advokatica Dušanka Macura-Avramović iz Batajnice, koja ga je zastupala pred Sudom.

Novi Medicinski odbor ne prihvata validne argumente i veštačenja, poziva se na forum NATO-a i tvrdi da bolest nije u uzročnoj vezi sa boravkom na KiM. Posle upozorenja Suda da Medicinski odbor nije odgovorio na zahtev Suda, njihov direktor se u ime Odbora izjasnio da „oni nemaju stručnjaka za ovu oblast“, ali su mu bez obzira na izjašnjenje direktora, na račun veštačenja zaračunali 140 hiljada dinara. U njihovom veštačenju je pisalo da rak štitne žlezde nije dobio zbog zračenja na Kosovu i Metohiji, već da je s tom bolešću došao na ratište!? I da je trebalo da odmah izvrši analizu urina na radionukleide, ali se ta analiza ne radi u Srbiji! Posle ovakvog stava Odbora, Sud je izveo veštačenje radiologa, koji je utvrdio i potvrdio uzročno-posledičnu vezu karcinoma i boravka na KiM 1999., a veštak medicine rada procenio je procenat umanjenja opšte životne aktivnosti.

Posle ovakvih dokaza Prvostepeni sud je doneo Presudu u korist Milana Radića i naložio Ministarstvu odbrane Srbije da mu isplati pravičnu nadoknadu. Ministarstvo odbrane je uložilo žalbu i predložilo da Milan Radić tuži NATO! Poznato je da je Republika Srbija u prethodnom periodu podnela Tužbu protiv osam zemalja članica NATO Sudu u Hagu, ali je zahvaljujući najviše zalaganju Vuka Draškovića, Tužba povučena.

Odnos srpske vlade prema borcima iz 1999. god je nehuman i krajnje sramotan. Borci su se odazvali, nisu bili dezerteri kao neki u srpskoj vladi, već su se odazvali na poziv domovine. Srbiju je napala najveća svetska sila što je u istoriji nezabeleženo. I šta je mogla u takvim neravnopravnim uslovima da uradi vojska SR Jugoslavije? Da li je trebalo da se na prvi zvuk sirene istakne bela zastava, kako su neprijatelji očekivali?

Iz besa što se vojska nije predala posle nedelju dana, rušili su bezumno sve vitalne fabrike po Srbiji, a koristili su i mini atomske bombe, o čemu je autoru ovog teksta svedočio jedan nemački pukovnik.

I pored toga što se u stručnoj javnosti, domaćoj ali i stranoj, sve više otvoreno govori da je osiromašeni uran u granatama kad eksplodiraju opasan po zdravlje, ljudima koji su poput Milana Radića bili u ozračenoj zoni, a koji su branili ovu zemlju, uskraćuju se zakonska prava. Mnogi borci nisu bili u mogućnosti ni da se leče, jer nisu imali materijalnih sredstava.

Pojavila se i vest u medijima da će advokat Srđan Aleksić iz Niša da tuži NATO zbog korišćenja osiromašenog urana u municiji, i ima već nekoliko slučajeva kojim će da potkrepi tužbu. Imao je u vidu pozitivne presude italijanskog suda zbog obolevanje njihovih vojnika koji su boravili na prostoru KiM posle prestanka ratnih dejstava. Sve je više tužbi obolelih NATO vojnika zbog izgubljenog zdravlja zbog boravka na prostorima na kojima su bili. Tužbe podnose i Nemci, jedan francuski žandarm je takođe dobio (posmrtno, uz zalaganje supruge) pozitivnu presudu zbog obolevanja od raka posle boravka na ozračenim područjima Kosova i Metohije. I kod nas je Sud u prvostepenoj presudi, presudio u korist Milana Radića, koji je, kao i italijanski vojnici, ali pod težim okolnostima, dobio presudu da je njegova bolest, rak, dobijena zbog ozračenja. To je velika pobeda malog čoveka protiv sistema, dobijena posle dugog i iscrpljujućeg sudskog procesa.

Borci koji su se junački oduprli armagedonskoj sili, koji su se borili pod parolom „Nema nazad, iza je Srbija“, ostali su zaboravljeni, poniženi i materijalno oštećeni, i svoja prava moraju da traže preko suda. Žalosno.

Tako naši veterani u tišini svojih domova uz pomoć jedino najbližih (ako ih imaju) biju bitku sa opakim bolestima i materijalnim nedaćama u koje ih je teška bolest uvela.

Nadam se da će ova priča o vojniku dobrovoljcu Milanu Radiću, ratnom vojnom invalidu, ohrabriti mnoge njegove saborce da ne posustaju u traženju pravde.

Za Korene
Dr Mirjana Anđelković Lukić